Zoe nije marila za puno toga a najmanje za Augustu de Monmiraj kako su je imenovali roditelji. Fućkalo joj se na plemićku titulu propalu navalom francuske revolucije. Uživala je da mesi ilovaču i da od nje modeluje stvari koje su ljudi voleli da imaju. Bila je najsrećnija što je na gradilištu zamka iz 13tog veka, što izgleda kao neko iz tog doba u haljini seoske žene sa tunikom preko. Pevalo je u njoj čak i kada je kišilo van nadstrešnice dok je ređala ispred sebe predmete koji će biti u upotrebi kada zamak bude gotov. Do nje je Serž rutinskim potezima pravio četvrtaste i trouglaste podne ploče. Ispod druge nadstrešnice je kovač iskivao okov i šarke budućih vrata na glavnoj kuli. Iza je užar pravio užad za dizalicu pokretanu snagom ljudi kako bi se kamen podigao na dovršeni deo donžon kule. Zaokupljenost svim zvucima koji se je okruživali i dlanovima koji su na točku oblikovali ilovaču skoro da su je odvukli od toga da primeti ko joj je donosi, ko pomaže užaru, ko pomaže kovaču, ko diže kamen hodajući u veveričinom kavezu dizalice. Da je mogla da obrati pažnju, shvatila bi da je to jedan isti čovek i verovatno bi se upitala kako sve to postiže. Jeste joj okrznulo svest i dovelo dotle da je zastala, prekinula sa okretanjem točka, isprala dlanove u posudi pored uz osvrtanje na sve strane. Obišla je gradilište zagledajući lica, neznajući tačno koje traži ali je znala da će to biti jasno kada ga ugleda. Nije ga bilo. Odmahnula je glavom i vratila se poslu.
Njena uznemirenost i traganje su se ponavljali nekoliko dana i to kada joj koncentracija na posao opadne, kasno popodne, kada se poslovi polako prekidaju, sprema večera i zajednički obeduje ispod jedne od polunadstrešnica. Možda bi vremenom smetnula s uma sve to da ga nije ugledala jednog predvečerja kako prolazi pored nje i odmiče prema vodenici. Lik iz nedogleda njenog pamćenja. Lik koji nešto znači ali nije mogla da dokuči šta. Zoe nije marila za puno toga ali za iznatiželju, da. Krenula je za njim, malo ga je sustigla dok je prolazio pored vodenice u strahu da ga ne izgubi u sumraku koji je izjednačavao predmete i senke. Prošao je i pored gliništa i krenuo prema rečici. Tu je zastao okrenuo se oko sebe i pogledao, savio se i nestao. Napravila je desetak koraka i shvatila da ga ne može naći. I tako nekoliko dana. Uvek na isti način bi nestajao. Odlučila je da ode nešto ranije i napravi zasedu kako bi, konačno, rasvetlila misteriju nestajanja. Nije sačekala sumrak kao uvek da završi posao već se izvukla i skoro otrčala do mesta gde je nestajao. Sakrila se nešto niže od tog mesta i čekala je. Došao je kao i uvek, okrenuo se i podigao zavesu od kupinovog šiblja i nestao iza. Kada su prestali šumovi kretanja, izvukla se iz svog skrovišta i vratila ostalima koji su već bili oko stola.
Sutradan nije bila prilika da se iskrade jer se punila peć za pečenje osušenih izrađevina, ali sledećeg dana se iskrala opet nešto ranije i ponavljajući pokrete zagonetnog čoveka ušla iza kupinovog zastora. Iza je bio tunel načinjen podupiranjem grana kupine svo do malog proplanka na kojem je bio maskirni šator. Brzo se vratila nazad u svoje skrovište za osmatranje. Sačekala je da uđe i šmugnula na večeru sa ostalima. Kopkalo je da nekome kaže šta se događa ali niko nije imao pojma da on postoji. Niko o njemu nije govorio kako bi ona mogla da ubaci svoja zapažanja. Nije joj se činilo opasno i prećutala je.
Peć za pečenje je bila upaljena i imao se mali zastoj u pravljenju novog. Sačekala je da se pojavi na gradilištu i otišla do šatora. Imala je dovoljno vremena na raspolaganju. Otvorila je šator praveći što manje šuma. Ušla u skučeni prostor za malo više od jedne osobe. Podloška, vreća za spavanje, ranac, rezervna odeća za rad. Otkopčala je poklopac ranca i u njemu potražila. Nije bilo nikakvih dokumenata. Pogledala je džepove ranca. Ništa. Kada je vraćala sve na svoje mesto. Učini joj se da poklopac ima još jedan ziper ispod. Ima. U džepu ispod poklopca nađe dokumenta. Pasoš, lična karta, rezervacija za let sa odloženim polaskom. fotografije na dokumentima joj nisu mnog značile sem što su prikazivale tajanstvenog stranca bez brade. Kada je već mislila da sve vrati, napipala je zadnji list pasoša nejednake veličine. Otvorila je poslednju stranu i zastala u pola pokreta. Poslednja strana nije bila veća od drugih već je to bila fotografija. Vidi sebe kako sedi na plaži zgrčenih nogu sa rukama oko kolena. Iza nje čuči tajanstveni stranac, ruku oko njenog struka. Dva osmeha. Izgleda srećna. Kosa mu je bujnija, čak, kovrdžava. Zapanjeno je buljila u fotografiju pokušavajući da se pribere. U njenom sećanju nije postojalo ništa slično.
Vratila se nazad na gradilište i lovila ga pogledom. Jednog trenutka su im se pogledi sreli. Videlo se da mu je laknulo. Krenuo je prema njoj pa se predomislio i nastavio da utovara kamen na dvoručnu nosiljku. Celog dana ga je držala na oku, povremeno bi im se pogledi sreli i trajali sve duže da bi u sumrak, kada je krenuo u šator, stala ispred njega, nesigurna kakav stav da zauzme. Stao je ispred nje, bez reči.
"Ko si ti?"
"Videla si u mojim dokumentima..."
"Jesam, ali još uvek ne znam ko si ti. Otkud nas dvoje na fotografiji?" Pružio je ruku prema njenoj glavi. Odmakla se korak, skoro u panici. Pokazao je prstima sebi iza uveta.
"Imaš li nešto ovde?"
"Imam"
"Znaš li šta je to?" Podigla je prste i napipala duguljastu brazdu ožiljka. Zna da ga ima. To joj je još iz detinjstva.
"To mi je iz detinjstva. Iz igre. Udarila sam se."
"Nije", odmahnuo je glavom. "To ti je od daske za surfovanje"
"Kakva daska za surfovanje! Ja ne umem ni da plivam!!", glas joj je bio već paničan. Načinio je pokret da je smiri ali se udaljila još za korak.
"Hoćeš li da pođeš sa mnom do šatora. Pokazao bih ti nešto.". Sumrak je osvajao, senki skoro i da nije bilo više. Šta može da izgubi, mislila je, i šta može da mi pokaže kada sam sve pretresla.
"Tamo nema više ničeg, sve sam pogledala"
"Nisi, hajdemo". Glas mu je bio umirujuće brižan. Krenuli su pored vodenice, gliništa, stigli do zastora od kupine, pa do šatora. Upalio je svetilku i ispod ručnog izletničkog frižidera izvukao plastičnu torbicu za dokumentaciju i pružio joj.
"Ti si, znači, moj muž", prošaputala je posle pregledanih par listova. Klimuo je glavom.
"Kako to da se ja tebe uopšte ne sećam?", pokazao je prstima na ožiljak i podigao ramena
"Ne znam ali setićeš se". Listala je i dalje.
"Koji je ovo put da se srećemo?".
"Treći"
"I svaki put se setim"
"Svaki put"
"Koliko me drži sećanje", nemoćno je spustila papire u krilo.
"Prošli put je bilo čeiri dana, pre toga kraće". Pogledala je papire.
"Dve godine ovo traje?"
"Dve godine. Počinje tako što me uočiš, razgovaramo, kao sada, svega se setiš i malo kasnije zaboraviš".
"I ti si sve vreme tu negde pored mene?". Klimnuo je glavom. Pogledala je papire ponovo.
"Bila sam modni kreator" izgovorila je i kao pitanje i kao saznanje.
"U toku rehabilitacije si radila sa glinom i to je ostalo"
"Moraću nazad do gradilišta. Videće da me nema"
"Dobro". Dao joj je svetiljku i pratio do zastora od kupina. Pogledala ga je još jednom. Bradu. Pokušala je da zamisli kako izgleda bez nje.
Zadržala se kratko na gradilištu. Zoe ne mari za puno toga ali saznanje da je bila neka druga osoba i da je jedini spoj sa tim ranijim svetom čovek koji je tamo i kojeg sigurno voli je izluđivalo jer ništa od toga nije nalazila u sebi. Stajala je neodlučno na ivici proplanka naizmenično paleći i gaseći svetiljku, nemoćna da odluči. Pojavio se iz mraka i poveo je nazad do šatora. Sela je u jednu od kamperskih stolica koje je odnekle izvukao. Seo je preko puta, zagledao se dugo u nju i počeo da joj priča kako su se sreli, kako je bila odevena, gde su išli kada su dogovorili prvi sastanak, kako su se venčali kada je završila studije, otvorila modni salon i vrlo brzo postala poznata zbog uspeha kreacija. SLušala ga je i negde izdaleka, kao davno gledani film kojeg ima smisla setiti se navirale su slike. Njegova priča je tekla a ona je dodavala po neki detalj iz svog filma. Možda je istina sve što on priča, pomislila je. Zagledala je njegove dlanove kojima je pojačavao svoju priču, jaka ramena. Da li je nešto ostalo od svih tih mogućih dodira koji se pomaljaju iz njegove priče.
"Ostaću kod tebe noćas."
"Biće nam tesno."
"Nek bude." Izbacio je ranac, ručni frižider, rezervnu odeću i napravio najviše prostora što je moguće. Izula se i legla na podlošku. Uneo je svetiljku i smestio se pored nje.
"Ugasi je." Isključio je pokrivajući nju i sebe vrećom. Okrenula se prema njemu i zaronila lice u njegov vrat. Udahnula je duboko njegov miris, miris znoja, pustila je ruke po njemu i mrak je počeo lagano da nestaje. Iz njenog filma je izronila scena kako zariva glavu u njegov vrat i udiše ga i znala je da njenih par dana počinje.
