|
Ponekad nije dovoljno samo sedeti i mirno ispijati pivo gledajući svoja posla. Ponekad treba obratiti pažnju i na ljude koji sede za okolnim stolovima, zagledati im se u oči i znati nešto o njima jer u suprotnom, može vam se dogoditi da jednog dana neko uljudno pita može li sesti za vaš sto, naruči turu, pa vi, i to druženje vas raskravi i počnete da razmotavate sećanja na neke davne dane koje računate u srećne, dođe tura vašeg sabesednika i sasvim razvežete jezik i te nekadašnje priče sasvim oživite, obojite, izazivate smeh i tugu kod sabesednika, zavisi već kako kazivanje teče i onda negde iz dubine, iz sasvim velike dubine izmili priča koja vam uspori glas i reči iz nje izgovarate sporo i tiho kao da ih otkidate iz nečeg živog o tome kako se završila vaša prva velika ljubav kada ste još tako malo znali o svemu što je trebalo i kako ste je čekali ispred dok su iz nje vadili to nešto, već neko vreme zajedničko i tu stanete, jedna ruka vam je malo da otpijete gutlaj pa čašu stegnete sa dve. I može se desiti da Iz nekog razloga sabesednik prebaci ruku preko vašeg ramena i produži razgovor svojom pričom, razmotavajući je unazad do samog početka o tome kako je majka prestala da voli i bila spremna da ga žrtvuje, predomislivši se u zadnjem trenutku, odlučujući da ostane sama, donese ga na svet, ne deleći ga ni sa kim. Stigne vaša tura i prvi put pogledate sagovornika u oči, duboko, i pitate se da li se te dve priče uklapaju slučajno, ona ruka preko ramena postane nekako neizdržljivo teška kao da se odjednom napunila svom težinom ispričanih prošlosti. Gledate se duboko i može se dogoditi da jaz kojeg ste obojica svesni bude tako veliki, nepremostiv, da prestanete obojica sa pričama, zaronite u sopstvene misli i nadoknađujete propušteno tim ćutanjem, rukom preko ramena i ispijanjem piva.
|
