Naputovao se svetom i zasitio svim onim što je moglo da se vidi u njegovim gradovima. Prestao je da odseda po hotelima sa pet zvezdica, prestao je uopšte da odseda po hotelima sa bilo koliko zvezdica. Koristio je pansione u nekom mirnom kraju. Voleo je da popije svoje piće na običnim mestima daleko od nekadašnjeg glamura. Voleo je da ne mora da odgovara na pitanja radoznalih ljudi, pogotovo ako u ruci imaju diktafon ili beležnicu. Posle nešto vremena počeo je da obilazi gradove u gradovima i da u njihovim ulicama i skrovitim mestima provodi vreme u tišini. Naročito je voleo izlaske i zalaske sunca u njima.
Valensija nije bila izuzetak, ni njen grad u gradu. Sumrak se već nazirao kada je ustao sa klupe i potražio bolje mesto kako bi zalazak sunca bio uočljiviji naporedo sa paljenjem svetala. Našao ga je i ta smena ga je, kao i uvek, fascinirala oduzimajući mu dah. Kada je sunce skoro sasvim zašlo, uputio se levom stazom koja je vodila kroz deo za nove objekte. Tu su svetla bila niža i tu i tamo je još uvek bilo šuta oko novih a nedovršenih građevina.
U podnožju jedne od njih klečala je prilika u crnom što ga je usporilo i teralo da hoda tiho. Već je bio dovoljno blizu da primeti pomeranje ramena i dlanove naslonjene na humku sveže zemlje čiji miris se sa te daljine sasvim dobro osećao. Dlanovi su bili puni zemlje ali su je prsti i dalje mesili, zahvatajući novu koja je između njih klizala nazad. Čelo je bilo nisko dole i duga crna kosa razbacana po ramenima i humci. Neutešno plakanje se nije čulo i teško da bi bilo uočljivo da nije bilo ramena i u suzama prelomljene nestajuće svetlosti. Prilika žene je tu bila već dugo jer je na sebi imala samo haljinu poludugih rukava, bez jakne, bez mantila. Nastupajuća noć je navlačila hladno strujanje sa pučine mediterana. Doneo je odluku impulsivno, skinuo jaknu, načinio tih deset koraka koliko je trebalo da stigne do nje i prebacio joj je preko leđa. Na njoj nije bilo znakova da je primetila njegov potez. Dlanovi su još uvek grabili zemlju sa humke, i mesili je, gurajući je smekšanu kroz prste. Vratio se unazad koračajući kao da ni za jedan trenutak ne sme da je pusti iz vida. Seo je na pločiu i naslonio leđa na spomenik koji se belasao iza njega. Glavu okrenutu prema njemu je opazio tek kada su se dva oka zagledala u njega, okružena bujicom presijavajuće crne kose. Podigla se i dalje netremice pogleda zarivenog u njegove oči mrmljajući zagonetno. Pošla je prema njemu klecavih kolena od dugog klečanja i stigavši do njega zastala, čučnula i spustila mu se u krilo gurajući glavu u njegovo rame i vrat, obujmljujući ga rukama šapućući "Gracias a Dios, por no haberme dejado...". Sasvim zatečen, skoro zbunjeno je spusto ruke oko nje dok se ona dublje uvlačila u toplinu njegovog vrata. Još uvek plačno disanje se smirivalo i skoro prestajući dok se mesec lagano dizao vireći u zagrljaj.
Probudio ga je neugodni položaj i već prilično odmaklo sunce u davanju još jednog dana. Zapravo, probudile su ga hladne usne na njegovom vratu. Spustio je levu ruku kako bi je odmakao od sebe i pogledao. Gledale su ga prelepe beživotne oči i već sasvim bledo lice poluotvorenih usta preko kojeg je jutarnji povetarac nabacivao pramenove kose. Skupio je jaknu sa njenih ramena i navukao je štiteći se od jeze nadošle vetrom i praznim pogledom nepoznate žene zanoćene u njegovim rukama. Podigao ju je u naručje, već sasvim laganu i uputio se prema kapeli. Grad se polako budio i grad u gradu dok je stizao ne znajući kako da objasni situaciju u kojoj se našao. Spustio je na mermernu ploču stola u kapeli i osvrnuo se tražeći nekog ko bi mu mogao pomoći. Jedan od radnika pojavio se u okviru vrata, pogledao ih i uz brzo prstima načinjejn krst na sebi nestao, uplašenog lica. Izašao je iz kapele i okrenuo se levo, pa desno. Nigde žive duše ali malo dalje desno, na tabli sa plakatima oglašenih sahrana, pročitao je ime Fulvio Ramirez ispod svoje slike.
