Rambler

Lebdim. Plutam. Raskriljen. Kao da me je Da Vinči u pentagram ucrtao i položio poleđuške na vazdušnu struju poput zmaja ili postavio na vodenu površinu kao netom otpali list. Zagledan u plavetnilo neba. Svetlost izvire iz dubine kapcima zaklopljenih očiju. Ne može se videti ništa drugo sem plavetnila. Ništa drugo ne postoji. Ti Nebo, Vazdušna struja, Vodena površina. Lep san. Ne želim da se probudim. Ne želim da se prekine san. Kažeš da ne sanjam. Kažem, lepo je što postojiš i bojim se, probudiću se.

%

Lebdim. Plutam. Raskriljen. Praznog uma. Pitaš. Zašto me tako gledaš? Govorim ti nešto. Neku istinu. Ona prava je... Punim sećanje tvojim likom. Slikama tvojih priča. Bojim ih. Pojačavam blede linije. Povezujem ih. Jer... Desilo se nekako da sam... Umro... Dozvolio sam da se desi nešto strašno. Najstrašnije što je moglo. Negde unutra sam iscureo. Lagano. Neprimetno. Negde sam nestao. Ostala je košuljica. Ostala su neka stečena znanja. Naučeno. Konvencije. Kompromisi. Od mene je opstala samo batrgajuća želja da me neko ovakvog nađe. Neko sa dovoljno ludosti, hrabrosti, ljudske lepote i da mu se učini, samo da mu se učini da me je celog života tražio pa da me svim tim ponovo rodi kao svog. Samo svog..

%

Lebdim. Plutam. Raskriljen. Detinjeg probuđenog uma. Učim da hodam. Učim govor. Nalazim ogromnu biblioteku ostavljenu bez nadzora i tebe kao čitaoca. Pokazujem ti rafove, naslove, divimo se koricama, čitaš mi neke naslove, prepoznajem ih. Sričem slova koja si pronašla po meni.