Prvo na što sam pomislio: što dalje. Bemu, taj Novi Zeland je totalna guba. Imaju super planine, snijeg u visinama, garant nešto za penjat, tu su pašnjaci, ovce. Dakle, travku u zube, frulicu deneš za pojas, pse pustiš da furaju stado i nema te nešto dana: krećeš se u prirodi, penješ, imaš kaj za jesti, imaš more, živiš zdravo i mirno i punim plućima. Dođeš doma, žena sretna, kuha se i peče, seks garantiran, sve pršti od ljubavi i ovozemaljskih zadovoljstava.

E, ali neće ići. Jebe me taj naš dišpet, a ovim sranjima koje radite samo mi dižete tlak. I ne, neću ići u Novu Zelandiju. Tu sam. A kad vas kriminalce pozatvaramo, u što ne sumnjam, prvog Zemljaka kojeg sada percepcijom straha i nanijetog nasilja proglašavaju "vašim", zagrlit ću kao najbližeg svoga.

I znam da će se veseliti isto kao i ja.