POCEPANI DZEP

Kao što sam i pretpostavljao, onaj test za koji sam spremio puškice i na kraju ništa nisam prepisao, prošao je kao što sam i očekivao – osmica (8). Još jednom se pokazuje moja ispravnost u proceni, kao kad sam, minut pošto sam izašao sa prijemnog, rekao ocu da imam tačnih sigurno 45 pitanja, a da pretpostavljam da od ostalih petnaest polovina jeste dobra, znači 45+7=52. I surprise, surprise, na rezultatima sa prijemnog je pisalo 52 boda, što me je svrstalo na visoko 16 mesto i upao sam na budžet... Uh, davno to beše.

No, kakav ubitačni ritam sam sebi zadao! Pet dana učim (makar je tako bilo prošle nedelje, ove nedelje je broj radnih dana sveden na tri, zbog razno-raznih dešavanja), a za vikend se ne štedim, tj, ne štedim alkohol i opijate. Spremam S.Ek.S iliti «Savremene ekonomske sisteme», vrlo zajebano štivo o ekonomiji – znači Kejns, Hajek, Fridman, planirana ekonomija ili tržište... Bla, bla, bla. Do sad sam sredio oko 40%, a imam još samo još sutrašnji dan, pošto je test u subotu, što će značiti da ću večeras srediti još petnaestak posto i sutra oko trideset, znači test će biti spreman oko 80%, što bi mi opet trebalo doneti neku osmicu na testu, sa čim bi bio više nego zadovoljan.

Juče je na faksu "kapitalistički blok" iz slušaonice 1, na čelu sa mojom malenkošću, a podržan ljudima, mojim prijateljima sa slike, tako napao nekog predsednika sindikata koji je našao nešto da nam priča kako država treba da mu obezbedi ovo, da mu obezbedi ono... What the fuck??? Kad sam mu postavio pitanje: «Ako sam ja strani investitor, i hoću da uložim u Srbiju i da kupim neko društveno preduzeće, koje upošljava 6000 radnika, a realno mi treba samo 3000 da bi moj proizvod bio konkurentan na tržištu i da bih ja obezbedio profit, ja hoću da mi vi sindikati ne skačete za vrat kad hoću da otpustim višak radnika, već da me podržite, jer kroz neko vreme ću ja stvoriti profit i otvoriti novu fabriku gde ću zaposliti još ljudi.» Kao da sam za srce ujeo čoveka – pita: «A šta ćete sa tim ljudima?» Pitanje na mestu, ali šta sad ja da radim, da i dalje finansiram gubitaško preduzeće i da od toga niko nema koristi... I još sam mu rekao da je radnička klasa kod nas razmažena, jer joj je Tito 40 godina obezbeđivao sve tako što je uzimao kredite i zemlju uvaljivao sve dublje i dublje, samo da bi obezbedio socijalni mir. Čovek je bio crven kao rak. Ljudi mrze kad im kažeš istinu u lice.

Nego, juče mi jedna kolegenica (koja bi se rado valjala po krevetu sa mnom, vidim joj u očima) kaže: « Zvaću te sutra za S.EK.S», misleći pri tom na predmet, a ja kažem: «Važi, naučiću te svemu što znam, znam malo, ali to što znam, znam dobro»... More, samo kad je se dočepam, sve će zvezde videti...

I tako, odoh da učim, a dole ostavljam sliku urađenu pre jedno desetak dana, dok smo još uživali u čarima nikad lepše jeseni (inače, iz ove knjige koja je ispred nas na slici "Komandni visovi" učim S.Ek.S), koju trebate zapamtiti (s leva na desno – Aljoša, Saša, ja i Džoni) – možda od nas nekad i bude nešto .... Za jedno deset do petnaest godina... A možda ipak budemo zapalili za Novi Zeland da čuvamo ovce za 2000 dolara mesečno. Ispada da se to više isplati nego biti neko «mudo» u Srbiji...

Ljudi, skinite sa neta sledeće stvari: Nanko - "Lucky you" i Bob Marley "Smoke two joints", slučajno sam nabasao na njih, a ekstra su... Neko me je pitao ima li u mom životu išta važnije od sporta - ima - muzika... Kada bi Bog hteo zbog nečega da me kazni i da mi oduzme jedno čulo koje imam, najgore bi bilo ako bi mi oduzeo čulo sluha... E to bi bilo strašno.

"De Puškinjo", "Puškaš" (pokojni, bog da mu dušu prosti), "Puškoglu"... sve su nazivi za jednu jedinu stvar koja povezuje osnovca, srednjoškolca i "onoga ko pohađa fakultet", da ne kažem fakultetliju... I tako sam ja spremio mog Puškinja za sutra, imam neki kolokvijum i uz Božju pomoć i malo veštine, nadam se da ću proći....

A viđao sam svašta na fakultetu... Video sam svakakve načine za prepisati - od onih klasičnih, čisti papirići koji izleću iz svakog džepa, pa do nešto inovativnijih - dve hemijske olovke zalepiš, između papir i samo rotiraš na ono što ti treba, pa zatim i najsofisticiranijih - mobilni telefoni, bubice i slično.

Međutim, moja top 2 prepisivanja su:

1. Video sam devojku koja je celu postavu od teksas jakne ispisala, položila jaknu pored sebe i prepisuje - genijalno!

2. Ali, APSOLUTNI ŠAMPION je ideja mog najboljeg druga, efikasno sprovedena u delu na kolokvijumu iz predmeta Engleski jezik II - kupiš potpuno prazan indeks u knjižari, ispuniš prvu stranu i zalepiš svoju sliku, pa onda ceo indeks, tamo gde za to ima mesta, ispišeš stvarima koje će ti trebati. A što je najbolje od svega - na zadnjoj strani napraviš sadržaj i tačno znaš gde je šta. Profesor dođe, vidi prvu stranu indeksa (ili ne vidi, ako ne pregleda), ti mirno kao okrećeš indeks sve vreme, a u stvari razbijaš prepisivanje. Dobio je 9 na kolokvijumu (10 je maksimum).

Tek, ja ću sutra da primenim jednu malo modifikovanu varijantu klasičnog sistema. Naime, u jednom bloku za pisanje (sa naslovom "recite ne trgovini decom"), gde su prvih ko zna koliko strana ispisane rukopisom moje sestre o nekim nebitnim stvarima, ja sam negde 20 stranica pred kraj uradio puškice. I sutra ću pokušati da prepišem, a ako me uhvate, samo zaklopim blokče pa nek oni posle traže odakle ja prepisujem...

Inače, što se tiče samog prepisivanja, moram da kažem da sam tu dosta neprincipijelan - po neki put mi je ok, po neki put nije. Kad se profa stvarno trudi i kad su mu zanimljiva predavanja i vežbe, ja tu idem na fer. A kod nekog skota koga boli uvo za sve, prepisujem sve u šesnaest, ako mi dozvoli, naravno...

Već su mi se javili interesenti za kopiranje puškica. Imam neki čudan osećaj da će sutra levi gornji ugao slušaonice 6 prepisivati iz istih beleški...

There is a time and place for everything, and it calls college – kaže Chef u South Parku... Ne želim da se u 35-oj probudim pokraj žene shvativši da u životu nisam prošao ništa, po sistemu 'Šta sve u životu nisam probao', što bi reko onaj čiča iz reklame za Coca-Colu... Zato ovako i živim. Jebo te, baš sam razmišljao nešto, došao sam u Beograd iz pičke materine, iz bukvalno po mentalitetu ljudi možda i najgoreg mesta u Srbiji za život (ajde ako nije najgore, onda je sigurno u top 10) i sad se zajebavam po BG-u, visim po klubovima, pušim travu ispred Skupštine, Vlade, Ministarstva privrede... Opet mi nije dosta!! Ja bih više, još... Prokleta pohlepa, čovek je stvarno najveća životinja koja postoji.

Sedi tu gde si, smiri se, kretenu jedan, kažem sebi možda i 20 puta na dan. Dugujem pare maltene svima, a kako ću da ih vratim ne znam. Nadam se u neko božansko proviđenje, ali od toga nema vajde... Nema leba bez motike, treba da se zasuku rukavi da bi se zaradilo, zar ne? A ja ću i dalje da blejim, da čekam ćaleta da uleti kintu ili od nekog drugog da pokupim... I tako, od danas do sutra, rat race is in da house!

Kad dve večeri uzastopno zatvaraš klubove po BG-u, nešto ti kvrcne u tvojoj nadrogiranoj i alkoholom dotučenoj glavi. Neće moći još dugo ovako. Mora i nešto da se uči, sine, sedi i radi nešto... Jedino što sam u poslednjih 10 dana naučio jeste kako očistiti ket trave i napraviti dzoint za minut. Za to sam profesionalac. I kako ne zaspati u prvoj jutarnjoj troli (za to mi je trebalo baš dosta truda).

A što se cura tiče, ako koja ima dečka i hoće da ga vara, neka mi se javi, ionako ja samo takve cure i nalazim u poslednjih mesec-dva... Ja ne znam kako će da izgleda ona 'prava', ali sasvim sam siguran da ću znati da je to ona kad je upoznam. Do tad ću da zadovoljavam nesrećne cure u vezi...

I nepopravljivo sam navučen na house muziku... Ostavljam i nekoliko svojih predloga za slušanje, nešto bez čega ne mogu ovih dana, slušam stvari i kući, a i u klubovima nema DJ seta bez njih:

1 .David Guetta – Love dont let me go (remix)

2. Chicane ft Tom Jones – Stoned in love (sjajno!)

3. Leya feat Anne K – Lucky you (baš sad slušam...) i naravno

4. Morandi – Love me i 5. Morandi – Oh la la...

A evo kako ja izgledam ujutru (e sad, to je relativan pojam, za mene je jutro posle 12)... Malo samoreklame ne bi škodilo, zar ne?

Da bi se pošlo napred valja razjasniti par detalja iz bliske prošlosti... Naime, pošto sam se vratio iz Mitrovice u topli dom broj 2 - Beograd, otkrio sam da sam skroz narušio svoje zdravlje. U grlu mi je jedan omanji vulkan, a kijam kao da sam alergičan na sve što raste/cveta/gmiže ovom zemaljskom kuglom. To nije prvi put da se nešto tako dešava, kad god ludujem više dana uzastopno + spojim to sa sedmočasovnim putovanjem busom, otkrijem da bi devojčica od 12 godina mogla da me ubije od batina. I tako sam se u nedelju bukvalno onesvestio u krevetu i probudio sam se sutradan oko podneva... Naravno, sledećeg dana su me pritisli sa svih strana - 'gde si, kako je bilo na slavi, ajde častiš piće...' i plus obaveze na faksu. Što sam uopšte i ustajao iz kreveta, pitao sam se? Da bi se sve sjajno uklopilo, naletim na jednog šećera od devojke, kojoj sam stalno obećavao izlazak, a nikako da ispunim. I kao dogovorimo se mi idemo sutra u pozorište. Ok, end of story.

Utorak. Mrzim utorak. I onaj Petar Grašo bi trebao da ga mrzi, jebo ga utorak. Budim se sa osećanjem da se nisam probudio... Bolestan do koske. Naravno, opet ista spika - faks-menza-pa kući... Jaoj, sine, pa ti si obećao Suzi da ćeš da je vodiš van. Sisaj septolete, fitosept i sve lekove, brzo se tuširaj, sređuj i idemo van... Lepo mi odradimo pozorište (by the way, cura se pojavi na ekstra visokim štiklama i bude za 2-3 cm viša od mene, bedak, osećao sam se strašno!), ispratim gospođicu i tad se javlja ekipa - 'sine, dolazi u Trezor, brzo'! Kad ja tamo, a o ono međutim, što bi rekli cigani... ŽURKA!!! Ostali smo do rano ujutru kad smo se preselili na klupicu u centru grada, prekoputa spomenika knezu Mihailu Obrenoviću (bože mili, ja još to ne mogu da razumem) gde smo pušili travu sve u šesnaest! Nigde nikoga, 4 ujutru... Zaboravio sam da me bilo šta boli, nisam osećao ni grlo, ni da imam temperaturu, ništa...

Sreda. Volim sredu. Samo ne volim kad legnem da spavam u 5 a moram da ustanem u 8, pa onda celog dana posle spavam. E sad dolazimo do onoga što sam ja u stvari hteo da kažem: TAKO BOLESTAN, JOŠ MI NIJE TRAVA IZAŠLA IZ GLAVE, MRTAV UMORAN, ODEM DA GLEDAM PARTIZAN - CIBONA... I šta se desi? Dva produžetka, sine, nikad uzbudljivija utakmica, ostavio sam i to malo glasa što mi je ostalo na tekmi... PARTIZAN JE DOBIO! Nisam mogao ni da se radujem koliko sam bio iscrpljen... Svka čast zagrepčanima, fer borba, ali smo ovog puta bili jači. I da, i ovog puta je bilo nacionalističkog bullshita, ali me to tako ne dotiče, i tako sam srećan čovek što nisam nacionalista, lakše mi je, mnogo mi je lakše nego njima, oni konstantno traže neprijatelja. Meni su svi ljudi prijatelji.

Dolazimo do nagradnog pitanja: Koliko lud možeš biti? U četvrtak idem opet negde van uveče, a u petak ujutru mi stiže najbolji ortak iz Mitrovice, opremljen najboljom 'albankom', planirano je trodnevno zajebavanje uz moguć road - trip do Novog Sada... Imam neki čudan osećaj da ću se sledećeg ponedeljka probuditi u nekom jarku vojvođanske ravnice...

Veliki pozdrav svima iliti stay black, niggaz!

Pišem iz mog toplog doma broj 1. u Kosovskoj Mitrovici, gde sam u protekla tri dana proslavljao svoju krsnu slavu. Neki su od vas koji me čitaju znali, a neki pretpostavljam i nisu, da svaka pravoslavna porodica koja to želi može uzeti nekog svetitelja da joj bude zaštitnik doma. U mojoj porodici se dan sv. Dimitrija (8. novembar) proslavlja oduvek, čak se i u onim najtmurnijim komunističkim vremenima u mojoj kući uvek proslavljala slava, zahvaljujući mom pokojnom dedi i ugledu koji je stekao u selu.

Slava sama po sebi predstavlja izvanrednu priliku da se mnogi članovi porodice koja je vrlo često rasuta po svetu okupe na jednom mestu i tu popričaju, druže se, a pri tom da i održe tradiciju predaka. Ja nisam neki veliki vernik (mada verujem da postoji neka sila, ma kako ona bila zvana. čije sam prisustvu u nekoliko navrata i osetio), posebno sam protivnik crkve za koju mislim da je prekoračila granice brige za duhovno zdravlja stada i da bi sada htela da se malo pita i u drugim oblastima, na šta sam više nego alergičan, ali mi je krsna slava oduvek (posle Božića) bila i ostaje najomiljeniji praznik, iz čistog razloga što smo svi na okupu, a to je za mene nešto neprocenljivo. Moja je porodica izuzetno brojna, hvala Bogu, i strašno mi je zadovoljstvo kad na jednom mestu mogu videti npr. moju braću iz Novog Pazara, tetku iz Kragujevca ili strica iz Beograda. To nema cenu.

Tek, u protekla tri dana sam se rasturio od posla, ali i od pića. Pošto sam ja jedini sin mog oca, onda sam ja morao da služim goste, a to je pravi pakao od posla. Trči ovome donesi pivo, onome rakiju, ovde tanjir, tamo salvetu... Ali sam i pio kao blesav. Udri po Pelinu, pa onda po neko pivo, pa onda špricer i završi sa rakijom, prvo sa ljutom, pa onda na kraju sa mekom, i to iz čaše od dva deci... Patosirao sam se, uopšte mi nije bilo jasno kako sam sinoć stajao na nogama.

Da, sv. Dimitrije je slava i mog grada (iako Kosovska Mitrovica nije dobila ime po sv. Dimitriju, već po nekom starom Mitru koji je držao stari han na sadašnjem ulazu u grad i oni koji su svraćali tu pronosili su glas o nekoj "mitrovici"), tako da je sve bilo vrlo svečano i na ulucama ovog mog nesrećnog grada...

Toliko od mene. Na kraju, sve što vas i ako vas nešto zanima o sv. Dimitriju možete naći ovde. Unapred upozoravam - tekst je pisan ćirilicom, tako da postoji mogućnost da neko ko ne poznaje ćirilicu ne bude mogao da ga pročita.

Neverovatno... dođe mi da zaplačem od sreće...

Iako imam negde između 175-180 cm i lično mislim da ne igram dobro košarku koliko dobro igram fudbal, najviše volim da gledam basket. Kupio sam godišnju kartu (50 evra) i sad ću cele godine da zvrjim u hali...

A šta se to dogodilo večeras?

Grlo mi je otišlo u kurac - cele večeri sam pevao "Napred Partizan" i slične stvari... Ljudi, pobedili smo Makabi! Ej bre, Makabi! To bi bilo isto kao kad bi Levski iz Sofije pobedio Barselonu... Vicešampion Evrope... Ne verujem, znači nek me neko uštine, nek mi kaže da sanjam...

7500 ljudi u "Pioniru", cela hala navija:

"O Partizane ti dobro znaš,
koliko tebe ludo volim ja..." ili

"Da volim crno-bele ponosno kažem svima,
volim to slavno ime i divim se samo njima..."

Zagrlio sam čoveka do sebe koga nikad do sad nisam video, cela hala je pevala, navijala...

Sad idemo dalje, sledeća utakmica kod kuće nam je protiv Cibone za dve nedelje. Nikad to nisu bile lake utakmice, nadamo se da ćemo i nju dobiti... Posle večerašnje tekme verujem da su čuda moguća