POCEPANI DZEP

Kao što sam i pretpostavljao, onaj test za koji sam spremio puškice i na kraju ništa nisam prepisao, prošao je kao što sam i očekivao – osmica (8). Još jednom se pokazuje moja ispravnost u proceni, kao kad sam, minut pošto sam izašao sa prijemnog, rekao ocu da imam tačnih sigurno 45 pitanja, a da pretpostavljam da od ostalih petnaest polovina jeste dobra, znači 45+7=52. I surprise, surprise, na rezultatima sa prijemnog je pisalo 52 boda, što me je svrstalo na visoko 16 mesto i upao sam na budžet... Uh, davno to beše.

No, kakav ubitačni ritam sam sebi zadao! Pet dana učim (makar je tako bilo prošle nedelje, ove nedelje je broj radnih dana sveden na tri, zbog razno-raznih dešavanja), a za vikend se ne štedim, tj, ne štedim alkohol i opijate. Spremam S.Ek.S iliti «Savremene ekonomske sisteme», vrlo zajebano štivo o ekonomiji – znači Kejns, Hajek, Fridman, planirana ekonomija ili tržište... Bla, bla, bla. Do sad sam sredio oko 40%, a imam još samo još sutrašnji dan, pošto je test u subotu, što će značiti da ću večeras srediti još petnaestak posto i sutra oko trideset, znači test će biti spreman oko 80%, što bi mi opet trebalo doneti neku osmicu na testu, sa čim bi bio više nego zadovoljan.

Juče je na faksu "kapitalistički blok" iz slušaonice 1, na čelu sa mojom malenkošću, a podržan ljudima, mojim prijateljima sa slike, tako napao nekog predsednika sindikata koji je našao nešto da nam priča kako država treba da mu obezbedi ovo, da mu obezbedi ono... What the fuck??? Kad sam mu postavio pitanje: «Ako sam ja strani investitor, i hoću da uložim u Srbiju i da kupim neko društveno preduzeće, koje upošljava 6000 radnika, a realno mi treba samo 3000 da bi moj proizvod bio konkurentan na tržištu i da bih ja obezbedio profit, ja hoću da mi vi sindikati ne skačete za vrat kad hoću da otpustim višak radnika, već da me podržite, jer kroz neko vreme ću ja stvoriti profit i otvoriti novu fabriku gde ću zaposliti još ljudi.» Kao da sam za srce ujeo čoveka – pita: «A šta ćete sa tim ljudima?» Pitanje na mestu, ali šta sad ja da radim, da i dalje finansiram gubitaško preduzeće i da od toga niko nema koristi... I još sam mu rekao da je radnička klasa kod nas razmažena, jer joj je Tito 40 godina obezbeđivao sve tako što je uzimao kredite i zemlju uvaljivao sve dublje i dublje, samo da bi obezbedio socijalni mir. Čovek je bio crven kao rak. Ljudi mrze kad im kažeš istinu u lice.

Nego, juče mi jedna kolegenica (koja bi se rado valjala po krevetu sa mnom, vidim joj u očima) kaže: « Zvaću te sutra za S.EK.S», misleći pri tom na predmet, a ja kažem: «Važi, naučiću te svemu što znam, znam malo, ali to što znam, znam dobro»... More, samo kad je se dočepam, sve će zvezde videti...

I tako, odoh da učim, a dole ostavljam sliku urađenu pre jedno desetak dana, dok smo još uživali u čarima nikad lepše jeseni (inače, iz ove knjige koja je ispred nas na slici "Komandni visovi" učim S.Ek.S), koju trebate zapamtiti (s leva na desno – Aljoša, Saša, ja i Džoni) – možda od nas nekad i bude nešto .... Za jedno deset do petnaest godina... A možda ipak budemo zapalili za Novi Zeland da čuvamo ovce za 2000 dolara mesečno. Ispada da se to više isplati nego biti neko «mudo» u Srbiji...