POCEPANI DZEP

Ovo je politički post od strane razočaranog građanina Srbije koji je sada sasvim siguran da će, ako mu se ikad ukaže prilika, otići ili u Portugal ili u Englesku da živi i umre daleko od ove zemlje idiota.

Postoji priča da je Bog jednog dana na nekoj poljani okupio sve narode ovog sveta sa željom da ih sasluša i da im ono za čim najviše žude. I tako su se redom ređali narodi - Japanci su želeli marljivost i dobili je, Amerikanci snagu i dobili je... I tako su svi narodi sveta dobili šta su želeli, a na poljani je ostalo nešto malo sveta koji se nešto žučno raspravljao. Bog se začudi i upita anđele ko su ti ljudi. Oni mu odgovoriše i rekoše mu da su to Srbi. On ih upita šta oni to rade, a oni odgovoriše - biraju... I tako do dana današnjeg svi narodi imaju šta su hteli, a Srbi imaju izbore...

Juče i danas je u Srbiji održan referendum na kome je pitanje bilo: "Da li ste za potvrdu predloga Ustava?" Da bi se predlog usvojio potrebno je da na birališta izađe više od 50% upisanih glasača.

I Ustav je prošao. Sramota me je na koji način je prošao.

Prvo, retkost je da se bilo kakvi izbori održavaju tokom dva dana. Ko će čuvati kutije preko noći, prvo je pitanje koje svakome pada na um? Drugo, Republička izborna komisija (RIK) donese odluku da 'nije važno ako se u glasačkim kutijama nađe višak listića'... Hahahaha, pa jel mene neko ovde zajebava, nije važno ako ima viška listića!? Pa što onda izlazimo, može se naći jedno 4 miliona viška listića u kutijama i to onda nije bitno... O zemljo otvori se i progutaj me, ne mogu više da izdržim među lopovima i hohštaplerima.

Prvog referendumskog dana izašlo je samo 18% građana, što je već lagano alarmiralo aktuelnu vlast koja je na sva zvona propagirala ovaj Ustav, koristeći u te svrhe i muzičare, književnike, pa i sportiste, uključujući tu i onog mog nesrećnog 'rođaka' od tenisera. Tokom drugog izbornog dana kreće agresivna medijska kampanja, čak i patrijarh Pavle poziva građane da glasaju (sa čim nikako ne mogu da se složim - crkva treba da je odvojena od politike i od države, pa nismo u srednjem veku, majku mu). Nezvanično saznajem, a moji izvori sežu vrlo, vrlo visoko, da je od RIK-a stiglo obaveštenje da svi moraju da 'glasaju'... Kasnije dobijam i potvrdu da je to istina - jedna osoba mi je potvrdila da je u biračkom spisku na određenom biračkom mestu u Kosovskoj Mitrovici videla zaokruženo moje ime... Šta to znači? Pa to znači da su ljudi koji su bili u tom biračkom odboru zaslužili Nobelovu nagradu za fizičku pošto su prvi na svetu izumeli teleporter i iz Beograda, u kome sam ja bio u protekla dva referendumska dana, teleportovali me pravo u Mitrovicu, gde sam ja glasao, a zatim me vratili u Beograd, pravo ispred TV-a, gde sam se ja nervirao što Livorno ne može da pobedi Empoli i što sam prokockao 20 evra... Jedino me malo kopka što ne znam šta sam zaokružio, da ili ne...

Šalu na stranu, falsifikovali su moj glas. Falsifikovali su glas mnogih. Osećam se prevareno. Hoću da odem odavde.

Mislio sam da se nešto promenilo u proteklih 6 godina kako Miloševića nema, ali sam pogrešio. Milošević je krađom glasova dobijao sve izbore od '96.-e pa naovamo i svi smo se protiv toga bunili. Sad oni isti koji su se protiv toga bunili to isto rade.

Ja ne znam za njih, ali mene je sramota pred svetom.

I šta sad? Pravićemo se kao da se ništa nije dogodilo, n'est pas? Doneli smo novi Ustav, sve će krenuti nabolje, moji roditelji će konačno dobiti posao, smanjićemo nezaposlenost, ona baka koja svaki dan čeprka po kontejneru će dobiti neki smeštaj gde može dostojno da proživi ostatak svog života... Pokrenućemo industriju, postaćemo prvaci sveta u fudbalu... Nećemo, gosopodo političari. Treba da vas je sramota. Idite negde, ostavite nas na miru, ne kradite nam godine, molim vas...

A kao šlag na tortu, neki debili su u mom rodnom gradu slavili 'pobedu' na referendumu... Pobedu nad kim, pa ovde čak nije bilo ni protivnika?? Ali neka, ti 'super-Srbi' moraju uvek biti pobednici.

O Gospode, daj mi neku mišiju rupu da se neko vreme sakrijem. Tužan sam. Veoma tužan.

(a planirao sam da mi sledeći post bude vezan za uticaj opijata na mušku potenciju, ali mi kreteni nisu dali da to napišem. Odoh da spavam i ništa na svetu ne bih više želeo nego da otkrijem da je sve ovo bio samo jedan ružan san.)

Kad god počnem da slušam grunge znam da nešto nije u redu...

Tek, jutros sam došao iz rodnog grada, u 5 sati izjutra blejim na Autokomandi i čekam da nešto naiđe, bilo koji bus, 17, 31, 30... any damn thing, ali ne... Imao sam dovojno vremena da razmislim o celoj prethodnoj nedelji. Šta se to, do đavola, desilo? Čovek bi rekao, pa šta hoćeš bre ti, imao si prelepu nedelju, 6 dana si bio napušen do daske, vreme je bilo fenomenalno, zajebancija do maksimuma, pa šta ti još treba? Da, to je bio i moj rezon neko vreme, a onda sam pogledao stvari oko sebe.

Šta se to dešava? Ne prepoznajem svoj grad i ljude u njemu, zar je moguće da postoji toliko 'seljaka' na jednom mestu? Ne prepoznajem neke ljude, zar je moguća tolika promena? Ili sam se ja možda promenio? Ili se, pak, možda nisam promenio onda kad su se svi promenili? Ne znam, ne razumem... Znam samo da sam ove nedelje učvrstio, takoreći zacementirao jedno prijateljstvo, ali sam jedno i definitivno izgubio. Znate ono kad vidite da se neko udaljava od vas, ali vam je teško to da priznate samom sebi... e upravo se to desilo. Ranije smo bili tri musketara, sad su ostala samo dvojica.

Elem, ja sam se poslednjih 6 dana (nedeljom odmori!) ubijao od poroka... Po prvi put u životu sam pušio 'holanđanku' i mogu reći da je cool, ne moraš da je čistiš, pošto nema semenki u sebi (prvo sam se pitao što nema semenki, da bi mi kasnije sinulo - da ne bi ljudi sejali, naravno, svako štiti svoju vrstu), a vrlo je prijatna... Ali ništa kao 'albanka', ništa, definitivno. Zbog pogodnog geografskog položaja (verovatno su i vas u školi uveravali kako imate 'fantastičan geografski položaj' i sl., a ja sam se uvek pitao kako bre dobar položaj, gazio te i osvajao ko god je hteo, prolazio, kakav bre položaj? Ispostavilo se da su naši učitelji pogodili) 'albanku' imamo na dohvat ruke, takoreći 'prva ruka', ne prolazi karburatore, rezervoare i slična sranja, kao ova koja dolazi do BG-a. Tek, tripovi su jako varirali - od sjajnih do jednog groznog - jedne večeri kad sam mislio da ću umreti u krevetu, bukvalno sam bio u grču dugo vremena, do jutra...

Ono što me jako zabrinjava je to što apsolutno nisma imao volje da pojurim ni za kakvim primerkom ženskog roda... Neverovatno, ranije bih makar prokomentarisao da je neka riba dobra ili ne, prošle nedelje ništa... Video sam i bivše devojke i situacija je ovakva - sa jednom sam super, ono 'ćao, kako si?' i sličan shit; od druge se krijem; treća se pravi da me ne primećuje u kafiću, a đuska na tri metra od mene; a četvrta se krije od ljubomornog dečka koji je izgleda čuo da sam mu ja obrađivao devojku, pa sad ne sme ni da mi se javi...

Pošto sam potrošio sve pare i dva dana pevao onu stvar od Fragme - 'I need a miracle' (toplo preporučujem, dosta stara stvar, ali vrlo dobra) čudo se i desilo - na 50 dinara (što je oko 0.60 evra) dobio sam 3800. dinara, i to u dinar. Pogodio sam 11 utakmica - Split-Partizan 2, (voljeni klub nikad ne izda), pa onda Varteks 1 - to mi je omiljeni klub u Hrvatskoj, Deportivo, Čelzi, i još neka košarka + malo tenisa i čudo se desilo. Dok sam ja napolju divljao zadužio sam kevu i ćaleta da navijaju za Deportivo, pošto mi je samo on trebao. Ujutru su dobili svoj deo, keva 800 kinti za frizuru, a ćale nije hteo da uzme novac, kaže da platim račune u BG-u od toga... Isplatio sam sve aždaje i na kraju mi je ostalo tačno 25 evra od dobitka. Po ko zna koji put sam se izvukao, i zahvaljujem Hristu, Budi, Muhamedi i svim bogovima koji me čuvaju. Znam da me čuvaju, hvala im.

Sad sam opet u velikom, prljavom gradu. Sutra nam Ministarstvo prosvete i sporta Republike Srbije daje zaostale kredite i stipendije - dobijam 200 evra na ruke. Red je i bio više, četiri meseca nismo dobili ni dinar. Odmah krećem u lov na nešto žensko, samo bih sad voleo da ne moram ružnoj curi da govorim da je lepa, debeloj da je mršava, ili mršavoj da nije debela... hoću prostu, normalnu devojku, ništa više, ništa manje.

I da, prvi zadatak mi je da isčitam šta ste sve vi ljudi radili!

Evo mene ponovo kući, tj. u Mitrovici. Pošto me mesto nikako ne drži, spakujem ti se ja lepo u nedelju i pravac Kosovo! Došo sam i tako ću sedam dana da iskuliram...

Sinoć je došlo do blagog prekida filma - i nisam znao kako da dođem do kreveta, a kad sam došao do njega, mislim da sam se pola sata čvrsto držao za jastuk i da su mi noge bile pripijene uz krajave kreveta - mislio sam da propadam u krevetu! Čoveče, lepo sam ja rekao da je ona trava koju mi pušimo u Beogradu čaj, a ne trava... ovde je prava stvar.

Nego, nisam to hteo da kažem. Danas sam gledao onaj Clooney-ev film "Good night and good luck" i hoću prvo da savetujem svakog ko film nije gledao da ga pogleda, genijalan je. Neću pričati o čemu se radi samo ću reći sledeće: neverovatno je da film koji se odnosi na dešavanja iz pedesetih godina tako vrlo lako i univerzalno može biti primenljiv svuda u svetu danas...

Da li se vi nekad zapitate šta je istina? Šta nama televizija prikazuje? Zašta služi ta televizija i koliko je moćna? Služi li da udovolji i ušuška pojedinca ili da ga informiše o pravim stvarima? Koliko ste sigurni da je to što mislite da znate istina? Koliko ste sigurni u to ko je patriota, ko je dobar čovek, a ko loš i ko za koga i šta radi? Počinjem da verujem onoj izreci 'da nije pitanje jeste li paranoični, nego jeste li dovoljno paranoični?' Televizija nam kreira sliku i nije važno više šta je istina, već za šta se kaže da je istina...

Nikada nisam verovao u teorije zavere, niti im pridavao neki veliki značaj, ali sam prilično siguran da ću uskoro početi... i za to mi neče trebati 'žuta štampa'. Dovoljno je samo da čovek uključi mozak. Samo to.

Ljudi, bolestan sam, u grlu mi je vulkan, glava mi je ko u prosečnog Bosanca (neka se ne uvrede isti), a ne ulazim u kuću. Kako ćep da se izlečiš, pita me sestra, sedi, iskuliraj, kao pij čajeve i proći će. Ma daj, lepši oktobar u Beogradu ne pamtim, sunce celog dana, a ja treba da ležim u krevetu - no way, Jose! Tako ti ja ova dva dana cela provedem van, šetam po gradu i gubim vreme... I sad me je sve stiglo, ništa živo ne vidim i katastrofalno izgledam...

Tek, znate onu tekmu na kojoj sam bio u Novom Sadu? Kad nas je Švedska pobedila 3:0? E pa, u Švedskoj je Srbija pobedila 5:0 i sad mi idemo na EP za mlade sledeće godine! Fantastično! Neverovatno, nikad ništa slično nisam doživeo. Čak je i moj drug iz susedne škole, Krasić, dao peti pogodak. To je razlog zbog kojeg volim fudbal - tu je sve moguće, sve!

Od sutra počinjem da štedim, ma koliko to nemoguće izgledalo! Svaku ekstra paru stavljam u banku u 'fond za odlazak na EP za mlade u Holandiju'... Zamislite mene u Holandiji... Obećana zemlja.

Inače, skinuo sam pesmu "Caribeean queen (no more love on the run)" sa neta i upravo se drogiram melodijom... Toplo preporučujem!

Uf, odakle da počnem? Prekjuče (u četvrtak) ja dobijem briljantnu ideju - ljudi, ajmo sutra (petak) u Novi Sad, idemo vozom, malo se zezamo i usput odgledamo utakmicu Srbija-Švedska, mlade reprezentacije... Dva moja ortaka oduševljeno prihvate ideju i tako se mi otisnemo na put...

Iz kuće sam izašao noseći moju specijalnu navijačku duksericu sa natpisom 'Srbija', koju nosim samo i isključivo kad idem na utakmice, crvena je i ne sviđa mi se, ja navijam za Partizan, tako da mi je crno-bela boja puno draža... Sa 20 evra u džepu ja krenem. E sad, obično se zna šta se sve radi na tim putovanjima... Čim sam stigao na stanicu, pitao sam Džonija jel poneo neka 'nedozvoljena sredstva'... Čovek se nasmejao i kaže - poneo sam pet nedozvoljenih sredstava'... Idemo... Ijaooo, znao sam šta me čeka.

Prvi dzok smo spušili već na peronu, krijući se od mase i radoznalog železničara. Tu mi je počela centrifuga u glavi, a nismo ni krenuli. Do Novog Sada se putuje oko dva sata putničkim vozom a karta u jednom pravcu je dva evra (150 dinara). A u vozu haos... sedišta pravljena kao fol za četvoro, a u stvari ako se dvoje tu smesti onda je to uspeh... Voz ima ravno 20 godina, pravljen je 1986. u Rigi, zamislite kakav je to krš, ljudi moji. A tek likovi u vozu... kunem se svojim životom da više čudnih likova nisam video ni na jednom mestu. Bio je lik koji je imao frizuru Tarasa Buljbe, pa potom neki lik koji je bicikl (!) uneo u voz, lepo ga čovek ostavio u hodniku i kulira... Pa neki lik koji se nije kupao dve godine... Uf, a mi naduvani totalno...

Vrhunac je bio kada je Aljoša rekao - "Ej, evo je Stara Pazova" i mi kao pogledamo kroz prozor i kao "Kul, Stara Pazova". Tek, posle deset minuta čovek gleda kroz prozor i sav uzbuđen nama kaže "Ljudi, ljudi, šta je ovo, opet Stara Pazova!" Ja sam pao na neki metal kojim je obložen pod voza od smejanja, pola sata nisam mogao da prestanem da se smejem...

Tek, stignemo mi u Novi Sad. Odemo do centra, prošetamo, uzmemo nešto da prezalogajimo i sednemo u neki park... Posle jela, naravno još jedan dzok! Ljudi prolaze, a mi dimimo... pojma nemam da li su provalili... E tad skroz veseli odemo na stadion FK Vojvodine, razlog zbog koga smo uopšte došli... Zabodemo se na tribinu, kad tamo... Surprise! 11. minuti Šveđani vode 2:0, dvostruki strelac za Švedsku DUšan Đurić. Ko, bre, pita Džoni? Ja kažem - Dušan Đurić... E, Dušane, Dušane... Sva trojica gledamo u semafor i kažemo - auuu, al smo se mi naduvali, jebo te, gubimo, a Dušan Đurić je dao golove za Švedsku... E pocepali smo se od smeha. A da ne pričam da je ostatak utakmice proveden uz još jedan popušeni dzoint na tribini (odmakli smo se malo od gužve, a i stadion je počeo da se prazni već posle 20. minuta).

Završi se tekma 0:3! Ok, ajmo nazad. Opet malo šetnje po centru, pa pešaka do železničke. Usput smo slikali različite stvari, vojvođanske zanimljivosti, uglavnom. I na moje opšte zaprepašćenje, ludak zapali džoint na sred ulice! I tako mi ispušimo i taj jedan sve idući ka železničkoj.. nisam znao gde se nalazim, mislim da sam 15 minuta samo bledo gledao u onu gospođu na šalteru koja me je pitala dokle idemo...

Sećam se kasnije da smo i onaj poslednji, peti džoint, spušili u vozu i to u nekom kupeu, pošto je voz za povratak bio nekako, na moje veliko iznenađenje, bolji nego onaj u dolasku.... Sećam se još da sam onako blejao u kupeu i slušao Paul Van Dyka u povratku...

Kući sam se vratio praznog džepa, i sa naopako okrenutom teksas jaknom. Jebo te, ja sam ceo Beograd prešao sa naopako okrenutom jaknom na sebi! Moramo češće da radimo ovakve stvari... moramo...

(post proizašao iz komentara da ekavica definitivno nije poželjna u Hrvatskoj)

Ovo nije fraza - ja volim da kad nešto radim, radim to do kraja i kompletno iskreno i čista srca. Dakle, večeras idemo do gole kože!

Moje ime je Aleksandar Đoković, rođen sam jednog četvrtka 20.09.1984., u Kosovskoj Mitrovici, bio je lep i sunčan dan. Po nacionalnosti sam Srbin, roditelji su mi takođe Srbi i kad malo bolje razmislim, koliko je meni poznato i svi raniji preci su mi bili Srbi, znači nema ni Crnogoraca, što je jako čudno, s obzirom na geografsku bliskost Kosova i Crne Gore.

Živeo sam na Kosovu do 2003. godine, kada sam zbog studija prešao u Beograd. U gradu su mi se posle bombardovanja 1999. dešavala različita sranja i sve ću reći ako kažem da život nikako, ama ni malo, nije bio lak i lep. U sredini kakvoj sam živeo za očekivati je bilo da postanem nacionalistički orijentisan kreten, koji će se u pijanom stanju kleti u Srbiju i psovati sve što je albansko/ustaško/muslimansko itd... Takvih kretena dole ima mnogo.

Na sreću, ja nisam jedan od njih. Hvala ti, oče, što si me vaspitao na pravi način, što si mi govorio da ljude cenim samo prema tome kakve su osobe, a ne prema drugim kvalitetima. Najiskrenije hvala.

Ja verujem da nije važno kojim jezikom i kojim narečjem govorimo. Ja verujem da nije važno koje smo boje kože, vere ili nacionalnosti. Svi mi bivamo tužni kada izgubimo dragu osobu, kada nam izgubi omiljeni klub, kada nam se načini nepravda, ma gde bili i kakvim jezikom govorili. Svi smo mi srećni kada se zaljubimo, kada nam stigne stipendija od ministarstva ili kad je lep sunčan dan. Zar je važno gde živimo?

Ja ću se skloniti ako nisam poželjan, to je najmanji problem. Imam i u Srbiji blog portala gde mogu pisati. Ali ću to, ako moram, učiniti nedrage volje. Ovde sam se 'skućio', lepo mi je, čitam ljude iz drugih mesta, vidim čemu se oni raduju, kad tuguju, šta imaju da kažu... Nije mi izazov da pišem u Srbiji, ja Srbiju poznajem isuviše dobro. Ne želim da se zatvaram u četiri zida.

E tako, sad mi je mnogo lakše. Hvala svima koji me čitaju. Sad mi na pamet pade jedna pesma od Čorbe:

"Živi bili, živi bili, imbecili i debili,
blago tebi, blago meni, uništiće nas kreteni.

Tu nema boga, nema pravde,
i za to odlazim odavde,
jer i nas će ko naše očeve,
zbog viših ciljeva, nabiti na kočeve!"

A možda bi prikladnija bila "Kako je lepo biti glup..."?

Za početak molim vas pročitajte ovo terorisanje omladine i ljudi koji se usude probati stvari. Ja kažem UAAA policija, fuck you all!

Drugo, zahvalan sam blogu što me je vratio mojim starim ljubavima... U pitanju je muzika, narode! Primetio sam da većina ljudi koja me čita i koju ja čitama nekako uvek ubaci neki stih Bore Đorđevića i tako se ja zapitam da li to imam u kompu... I tako opet otkrijem Riblju Čorbu! Gospode, kako sam se palio nekad na tu muziku, sećam se dobro toga. Mislim da je to i nasledno, moj otac je imao prvu singlicu RČ koja se pojavila u prodaji i iskopao sam je pre nekoliko meseci kad sam bio kući na Kosovu. I dan danas mislim da je album "Kost u grlu", njihov prvi album, pravi primer kako treba da se svira. Količina energije koja izbija iz pesama je neverovatna - čovek može da oseti da su ljudi stvarno uživali u onome što su radili.

I tako ja danas pevam: (doduše nisam 100 % siguran da li je ova pesma sa albuma "Kost u grlu", ali nije bitno)

" Rekla je, sve je u redu,
rekla je, zagrli me jače,
rekla je nije mi ništa,
i tek je onda počela da plače..."

Derem se u stanu ko blesav i samo čekam da mi ona dosadna komšinica sa trećeg zakuca na vrata i počne da me davi... Ma ko je jebe, idemo sad svi zajedno:

"Rekla je nemoj da brineš,
rekla je da nije važno,
rekla je brzo će proći,
samo me zagrli snažnoooooo...."

Dođe ti ponekad ovakav dan...

Ne znaš šta ćeš sa sobom. Uzmem da čitam nešto, ne ide. Popijem piće sa drugarima, ne ide mi razgovor, ćutim, hoću da idem kući da spavam... Dođem kući, ne mogu da zaspim... Jebi ga, gledam tekmu, ne gleda mi se...

Nemam nikakvog plana. Upao sam u neko živo blato, batrgam se i pokušavam da se izvučem. Dešava se mnogo toga, daleko od toga da imam monoton život, ali sam nešto danas upao u neko metafizičko razmišljanje o životu. Mislio sam da sam to prerasto negde u prvom srednje, kad sam prestao da čitam Hesea, Koelja i slične stvari, ali sad vidim da nisam.

Fuck, možda mi samo fali da prespavam noć... Sutra će možda sve biti bolje. Nadam se.

Da, sestra mi se doselila u stan, tako da više ne mogu da radim sve što sam do sada radio... Što bi Nikola Kojo u 'Anđelima I' rekao: "Imam osećaj da mi se život lagano pretvara u pakao..."