(post proizašao iz komentara da ekavica definitivno nije poželjna u Hrvatskoj)
Ovo nije fraza - ja volim da kad nešto radim, radim to do kraja i kompletno iskreno i čista srca. Dakle, večeras idemo do gole kože!
Moje ime je Aleksandar Đoković, rođen sam jednog četvrtka 20.09.1984., u Kosovskoj Mitrovici, bio je lep i sunčan dan. Po nacionalnosti sam Srbin, roditelji su mi takođe Srbi i kad malo bolje razmislim, koliko je meni poznato i svi raniji preci su mi bili Srbi, znači nema ni Crnogoraca, što je jako čudno, s obzirom na geografsku bliskost Kosova i Crne Gore.
Živeo sam na Kosovu do 2003. godine, kada sam zbog studija prešao u Beograd. U gradu su mi se posle bombardovanja 1999. dešavala različita sranja i sve ću reći ako kažem da život nikako, ama ni malo, nije bio lak i lep. U sredini kakvoj sam živeo za očekivati je bilo da postanem nacionalistički orijentisan kreten, koji će se u pijanom stanju kleti u Srbiju i psovati sve što je albansko/ustaško/muslimansko itd... Takvih kretena dole ima mnogo.
Na sreću, ja nisam jedan od njih. Hvala ti, oče, što si me vaspitao na pravi način, što si mi govorio da ljude cenim samo prema tome kakve su osobe, a ne prema drugim kvalitetima. Najiskrenije hvala.
Ja verujem da nije važno kojim jezikom i kojim narečjem govorimo. Ja verujem da nije važno koje smo boje kože, vere ili nacionalnosti. Svi mi bivamo tužni kada izgubimo dragu osobu, kada nam izgubi omiljeni klub, kada nam se načini nepravda, ma gde bili i kakvim jezikom govorili. Svi smo mi srećni kada se zaljubimo, kada nam stigne stipendija od ministarstva ili kad je lep sunčan dan. Zar je važno gde živimo?
Ja ću se skloniti ako nisam poželjan, to je najmanji problem. Imam i u Srbiji blog portala gde mogu pisati. Ali ću to, ako moram, učiniti nedrage volje. Ovde sam se 'skućio', lepo mi je, čitam ljude iz drugih mesta, vidim čemu se oni raduju, kad tuguju, šta imaju da kažu... Nije mi izazov da pišem u Srbiji, ja Srbiju poznajem isuviše dobro. Ne želim da se zatvaram u četiri zida.
E tako, sad mi je mnogo lakše. Hvala svima koji me čitaju. Sad mi na pamet pade jedna pesma od Čorbe:
"Živi bili, živi bili, imbecili i debili,
blago tebi, blago meni, uništiće nas kreteni.
Tu nema boga, nema pravde,
i za to odlazim odavde,
jer i nas će ko naše očeve,
zbog viših ciljeva, nabiti na kočeve!"
A možda bi prikladnija bila "Kako je lepo biti glup..."?
Post je objavljen 06.10.2006. u 00:05 sati.