POCEPANI DZEP

Sad je 01:40, pravo vreme za pisanje posta. Vreme je da se pozabavim još jednom od tema muško-ženskih odnosa.

O čemu se radi i što baš sad to pišem?

Priča ide ovako - 'varim' ja tako sinoć sam u stanu i totalno sam bio cool i opušten i posle nekog vremena cima me neki broj... ja pošto ne znam ko me cima, onako napušen napišem poruku 'ko me cima i sl.' i ispostavi se da je to cimerka moje dobre prijateljice, koju sam upoznao recimo pre pet meseci. Hm, otkud ona, mislim se ja? I tako mi se kao nešto dopisivali (mada je meni trebalo 15 minuta da napišem jedan SMS) i ništa... Ja sam nju upoznao i zapamtio kao strašno veselu devojku, šaljivdžiju i baš sam se super proveo tad kad sam se prvi put sa njom video... Sutra ujutru kad sam se ja rasanio i razbistrio glavu, proverim mob i vidim nekoliko propuštenih poziva od iste devojke. Hm, ne budem lenj, odgovorim porukom, i tako mi dogovorimo sastanak uveče.

I tako nađemo se mi, odemo u kafić, priča krene... Cura je krenula da davi, davi, davi, i prvo sam se pitao koji joj je đavo, a onda sam skapirao - žešće je bila nervozna. Odemo mi na Kališ posle, ispratim je ja do stana (u centru grada, mnogo sam je ispratio, nema deset minuta hoda) i sve se završi na nekom mlakom poljupcu...

I sad se pošten čovek pita, što si ti nama sad sve ovo ispričao? Evo zbog čega.

Zbog čega je devojka (ime joj je Dina, lepo ime, moram da priznam, ali sad stvarno mislim kad to kažem) bila nervozna? Ona je mene prva cimnula, da je ja nisam pozvao van ona bi mene zvala, siguran sam. I sad, kad je već toliko slobodna, koji joj je đavo odjednom? And then I got it - neće da ispadne laka riba. What the fuck, dosta mi je bre više tog sranja... Kakva bre laka riba, čoveče, pa gde toga danas ima. Šta sad treba, da izlazimo dva meseca pre nego što pređemo na ozbiljne stvari? Naježim se od toga, ako nešto radiš, radi do kraja - ako si krenula tako da se ponašaš (cimaš me, šalješ mi poruke) ponašaj se tako do kraja. A sad odjednom hoće da ispadne čedna cura... I'm too old for that shit. Što bi reko Bora Čorba, a pomenula je to i Mala plava u nekom svom ranijem postu - 'Nađite drugog, ko vas jebe, ja sam budala samo za sebe!'

Drago mi je da se konačno cela ova rašomonijada završila - dao sam uslov! Juče sam odlučio da ću danas izaći, pošto je profesorica zakazala i danas, ali nekim drugim ljudima (nisam mogao da čekam do srede kad je inače bio termin za mene)... Izađem ja, lagano odgovorim tri pitanja, ona mene da 8-icu, doviđenja - doviđenja i to je to. Plavušica je bila cool ovog puta, nije me bezveze zajebavala. I šta sad? Sad ću da se napušim kao što odavno nisam, spremio sam u šteku dve 'stotke' i večeras će samo da se dimu u gradu Beogradu, opština Voždovac...

Elem, to nije razlog što pišem ovaj post. Razlog je sledeći - želim da postavim jedno pitanje: Jesu li devojke slepe??

Pišem podstaknut ličnim primerom - danas sam izašao na ispit sav čupav i dlakav (nisam se brijao 7 dana i izgledao sam kao da sam sad sišao sa pustog ostrva), ali, kažem ovo i ne mogu da verujem, uspeo sam sebi da namestim dva date-a u narednih 5 dana. U menzi sam sreo curu koju nisam video 3 meseca i počeli smo nešto da pričamo i ispostavi se da je šutnula dečka i ja tu uskočim. Kao 'hoćeš da idemo negde ovih dana', kaže 'važi, nazovi me'... Cool! A ja da sam na njenom mestu, ja sebe danas ne bih ni pogledao!

Priča druga - u slušaonici gde smo čekali ispit, dogovorim isto viđanje sa jednom drugom devojkom, standardna priča - čekamo ispit, kolko ti je ostalo - jedan, meni dva, ovo - ono i gotova stvar. A i plavušica (profesorka) me nekako blago gledala, možda umišljam, ali čini mi se da je tako. Najbolja stvar je što te devojke ne izgledaju uopšte loše (mada se o ukusima ne raspravlja).

Iz svega navedenog mogu da izvedem samo dva zaključka:
1. One su slepe, ili nemaju ukusa;
2. Meni stvarno dobro stoji brada (koju ja inače ne volim da nosim)
3. Mora da je im je sunce udarilo u glavu

Tako... Sad odoh da se obrijem!

Jaoooj...

Glava mi je veličine prosečnog cepelina, u stomaku imam centrifugu, a neću ništa jesti do ponedeljka, mislim. Stan je u haosu, sve smrdi na dim, woofer mi je puko, tako da više ne čujem bas na zvučnicima, a telefon mi je zaliven nekom lepljivom tečnošću (pretpostavljam da je pivo u pitanju)...

Sisam PEZ bombone, otkrio sam da mi jutros nešto naročito prijaju. Mislio sam da odem i kupim Ice tea, ali sam otkrio da nemam ni dinara. Jebi ga, opet ista situacija. Bar sam kupio bonove za menzu, tako da imam šta da jedem, ako ikad više budem ogladneo...

Razbili smo se kao kreteni! Pivo, vino, pelin... i na kraju cannabis kao začin. No, nebitno, evo moje omiljene pesme, nešto sam raspoložen za poeziju:

Balada

Od svih si devojaka bila tiša,
zbunjena, sama, neprimetna, bleda.
Hej, zašto nisi bar porasla viša,
bar viša za pola pedlja?

Jedne je noći udarala kiša,
tako krvnički ko čuvari reda...
Hej, zašto nisi bar porasla viša,
bar viša za pola pedlja?

jer kad si se o drvo kraj vrata,
obesila jednom u svitanja seda,
između bosih nogu i blata,
bilo je razmaka samo - pola pedlja.

Miroslav Antić

Na današnji dan, pre 22. godine rodio se Aleksandar. Na svet je došla beba prevremeno rođena, teška 1.8 kg i borila se za život 40 dana u inkubatoru. I kao i mnogo puta kasnije, protivno svim prognozama, izborila se za život.

Moj pokojni deda se rasplakao kad sam se ja rodio i kad me je video prvo što je rekao bila je neka vrsta jadikovanja: "Da l će mi ovo dete ikad zaplakati u kući?" Kako sam vrlo verovatno i ja tada kmečao, mislim da se u tom prvom plakanju rodila neraskidiva veza između nas. Gospode, kako sam voleo tog čoveka! Zajedno smo radili mnogo toga - švercovali cigare 99.-e za vreme bombardovanja, čisto da i mi doprinesemo porodici kad je najteže, zatim sećam se našeg zajedničkog sejanja krompira i pasulja, kada se naglo okrenuo i posekao me špaklom koju je imao u džepu, zbog čega i dan danas imam ožiljak na levoj ruci. Pa kad smo napravili 'prevaru' sa zavodom za socijalno, kad su oni meni plaćali to što sam im ja kao opravljao kompjutere (a u suštini sam im pogledao komp tri-četiri puta godišnje) svakog meseca po 30 evra, znači 360 evra na godinu dana. Haos... Gospode, baš smo se dobro slagali.

Nosio sam mu krst na sahrani. Ništa mi u životu nikad nije teže palo. Zaplakao sam samo kad sam video oca da plače. Tad već nisam mogao da izdržim.

Tek, tih septembarskih dana 1984. godine bilo je nepodnošljivo vruće - tačno mogu da zamislim onaj dan kad sam se rodio - plavo, čisto nebo, pirka neki blagi vetrić, popodne je, a moja majka dobija trudove... Eh, moja draga majka. Šta je sve ta jadna žena morala da istrpi! 40 dana u beogradskoj bolnici, kada se nije znalo hoću li da preživim, pa onda sam stalno bio nešto bolestan i tako u krug. Kako je imala snage da izdrži, divim joj se. Plus je morala da radi i zarađuje za porodicu, pri tom svakog dana pešačeći sat i po do autobuske stanice, pa onda pola sata busom do posla i tako jedno 10 godina... Naravno, morala je i da trpi mog oca koji je tih godina bio jedan totalno drugačiji tip nego danas.

Moj otac je osoba koju najviše na svetu volim. Da ga sutra više ne bude, ja ne bih znao šta ću sa sobom. Od njega sam nasledio sve - preslikan fizički izgled, korak identičan, čak su nam i naravi slične (on je samo nešto malo više ponosniji i ne da na sebe). On me je zarazio fudbalom i Partizanom, kupio mi 'Tanga', oficijalnu loptu SP 1990., kupio mi dres Partizana... Sa njim sa visio na poslu u računarskom centru, ama sve smo radili zajedno. Tipičan američki father-son odnos. Moj otac je uspeo da se izbori sa mnogim stvarima i danas je stekao svoje ime i prezime, relativno je poznat čovek u Srbiji, ali njegova borba još nije završena. I danas se on bori. Ne mogu da se otmem utisku da se nekako cela moja porodica, računajući tu mog dedu, oca i mene, nekako celog života bori sa vetrenjačama... I pobedićemo!

A ja sam svih tih godina neprimetno rastao, svima u inat. Borio sam se i sa prehladama, boginjama, infekcijama, inekcijama i postajao sve jači i jači. A vidi me danas - ko bi rekao da će od mene biti nešto... Zahvalan sam nekoj nebeskoj sili koja me sve ove godine čuva. Ume poneki put da se našali sa mnom, ali ona me to samo uči i pravi me čvršćim.

Ja hodam krož život pravo, uzdignutog čela. Ničega se ne stidim. Čist sam i pred sobom i pred Bogom.

Srećan mi rođendan!

P.S. A svi ste poznati u četvrtak na party (pravi se sa danom zakašnjenja iz objektivnih razloga - tek tad može cela ekipa da se okupi).

Treba mi parče neba, pa makar ono bilo i sivo.
Po nebu bih mogao da letim i pravim 'osmice' u letu.

Na nebu bih od oblaka mogao da nacrtam srce...
i sunce, s osmehom i očima.

Tu bih mogao bezbedno da se smestim,
ušuškam u oblak i tiho pevam svoju pesmu.

Tu bih mogao da počnem ponovo...

Voleo bih parče neba za sebe,
ne mora da bude plavo.

Neverovatno! Osećam se kao da sam zarobljen u nekoj izopačenoj tragi-komediji mešanca Dejvida Linča i Emira Kusturice... Ovo je prvi put da pišem dva posta u jednom danu. Razlog je jako valjan.

Evo o čemu se radi.

Dan mi je počeo jako bedno - nisam imao para ni za burek. Nekako sam se snašao za neko jelo oko 14h i bio sam koliko-toliko sit. Celog dana sam učio, sutra imam važan ispit i bio sam jako nervozan. Pošto zbog škripca sa parama nisam mogao više da izdržim, odlučim da odem kod ortaka i da od njega pozajmim pare. Tako je i bilo.

Međutim... Volim ja takve preokrete, volim i dobru šalu, i na spostven račun, uvek. Kako život može da te okrene naglavačke, pa to je neverovatno. Naime, nekako sam bezveze uzeo frendov telefon i video da mu je stigla poruka. Naravno radoznao kakav jesam, pročitam poruku i boooooooooom!!! Kao da mi je neko zabio nož u grudi i okrenuo dvaput... Vidim SMS od devojke koja se meni baš sviđala i skapiram, složim dva i dva... Da se razumemo, ja sam se u međuvremnu viđao sa dosta devojaka, ali je ona bila konstanta, uvek je bila tu. Konstantno me je zvala, pisala poruke i slično, a da ja nisam davao povod. Kad sam ja prilazio, ona je bila hladna kao led. Zavlačila me, znači. No dobro, sad sam pametniji.

Frend mi kaže da je hteo da me poštedi... Razumem ga potpuno, na njega nikad ne mogu da se ljutim, prošli smo trnje zajedno, a i riba je stvarno dobra. Jebi ga, skroz je sve ispalo kako ne valja...

To objašnjava donji post. Molim, pogledati.

Uzmem kintu i prilično ruiniran i razočaran u najboljeg frenda (ali već sam mu oprostio, da se zna), izađem van. Čini mi se da sam hodao pola sata po kraju, totalno bezveze, nisam znao kuda idem. Kući mi se nije išlo, a nisam imao kud. Vidim kladionicu i uđem da odigram nešto, čisto bezveze, Liga šampiona je. I šta se desi?

Dobijem 4658 dinara na 100 uloženih (znači na 1.5 evra blizu 60 evra).

Strašno!!! Kakav preokret.

Sad sam se smirio, sve je u kakvoj-takvoj normali. Razočaran, ali punog džepa. A sutra mi je ispit. Ne znam, čekam da Linč iskoči odnekud negde oko pola 6, da me probudio iz sna i kaže: "Cut"! Ne bih se iznenadio.

P.S. Ne, ipak nisam u normali. Sad je 06:45, ja oka nisam sklopio sinoć... Ovaj post mora da trpi čak i edit. U 10 mi je ispit - ne znam kako ću izaći na ispit danas, ne znam...

Ja volim svoj stan.

Tu mogu na miru da tugujem.
Tu mogu bezbedno da se rasplačem.

Ja sam oklevao.
On nije.

Ja mrzim svoj telefon.
Ako me večeras pozove, prepoloviću se.

Nešto je zapelo u grlu i neće ni gore ni dole.
Kad bih samo mogao da izbacim ovaj kamen iz grudi!

A sutra mi je važan dan...
Lepo si sve ovo udesio, Bože!!!

E sad da vidimo koliko sam jak...

Pišem ovo iz ličnog iskustva a i podstaknut onim što već duže vreme vidim i čujem na ulici.

Znate, najlakše je praviti se da se ništa ne dešava i da je sve ok. Političari nam svakog dana pričaju o Evropskoj Uniji, o tome kako će nam jednog dana svanuti, kako samo treba da izdržimo; uhvatiće oni Karadžića i Mladića, ako ih zateknu negde u Srbiji, plate će porasti, struja će pojeftiniti...

Stvarno i najiskrenije mi je muka od svega. Dajte ljudi, bavite se malo skromnijim temama. Pogledajte nas, pogledajte omladinu. Ja marihuanu koristim već evo skoro tri godine i to recimo po 3-5 puta mesečno popušim po tri četiri džoka. A znam klince koji za 10 evra nađu, vrlo opušteno, gotovo na svakom koraku, heroin, spucaju se i nikom ništa... Ti isti klinci posle počnu da rade za dilere, i tako u krug... Mislim, ne krivim ih, šta inače da rade? Zašto da uče školu, kad oni ne poznaju nikog ko je završio faks i uspeo u životu, a da je ostao u Srbiji? Zašto da uče, kad vide da im ćale koji je završio škole sedi kući bez posla, a i kad nađe posao, plata je mizerna. Šta omladina ima od života? Šta mi imamo od života? Većina nas nikada nije bila u zapadnoj Evropi, polovina i ne zna gde je aerodrom u Beogradu, mi znamo za Miloševića, Mladića, Karlu del Ponte, Koštunicu i ratove... Takav nam je život, na žalost. Nismo mogli da biramo.

Ali, čovek je čudna životinja, koliko god da ga gaziš uvek se nada da će mu nekad biti bolje. Ćuti, sagne glavu i trpi. Setih se sad onog starog grafita, na žalost, tako surovo istinitog:

"SAMO 10 MILIONA LJUDI IMA TU SREĆU DA ŽIVI U SRBIJI. OSTALI NEMAJU TU SREĆU, ALI IMAJU SVE OSTALO."

Jebi ga, tako je.

Pao sam ispit!!

Ne mogu da verujem! Nije strašno, nedostaju mi dva do uslova, i već imam spremljena dva ispita, ali opet, iznervirah se bezveze, a rekao sam sebi da zbog faksa nikad neću da trošim svoje dragocene živce.

Elem, situacija ovakva - predmet je Međunarodno privatno pravo, materija ok, spada u kategoriju srednje teških ispita. Moje znanje materije - oko 85%. E sad - izađem ispred profesorice (koja je uzgred super žena - po mojoj proceni u ranim tridesetim, 31 god. možda, ekstra izgleda, plavušica) i dobijem tri pitanja. Juhu, obradujem se ja, kao znam. Krenem prvo pitanje i kažem joj sve što sam imao, a ona postavlja još pitanja. Ja opet odogovaram, a ona još postavlja... I tako me nađe na delu koji nisam znao (u stvari jesam, samo nisam mogao da se setim) i nisam dobio priliku da odogovaram ova druga dva pitanja, jer me je oborila. Fuck, najlakše bi bilo okriviti nju, ali sam sam kriv - nisam izgleda dovoljno dobro naučio i to je to...

Sad mi je teško, ali mislim da će već sutra proći... Međutim, interesantno je videti koji ljudi će mi sad dati podršku, kad je trebam. Krajnje interesantna situacija, zar ne?

Kakve dve noći! Ma apsolutno fantastično! Briljantno!

A o čemu se u stvarai radi, pitate se? Naime, poznati proizvođač piva Tuborg, ako se ne varam poreklom iz Danske, organizovao je fenomenalnu žurku u Beogradu. Elem, firts thing first, što bi rekli Englezi...

Sam prostor za žurku je neverovatan, u podnožju Kalemegdan tvrđave, ispod čuvene Zindan kapije, mesto koja stvoreno za party. Zamislite srednjevekovne zidove oko vas, Dj pult ispred vas a vi u ritmu skačete u podnožju... Gomila mladih ljudi na jednom mestu, energija na vrhuncu... sve ključa! Naravno, bilo je i upotrebe svakakvih stvari - klinci gutaju tablete na veliko i tako se ostaje do ujutru... Najvažnije je, međutim, da za dve večeri nekontrolisanih 'orgija' nije blo apsolutno nikakvih nasilničkih ispada. Narod se jednostavno ludo zabavljao! Što se mene i Aljoše tiče (moj drug sa kojim sam bio na ovom ludovanju) - mi smo do kraja verni prirodi i njemi resursima...

Lista izvođača je zaista bila impresivna (idem redom i o svakom izvođaču ću dati moj lični utisak, ali treba uzeti u obzir da sam bio prilično pod uticajem stare dobre marijuane, tako da će ocene odisati velikom dozom subjektivnosti):

Dan prvi:
1. DARREN EMERSON - apsolutna legenda... masa se zapalila uz 'Born slippy'... i kad smo mislili da će čovek da stane, on je išao sve dalje i dalje i dalje... nema stajanja! Darrene, dobio si 5!

2. FELIX DA HOUSECAT - Šta tek reći o njemu? Čovek 20 godina radi i sve je bolji i bolji.. Svi znamo za njegov 'Silver screen' i čovek je nastavio da prži još žešće nego Darren... U tim momentima pod dejstvom trave bukvalno nisam znao gde se nalazim... Pre sam mislio da će on raditi neke mekše stvari... Kako sam se samo nasmejao na kraju kad je čovek počeo da udara po nekom neverovatnom ritmu... 5 Felixe!

3.MAX GRAHAM Pošto se već masa dobrano izmorila, u gluvo doba noći, ovaj čovek je nastavio tamo gde su dve velike legende stale. Drugar i ja smo već bili gotovi, što od umora što od svega drugog tako da smo baš odmorili uz ovog lika. Prepoznao sam kod njega obradu 'Owner of the lonely hearth' od grupe 'Yes' i još možda dve stvari... U svakom slučaju, nije bio loš... Trojka!

Dan drugi:
1. BODYROCKERS Pravi ljudi na pogrešno mestu! Kakva šteta, kakva šteta... Likovi su neverovatno pržili i odsvirali zaista sjajan, fenomenalan koncert, ali nije mi jasno kako se jedna rok grupa i to fenomenalna mlada rok grupa, zbog koje mi se čini da rok ima budućnost, mada sam mislio da je odavno mrtav, našla na jednom ovakvom mestu, pred publikom koja je većinski opredeljena za elektronsku muziku. Sa 'Round & round' i 'I like the way you move' zapalili su sve prisutne, ali prethodne stvari su beogradskoj publici bile dosta nepoznate, tako da nije mogla na pravi način da odreaguje nanjih. Meni ste se jako svideli momci, ali sveukupno - dobijate 4!

2.LEGENDA, KRALJ! KLEINENEBERG - i sve sam rekao. Ti čoveče, na skali od 1-5, dobijaš 15! Još ne mogu iz glave da izbacim 'This is not Miami'... Otprilike 5 hiljada ljudi, a možda i više, je skakalo skoro tri sata u ritmu ovog čoveka... Ja sam ostao zapanjen.

3.CASSIUS.. kao i prethodne noći, negde oko pola 5 ujutru smo pali s nogu... Momci koji su izašli na stage su svojski pržili, iako je Kleinenberg uzeo poslednje atome snage masi, masa se nije predavala. Napred, napred, dok konačno nismo pali. Momci svaka čast, ali samo 4.

I tako, završio se i ovaj 'Tuborg green beat'... Ujutru smo bazali po gradu i na Trgu čekali bilo koji prevoz do kuće... Nisam osećao noge, usta su mi bila suva ko barut, bio sam iscrpljen do koske, ali je vredelo... Vredelo je mnogo, mnogo više od 20 evra koje smo dali za ulaznice... Vredelo je biti tu!