Na današnji dan, pre 22. godine rodio se Aleksandar. Na svet je došla beba prevremeno rođena, teška 1.8 kg i borila se za život 40 dana u inkubatoru. I kao i mnogo puta kasnije, protivno svim prognozama, izborila se za život.
Moj pokojni deda se rasplakao kad sam se ja rodio i kad me je video prvo što je rekao bila je neka vrsta jadikovanja: "Da l će mi ovo dete ikad zaplakati u kući?" Kako sam vrlo verovatno i ja tada kmečao, mislim da se u tom prvom plakanju rodila neraskidiva veza između nas. Gospode, kako sam voleo tog čoveka! Zajedno smo radili mnogo toga - švercovali cigare 99.-e za vreme bombardovanja, čisto da i mi doprinesemo porodici kad je najteže, zatim sećam se našeg zajedničkog sejanja krompira i pasulja, kada se naglo okrenuo i posekao me špaklom koju je imao u džepu, zbog čega i dan danas imam ožiljak na levoj ruci. Pa kad smo napravili 'prevaru' sa zavodom za socijalno, kad su oni meni plaćali to što sam im ja kao opravljao kompjutere (a u suštini sam im pogledao komp tri-četiri puta godišnje) svakog meseca po 30 evra, znači 360 evra na godinu dana. Haos... Gospode, baš smo se dobro slagali.
Nosio sam mu krst na sahrani. Ništa mi u životu nikad nije teže palo. Zaplakao sam samo kad sam video oca da plače. Tad već nisam mogao da izdržim.
Tek, tih septembarskih dana 1984. godine bilo je nepodnošljivo vruće - tačno mogu da zamislim onaj dan kad sam se rodio - plavo, čisto nebo, pirka neki blagi vetrić, popodne je, a moja majka dobija trudove... Eh, moja draga majka. Šta je sve ta jadna žena morala da istrpi! 40 dana u beogradskoj bolnici, kada se nije znalo hoću li da preživim, pa onda sam stalno bio nešto bolestan i tako u krug. Kako je imala snage da izdrži, divim joj se. Plus je morala da radi i zarađuje za porodicu, pri tom svakog dana pešačeći sat i po do autobuske stanice, pa onda pola sata busom do posla i tako jedno 10 godina... Naravno, morala je i da trpi mog oca koji je tih godina bio jedan totalno drugačiji tip nego danas.
Moj otac je osoba koju najviše na svetu volim. Da ga sutra više ne bude, ja ne bih znao šta ću sa sobom. Od njega sam nasledio sve - preslikan fizički izgled, korak identičan, čak su nam i naravi slične (on je samo nešto malo više ponosniji i ne da na sebe). On me je zarazio fudbalom i Partizanom, kupio mi 'Tanga', oficijalnu loptu SP 1990., kupio mi dres Partizana... Sa njim sa visio na poslu u računarskom centru, ama sve smo radili zajedno. Tipičan američki father-son odnos. Moj otac je uspeo da se izbori sa mnogim stvarima i danas je stekao svoje ime i prezime, relativno je poznat čovek u Srbiji, ali njegova borba još nije završena. I danas se on bori. Ne mogu da se otmem utisku da se nekako cela moja porodica, računajući tu mog dedu, oca i mene, nekako celog života bori sa vetrenjačama... I pobedićemo!
A ja sam svih tih godina neprimetno rastao, svima u inat. Borio sam se i sa prehladama, boginjama, infekcijama, inekcijama i postajao sve jači i jači. A vidi me danas - ko bi rekao da će od mene biti nešto... Zahvalan sam nekoj nebeskoj sili koja me sve ove godine čuva. Ume poneki put da se našali sa mnom, ali ona me to samo uči i pravi me čvršćim.
Ja hodam krož život pravo, uzdignutog čela. Ničega se ne stidim. Čist sam i pred sobom i pred Bogom.
Srećan mi rođendan!
P.S. A svi ste poznati u četvrtak na party (pravi se sa danom zakašnjenja iz objektivnih razloga - tek tad može cela ekipa da se okupi).
Post je objavljen 20.09.2006. u 07:00 sati.