Marketing
Koliko lud možeš biti?
Da bi se pošlo napred valja razjasniti par detalja iz bliske prošlosti... Naime, pošto sam se vratio iz Mitrovice u topli dom broj 2 - Beograd, otkrio sam da sam skroz narušio svoje zdravlje. U grlu mi je jedan omanji vulkan, a kijam kao da sam alergičan na sve što raste/cveta/gmiže ovom zemaljskom kuglom. To nije prvi put da se nešto tako dešava, kad god ludujem više dana uzastopno + spojim to sa sedmočasovnim putovanjem busom, otkrijem da bi devojčica od 12 godina mogla da me ubije od batina. I tako sam se u nedelju bukvalno onesvestio u krevetu i probudio sam se sutradan oko podneva... Naravno, sledećeg dana su me pritisli sa svih strana - 'gde si, kako je bilo na slavi, ajde častiš piće...' i plus obaveze na faksu. Što sam uopšte i ustajao iz kreveta, pitao sam se? Da bi se sve sjajno uklopilo, naletim na jednog šećera od devojke, kojoj sam stalno obećavao izlazak, a nikako da ispunim. I kao dogovorimo se mi idemo sutra u pozorište. Ok, end of story.
Utorak. Mrzim utorak. I onaj Petar Grašo bi trebao da ga mrzi, jebo ga utorak. Budim se sa osećanjem da se nisam probudio... Bolestan do koske. Naravno, opet ista spika - faks-menza-pa kući... Jaoj, sine, pa ti si obećao Suzi da ćeš da je vodiš van
. Sisaj septolete, fitosept i sve lekove, brzo se tuširaj, sređuj i idemo van... Lepo mi odradimo pozorište (by the way, cura se pojavi na ekstra visokim štiklama i bude za 2-3 cm viša od mene, bedak, osećao sam se strašno!), ispratim gospođicu i tad se javlja ekipa - 'sine, dolazi u Trezor, brzo'! Kad ja tamo, a o ono međutim, što bi rekli cigani... ŽURKA!!! Ostali smo do rano ujutru kad smo se preselili na klupicu u centru grada, prekoputa spomenika knezu Mihailu Obrenoviću (bože mili, ja još to ne mogu da razumem) gde smo pušili travu sve u šesnaest! Nigde nikoga, 4 ujutru... Zaboravio sam da me bilo šta boli, nisam osećao ni grlo, ni da imam temperaturu, ništa...
Sreda. Volim sredu. Samo ne volim kad legnem da spavam u 5 a moram da ustanem u 8, pa onda celog dana posle spavam. E sad dolazimo do onoga što sam ja u stvari hteo da kažem: TAKO BOLESTAN, JOŠ MI NIJE TRAVA IZAŠLA IZ GLAVE, MRTAV UMORAN, ODEM DA GLEDAM PARTIZAN - CIBONA... I šta se desi? Dva produžetka, sine, nikad uzbudljivija utakmica, ostavio sam i to malo glasa što mi je ostalo na tekmi... PARTIZAN JE DOBIO! Nisam mogao ni da se radujem koliko sam bio iscrpljen... Svka čast zagrepčanima, fer borba, ali smo ovog puta bili jači. I da, i ovog puta je bilo nacionalističkog bullshita, ali me to tako ne dotiče, i tako sam srećan čovek što nisam nacionalista, lakše mi je, mnogo mi je lakše nego njima, oni konstantno traže neprijatelja. Meni su svi ljudi prijatelji.
Dolazimo do nagradnog pitanja: Koliko lud možeš biti? U četvrtak idem opet negde van uveče, a u petak ujutru mi stiže najbolji ortak iz Mitrovice, opremljen najboljom 'albankom', planirano je trodnevno zajebavanje uz moguć road - trip do Novog Sada... Imam neki čudan osećaj da ću se sledećeg ponedeljka probuditi u nekom jarku vojvođanske ravnice...
Veliki pozdrav svima iliti stay black, niggaz!
Post je objavljen 16.11.2006. u 00:58 sati.