We could be so good together.Tell me lies,tell me wicked lies.
Cili dan si nešto kontan kako ću post napisat.
Paaa.eto pišen ga.
U ovo malo vremena šta san ga uvatila između učenja i škole.
Pa imali išta drugo uopće.
Jutros san ustala u 7 sati.Morala u Split u zubara.
Šmrc...
Naravno bus je bija pun,pa san morala uć na prva vrata.
A i tu nije bilo baš bajno.
Bila san baš lipo zamišljena.Gledala vanka.
Razmišljala.
Ajme kako je lipo,ajme kako je lipo.
Zamislite...!
Vidite beskrajnu cestu a kao pozadinu imate sunčano/oblačno vrime.
Sve boje se preljevaju u nebo.
Iluzija.
Fantom uma.
Heh,da stvarno nestvarna ljepota.
I tako putujući kroz Kaštela uživala san u ljepoti.
Već 50-ak metara prije Splita počele su se pojavljvat tmurne sive zgradurine.
Semafori,ljudi u trci,bez vremena za razmišljanje i osijećanje.
Stanu samo kad je crveno,a neki i tad ne staju.
Oke.
Nije moj problem.
Žurin,nešto kao šprintan.
Dolazin u zubara.
Čekan lift.Ulazim.
Kreće se prema gore.
Pomisao :E da me bar može odvest dalje o 3 kata.
Gore,u beskraj.
Potpuno ništavilo,nepostojanje nemira.
Ali ne ,ja nemam izbora.Staje na 3 katu.Vrata prema stavrnosti se otvaraju,a ja nesigurno kročim na tu stranu.
Neću vam govorit kako mi je bilo kad san ušla u zubara.Ne zanimaju vas plave,crne,smeđe,bile iglice.
Ili...?
Gotova san i s tin.
Sad,nazad na solinsku.Korak ubrzan,ista san ka i oni ljudi.Crveno,ne stajem.Ljudi sviraju,opći zajeb.Nije me briga,nije mi neugodno,nije mi ništa.Nastavljam do solinske.''Vid male...''-Uuu,napali se.
Autobus,spas,taman je kiša počela.
Predugo putovanje do kuće.
Previše misli,promjena raspoloženja,želja,strahova,sreće,tuge,boli.
Iluzija,opet.
Ulazak u stvarnost jednim korakom.''Dobar dan.''Izgovaram ljudima usput.
Kuća,oću li učit.NE! Naravno da ne,ali tribala bi povijest,i talijanski,vjeronauk(heh).Ajme.Odustajen,najlakše.Vučen se po kući i trudin se pokazat da radin nešto korisno.Npr, sređujem svoju psihu.
Onda u školu.Hmm(?!)Na stanici za Trogir stoji Žana,Kame,Stipe.Žana me upoznaje sa stipon.Predmetom njene uživljenosti,trenutno patnje.OKE,lik ništa posebno,al' neću joj to reć.Bit će mi samo simpatićan.=)**Neko viče školarci.Ma vidi ko je to,pa zar to nije predmet moje uživljenosti(sarkazam).Aj nastavljam pričat sa Žanom...Priđen cestu(jer moran ja i do svoje stanice doć) i bezveze okrenem glavu kad opet on u mom videokrugu,izbeljin mu se,on svirne,ja nastavim ne pomišljajući na njega.
Ahhh,i onda postupak od jutros.Čekam bus,bus dođe.JA uđem.
Ahhh...
Smijanje, sa plavušon,blidi pogledi.
Kojoj budali tako zvoni mobitel.?Ma vidi meni.
Ouuu.
Škola.Nema starhovanja,oće li me pitat,ili ipak ne.
Pitalo me.Učila san,prije dva tjedna.Ovaj put taj 3 kroz 4 nije bija zaslužen.Nisan pojma imala.Možda je njegovoj prosudbi pomogla moja simpatićnost,ili pak veeliki dekolte,koji nije popunjen Bog zna čime.
Ahhh,zato volin muške profesore,s njima je uvik lakše.
I takooo,..
Neću van pričat kako je moj dan u školi protekao,jer je vjeroatno bija isti ka i vaš.
Tužno zar ne.
IDem kući,iz škole...
Mare zove/ili Lara možda.
Rui oš s nama u azzurra?.
A kai si mislila da ću odbit.
Heh.Autobus,opet isto.
Smijanje,lik do nas postaje objektom uživanja,( a mi njemu užasavanja).Smijemo se bez stajanja.Ipak dok smo došli do azzurra atmosfera je pala.Svak se sitija svojih briga.Ja ne.Azzurro.
On radi.
Nema osijećajnosti...
ON priča o jednoj pa drugoj curi.Kako je tužan.
Možda san na čaš i poželila da on bude tužan,ali brzo je ta primisao otišla.
Bilo bi mi drago kad bi on bija sritan,jer koliko mi se čini ne ide ga baš.
Sad kad san napokon njega pribolila,shvatila da je s njin super tek kad nisi ludo zaljubljen.DA onda i ti moš bit lod.SAd mi je čak i draži.A kad se sitin koliko san plakala zbog njega,koliko depesivnih dana.Koliko napornih postova(a zar svi nisu takvi(?))Ma samo nek Jelenko bude sritan.(koji jelenko?)
Lakše je.Nema više kamena.Nema gorko/slanih suza.
Koje u noćim obasjanim bisernim zvijezdama ostavljaju obris na mom licu.Srce se ne grči.(Sada samo želudac.=))Aaaa.
Nije odlično,nije super.
Ali je dovoljno da pomislim da je život lijep.
Nemam sve šta želin,ali se smijen svaki dan.
Zar to nemože bit dovoljno.(?!)
Možda ja ne želim ovaj put tako...!$"/%$&)($&#
Prečesto se ponavljam.
Oprostite mi.Ali nemogu.
Jer svako dva-tri dana se skupi toga.I ja jednostavno nemo držat sve u sebi.Prije san mogla.Očito se nešto prominilo.I nisu to samo neke bezvezne sitnice.Ja sam se prominila.Postala sam hrabrija.Tužnija.U trenutcima.
Ostatak vremena vesela.Znači ja san poprilično vesela,komunikativna,društvena cura.(Djevojćica,kako oćete.Meni je svejedno čimen vi mene smatreate.)Danas me počelo mučit pitanje(?!)Di je ona cura iz 7.b razreda.Ona koja se boji svega,koja voli mračne kutke,koja cigare pali jednu za drugom.Koja nema prijatelje.Ali ima strah,hrpu ispisanih stranica njenog dnevnika,velik broj proplakanih noći.I sad plačen.(Ali to je zato jer san u PMS-u pa san osjetljiva.=))Kako je ta cura nestala.(?)Jeli se itko pita.Šta je s njom.Naravno da nitko čak nije ni pomislija na nju.Ja znam da ona još živi negdi u meni.To depresivno djetešce.Koje nema svoje stavove,a da ih i ima nema ih kome iznijet.Ali tog djetešca više nema.Sad je to osoba(Koliko-toliko se osobom može nazvat derište od skoro navršenih 15 godina.).To je sada osoba sa stavom.Ponašanem,i šta je najvažnije prijateljima.
Sjećam se prvog poljupca,samo on je bio sladak.
Hehe.
Ne,ne.Sad mi je više na pameti 8.razred.
Kad su mi išle na živce sve one prvašice.Koje su se šminkale.
Kad su se smijale...Mislile da su neko i nešto.I uvik san sebi govorila ja neću tako,ja neću to nikada.
Sada sve ono šta san rekla da neću radim.Zašto(?!)Jer su mi u srednjoj dane veće slobode.Jer želim prvat sve...Jer neman pojma o životu...Imate izbora.
Ja sam samo želila reć da samo agarci i budale ne minjaju mišjenja.
Zato jer ja svoje mijenjam s vremena na vrijeme.
A sad malo na mene,iako je sve u ovom postu o meni,ali vi to možete trpit.
Ja sam sada dobre volje.
Iako san po ko zna koji put zatrpana obvezama,stjerana u kut zbog nekih ljudi.Ja se borim za zlaz.Za opstanak.
Za osmijeh.I usput mala informacija zašto san ja uvik ljubazno nasmijana.
Zbog ovoga...:
"Osmijesi dosežu do teško dostupnih mjesta." Steve Wilson
"Ti mi donosiš cvijece - ali tvoj osmijeh traje mnogo duže od cvjetova." Maya V. Patel
"Najpromašeniji, najuzaludniji je dan u kojem se nismo nasmijali." S. Chamfort
"Neka nitko tko ti pride ne ode od tebe, a da ne bude bolji i sretniji. Svi bi trebali vidjeti ljubaznost na tvom licu,u tvojim ocima, u tvom osmijehu." Majka Tereza
"Ljudska vrsta ima samo jedno uistinu djelotvorno oružje, a to je smijeh. Kad smijeh
krene u napad, ništa mu ne može odoljeti." Mark Twain
"Kad je netko preumoran da bi ti se nasmiješio, nasmiješi se ti njemu." Francis Gay
"Svatko je zacijelo osjetio kako je veseo prijatelj poput suncanog dana što svojim
sjajem obasjava sve uokolo; a vecina nas može, kako vec poželi, od ovog svijeta
naciniti prekrasno mjesto ili tamnicu." Sir J. Lubbock
"Nitko ne treba osmijeh tako silno kao onaj tko se ne može nasmiješiti." Debra
Jeppesen
"Nauci pozdravljati prijatelje osmijehom; oni u srcu nose tolika nezadovoljstva, da se
ne mogu zamarati i tvojima." M. A. Ayer
"Od svega što imaš na sebi izraz tvog lica je ono najvažnije."
"Da bi se osmjehnuo, covjek treba pokrenuti 17 mišica, a 43 da se namršti. Stoga
cinite ono što morate s osmijehom, to ce vas stajati mnogo manje truda." S.i L.
Macfarlane
OSMIJEH = NAJKRACA UDALJENOST IZMEDU DVOJE LJUDI.
"Za mene je sposobnost ljudskih bica da se smiješe jedna od najljepših njihovih odlika.
Takvo što ne može nijedna životinja. Ni psi, pa ni kitovi i dupini, inace vrlo
inteligentna bica s izraženom privrženošcu ljudima, ne mogu se smiješiti kao mi."
Dalaj Lama
- Svi se ljudi smiješe na istom jeziku! -
"Ako se u svome svakodnevnom životu možemo smiješiti, ako uspijevamo biti smireni i sretni, bit ce to na korist ne samo nama vec svima oko nas." T. N. Hanh
OSMIJESI TEK SU NEVAŽNE SITNICE; ALI ONE, RASPRŠENE NA STAZAMA ŽIVOTA,
OSTVALJAJU ZA SOBOM NEPOJMLJIVO LIJEPU SLIKU DOBRA KOJE CINE. J.Addison
Eto ja volim kad su ljudi oko mene sretni.
=)
Volin vas.
<33333333
As i step into your worl i leave my doors open..to everyone...=)
Znan ni onda nije sve bilo bajno,
al ditetu sve je sjajno i pari mi se puno lipše
I ove kapi kiše ka da šapću: “Nikad više…”
Nostalgija i tuga.
Tribalo je čekat da malo dublje uronim u jesen.
Koračam mračnom ulicom.
Istom ulicom već dugo koračam.
Nema nikoga.
Samo bura puše.
I padne pokoja kap kiše.
Ja sama.
Grčim se u onoj jaketici.
Izlizanoj,kratkoj...
Prolaze auti.
A ja sama,na kiši
I na buri.
Koračam.
Razmišljam...
Kako ću šta prije doć do stanice...
Autobus...
Poluprazan.
Pozdravljam vozača.
Simpatičan neki čovik.
Dobre volje iako je usta u 5.30.
Sjedam.
Autobus je star i istrošen.
Vrata se zatvaraju i polazimo.
U pustolovinu.
Ne,to je samo jedan od putova u izlizanu,tmurnu svakodnevnicu.
Škola prazna.
Ulazim.
Sidam u razred.
Dolaze,isti ljudi.
Iste osobnosti.
Neshvaćanje.
Zezancija.
Svi uključeni.
Smijemo se.
Grlimo se.
Prijatelji smo.
Znate,u onom smislu.
MA sve je oke.
........................
Kuća.
Pišem sastav iz tal. Mio ragazzo ideale
I pišem ja.
(Nešto slično njemu,ili ipak potpuno različito.)
::capelli non molto lunghi e bruni,occhi neri,Lui e alto,carino,gentile,...
pero ,bla,bla...
Izgleda ipak nije toliko bitan pa nastavljam...
Simpatico...
Zabavan...
Ne razmišljan o njemu.
Zaluđenost/zaljubljenost pada.
Postoji još komadić mene koji te želi.
Sakriven i u zabačenom kutku.
Moga Srca,valjda.
Nekako je postalo lakše....
I iako znam da će opet doć besana noć.
Čut će se nevrijeme izvanka.
A ja ću ležat u svom krevetu,na toplom i željeti da sam rađe s tobom na tom nevremenu.
Tko ćeš biti ti.
Neznam.
=(
ili
=)
I feel alive.
How 'bout you.
**!*"#"!$#*%$/****%"#%!*&I(*=)*#$"$¨)6!)*?&**
Idem u dućan.
Skrećem do ulaza.
On stoji malo od vrata.
Prođem ispred njega.
Onako,brzinski.
Nema pozdrava.
Ja stavarno neznan šta se nama dogodilo.
Prošle godine smo znali podosta jedno o drugom.
Bili smo prijatelji.
A sada se ni ne javimo jendo drugom.
Nije srednja kriva.
Ja san bila u svom filmu i pretvrdoglava.
On je brzo odusta.
I sad je to prijateljstvo završilo.
Jedina stavar za kojom zaista žalim iz osnovne.
Fali mi naša zajebancija.
Naša vriđanja.
Glupi razgovori.
Malo pametniji razgovori.
*)=(/$#"!%&$/?=)(***
Sjećanja blijede.
Možda ubrzoni neću znat da je postojalo to prijateljstvo...
*?=)(/&%$#"!!""#"!541265$#/#/$(9&/(=)??**?*+'+'+'082112¸**
Volin vas.
I may move slowly but that doesn't mean i'm not going somewhere-
°°Uvatilo me. ono jesensko ludilo.
Možda je čak i povezano sa školom.
Savršeno sam sritna.
(jedino me zub muči ali nije preveliki problem)
A sve ostalo.
paaaa...
Sve je isto ka' i prije,sve osim mene.
Nema više suza svkau večer.
Nema više tmurnih poglea.
Osmijeh se više ne glumi.
I baš mi je lipo.
Wu,vidi te.
Sretna sam.
Je da mi još uvik fali neko ko' će me ugrijat u ovo hladno doba.
Ali sada san sretna čak i kada se smrzajen.
Nema više tuge.
Znan da će me ponekad uvatit razdoblje =(.
Ali,ali,ali...
Sad znam da ja mogu prić priko toga.
Mogu prić priko puno stvari.
Samo mi je za jednu stvar još uvk ža'.
A to se popravit nemože.
Možda jednog dana.
E da bar.
E da,a prijatelji.
Prijatelji su oke.
Žana ista ka' i uvik,Nata ništa ne govori al' neprimjećujem nikakvu lošu volju.
E da bar uvik ostane ovako.
Come on baby light my fire.Try to set the night on fire.
Izlazim iz kuće.
Dvorište je u stanju mirovanja.
Ne osijeti se život.
Ljuljaka nepomično isčekuje dodir.
Lišće polagano drhti na povjetarcu.
Nebo je zaklonilo zvijezde.
Krvavo nebo.
Polagano koračam prema spavaonici.
Promatram.
Pogledavam.
Nema ljudi,pas se sakrija u kućicu.
Samo ja.
Niko više,niko manje.
Zastajkujem svako toliko.
Promatram.
Najrađe bi sila na skale i uživala.
U miru,nepostojanosti,krvavom mraku.
Taman prije ulaska u kuću vjetar jače zapuhne.
Nisan mogla izdržat...
Toliko stvari je prošlo kroz moju glavu u tom trenutku.
Sve,sve šta je memorirano u mojoj glavi.
Slike događaja.
One nove i one stare,izbljedjele.
Posljednji pogled prema nebu.
Lagani osmijeh.
Ulazak.
I time je završilo poglavlje koje se zvalo.
Preokret.
Smirena sam.
Osijećam da ja to mogu.
Znam da ja to mogu.
Šta je to ''to''?
To je sve.
Mogu disat,gledat,pričat,smijat se.
Pa ako poželim mogu i letit.
Čudan neki osijećaj.
Uvatilo me.
Jesen za mene nikad nije bila tužno razdoblje.
Da istina,u jesen te neka nostalgija uvati.
I vrijeme je cilo tmurno.
Ali ovaj put neću pokušavati slićiti vremenu.
Živit ću pa šta bude da bude.
Nemože ništa bit toliko snažno da me natira da prominin mišljenje.
Danas je takav dan.
Kad mislim da je sve super.
Kad san raspoložena za gluposti.
Život se ne gasi,ne.
Upravo se probudio.
Neka sve ptcie odlete na jug,ja ostajem.
Neka se svi ugodno smjeste u svojim naslonjačima i ledaju TV.
Ja ću biti vani i gledat ću nebo.
Neka mi kažu da nije baš vrime za smijanje.
Mene neće to zaustavit.
Ja dišem.
Ma vidi živa sam.
---------------------------------------------------------------
Ahm,idemo na tužniju stranu života.
Ipak neću uzet hrčka.
Neznan.
Toliko sam se dvoumila,i želin ga uzet.
Ali ipak znam da ja nemogu nečiji život održavat.
Pa nemolgu se ni sama za sebe brinit.
Možda sljedeće godine,kad se ''ufuram'' u školovanje.
Kad se uspijem malo bolje organizirat.
Eto u ovoj svijetloj budućnosti to je jedina mračna točka koju vidin.
Izblidit će i ona,nakon nekoliko pranja.
-----------------------------------------------------
Try to forget this.!
Try to erase this.!
----------------------------------------------------
Make the best with what you're givin.
This ain't dieing.This is livin.!
°°Learn to forget.
Pokušavam učit.
Učila san jučer cili dan.
Pomoglo mi je da ne razmišljan.
DAnas sn opet nastavila učit.
Da ne razmišljam.
Ali svaka pročitana riječ me je ubijala.
Oči su se sklapale.
Na silu bi ih otvorila.
Ono moraš Jelena.
Aje.
Još samo malo.
Ko' mi je kriv sama san birala gimnaziju.
Valjda mi samo triba vrimena da se naviknen na učenje.
Ipak nisan mogla cilo vrime učit.
Uzela san predah.
Izvukla Žanu iz kuće.
I njoj je dobro došlo.
Vrtile smo se naokolo.
I nakraju odlučile otić do pruge.
Nisan bila tamo odavno.
Čekala me ista ka i šta san je ostavila.
Onaj dan.
Bija je taj dan sunčan.
Mogla sam vidit kako isparava.
Ka' da gori.
I ja san gorila.
Euforija,sreća,imala san snage za skakat.
Dolazim do pruge.
Hladno mi je.
Ne skače mi se.
Razmišljan zašto smo išle do pruge.
Jeli ovaj put bilo nešto više od to mira koji nam je pruga pružala.
Znam zato je ona išla,jeli i moj razlog sličan.
Krenule smo na lijevu stranu...
Ona me zaustavila i rekla.
Nemožemo dalje.
Aj dobro.
Obe smo pogledale naokolo.
Brzinski se okrenile i nasmijale.
Nadajući se da nas niko nije vidija.
Afff.
Krenemo sad na drugu stranu.
Desno.
Da,tamo...
Došle smo do kraja asfaltiranog puta.
Jele,ja ne bi dalje.
Uuuu,jb-te.
Opet osvrćemo se.
Ima li koga.
Nema.
Dobro.
Bižmo!
Heh.
Smijemo se.
Same sebi.
Hih.
Idemo doma.
Svraćamo u nje.
Uzimamo kikije.
Idemo dalje.
Sidamo ispod masline.
Pričamo.
Teško je.
Neznamo ni same šta bi.
Počinjemo s glupostima i debilnim cerekanjem.
Prestajemo.
Idemo doma.
Svak u svoju kuću.
Glazba prestaje.
Ulazin u mračnu sobu.
Više ne znan šta da mislin.
Šta da radim.
Na čemu san.
Puno ljudi nije baš najbolje.
Nisan ni ja.
Neznanje,e da bar.
Više jedno tupilo.
Koje ne izaziva sreću.
Samo izaziva čuđenje.
Čuđenje samome sebi.
Mislin da me više nije briga.
Sutra opet rano ustajem.
Škola.
Neda mi se.
Moran sad učit.
Neželim.
Moran.
Neman više načina da se ispušen.
Nemogu više plakat.
Ne osijećam.
Bar ne sada.
I take a walk outside.I see some kids at play.I can't feel their laughter.
Počet ću ovaj post s tim kako ne znam da počnem ovaj post.
''samo se nadan da sreća nije izazwana tupilon.
=)''
Ne sreća nije bila izzazvana tupilom.
Razlika između ta dvamoguća načina d budeš sretan je taj šta ona prava sreća nikad nepotraje.
Bar ne u mom slučaju.
Opet isto.
Suze.
Pogled prema zidu.
Začinjeno s pismon black u pozadini.
Bila san tamo.(Jučer je sve bilo oke,ali danas...)
Tamo di on radi.
Iako san sebi obećala da neču ić tamo.
Jer san znala da ću se slomit.
Ovaj put san mislila da ja to mogu.
Nisan mogla.
Sve je bilo tako čudno.
I svaki sekund san zadržavala suze.
Povremeno bi zaboravila sve zbog Njenog cerekanja.
Lako te povuče.
Ali sljedeći sekund.
Slamanje.
Shvaćam da mi ovo nije tribalo.
Otić tamo,gledat njega kako pije jednu za drugom.
Gledat njegovu euforiju svaki put kad ona pošalje poruku.
Mislin da nemogu više.
Možda previše očekivan.
Možda krivo razmišljan.
Možda nema rješenja za ovo sada,osim...
Neznan šta ću od sebe.
U ovom trenutku oči mi se magle.
Ližem slane suze sa svojih usana.
Kapljica pada na srce.
Ili na mjesto di bi srce tribalo bit.
Plamen sreće je ugašen.
Triba mi tupilo.
Triba mi kraj.
Mrak,svjetlo.
Boje.
Nek mi neko kaže da će bit bolje.
Da i mene neko voli.
I sad nedopuštan sebi da iden leć jer ću razmišljat o njemu.
Čekan da me umor svalada.
--------
Dok san se sad vraćala doma.
Od tamo.
Padala je kiša.
Išla san polako.
Sa željom da moj put kući bude dug.
Da traje do kraja.
Da hodam po kiši u beskraj.
Da ronim suze.
Koje niko ne vidi.
Teško je disat ovih dana.
Teško je volit ovih dana.
A kako i ne bi bilo kad se sve ruši kao kula od karata.
Jedno za drugim,kao domine.
A sve šta mogu učinit je gledat.
A zbog mojih pogleda se domine neće prestat rušit.
Skupljan se uza zid.
Hladan je zid.
Znam da je hladan ali to ne osijećam.
Mojim venama teče hladna krv.
A niz obraze mi se spuštaju vrele suze.
Razmišljan kako san večeras sama.
Brat na tulumu,prispavat će u te prijateljice.
A ja sama.
U mraku.
Bilo je i prije tako.
Samo neznan zašto san zbog jednog svijetlog trenutka očekivala da će nešto bit drukčije.
Nemogu,neda mi se.
Ne mogu se više trudit.
Nek neko dođe i odvede me.
U tupilo.
U neznanje.
Na mjesto di će i meni sunce zasjat.
Jbga.
Mogla san se većč dosad naviknit da mene nikad neće ić...
U bilo čemu.
Da ću ostat jedina osoba koja postavlja pitanja.
Iako zna da odgovor nije dobar.
Neželim se sutra probudit.
Iako hoću.
I znam da ću ubrzo opet otić tamo.
Iako svim srcem ne želim.
Aj bar nek je on sritan.
Valjda ću ubrzo počet razmišljat nešto kao:
''Nije sve tako sivo kad imaš s nekim otić na vruču čokoladu.''
''Srećo ja čekam.
Kad češ pokucati na moja vrata.??''
-Odgovor.::To će biti taj dan,to će biti taj dan...
Crv se uživio u pisanje postova.
Nisan dobre volje.
Ali bit ću sutra.
Znate mene trenutno boli zub i to jedinica.
I sutra iden u zubarice.
I valjda ću onda bit dobro.
Al' sve ostalo je fenomenalno.
Ou jea.
Lijepi događaji mijenjaju moja mišljenja.
Totalno san luda za ovin jednin likon iz škole.
Je da je on madrfaking maturant.
Ali 5-6 puta se zabit u nekoga baš i nije slučajnost.
Pogotovo ako blejiš u tog nekoga.
I imaš debilne upadice.
Hmmm,možda samo umišljan.
Nije me briga.
Ja virujen u svoju prosudbu.
Ou jea.
Mene neko ''voli.''
Hihihi.
Ma malo sn poludila opet.
Ipak san jutros bila na vjeronauku.
Ja,mia ii pop.
Koji me uporno zove Helena.
Aj dobro.
Ponajviše san sritna šta ću dobit hrčka.
Malu prekrasnu beštijicu koja mi neće dat spavat.
Biće kojem mogu pružat ljubav i začudo bit će uvraćena.
Na pomalo čudan način.
Hmmm,ali znat da će jednog dana nešto bit sigurno u tvojim rukama.
I više je nego dovoljno.
Dobit ću prijatelja kojem sam sve na svijetu.
Sebična sam.
Znam.
Ali ovo je vjeroatno najbolji način.
I sad se svečano zavjetujem da:
1.Nikad,ali baš nikad neću zaboravit svog hrčka.
2.Neću usmrtit beštijicu.
--------------------------------------------------------
Oči se polako sklapaju.
Glava polagano pada.
Rekli su ljudi.
Tužna je opet.
A neki su znali da nije.
Sreća je na njena vrata kucnila.
Baš u pravi čas.
Jer bi biće uništeno bilo.
Nešto se promjenilo.
Jutro je dalo drugo stajalište.
Ona je otvorila svoje oči.
Vidjela je boje.
Sretna lica.
Životne radosti.
(Njena krv ...)
(Njene oči ...)
(Njeno srce ...)
Smije se i ona.
Od srca.
Trudi se ostat u tom blaženstvu.
Na mnoge načine.
(...je postala hladnija.)
(...nevide kao prije.)
(...je okovano srećom.)
don't it make you smile?
don't it make you smile?
All apologies(?!)
Ne ne ispričavam s nikome.
(Ili ipak jesam.??)
Ispričala sam se već.
Slušan nirvanu trenutno.
Zato je naslov all apologies.
Nemojte mi zamjerit ako nekim riječima bude falilo slova.
Malo mi je tipkovnica u komi.
Hih.A šta ću joj ja(?!)
Evo sad ću ja vama objasnit ovaj post.
Pošto sam trenutno veoma dobre volje.
Praktički san sritna.
Moran napisat drukčiji pogled na sve postove u prošlosti.
Samo ako opet za dva dana napišen depresirajući post.
Nemojte mi zamjerit.Ko' zna šta se može dogodit u dan-dva.(?)
Od sinoćne želje da skratim svoj vijek trajanja.
(Ma,nije to bila želja,više bezazlena ideja,fala Bogu šta san kukavica pa ne bi to sebi nikad napravila.)
Na pomalo čudan način.
Tabletice.Pencilinske.
Predoziranje.Ou jea.
Ma,daaaaj.
Ma kakvi.
Kažem samo ideja je to bilo.
S tim koliko su te tablete ružne i gorke.
Jutros mi je jedna zapela u grlu.
(A ipak sam pokušavala ležeći popit tabletu koja izgleda ka botun.)
Da nebi sad ja o tabletama pisala,vraćam se na sebe.
I,zašto san sritna(!?)
Hihihi.
Neznam.!
Jednostavnije nemože.
Sad to drukčije gledište na prošle posotve.
Naravno,morat će te opet čitat o njmu.
Samo ipak iden na svjetliju stranu života.
Jutros san ustala i jednostavno bila sritna.
I nisan tražila razloge da nebuden.
Njega naravno nisan prestala volit.
(Sad koliko ja njega volim(?!),na koji način,ni sama neznam.)
Ali gledan drukčije na sve to.
Npr.Al' se nemogu jednostavno zabavljat u njegovoj blizini.
Zanemarit to šta mi se sviđa.
I kako mogu volit osobu koju neznam.
(Tj, s kojoj nikad nisan provela više vrimena razgoavrjući,nego svoju sliku o njmu temeljim na nećem drugom.)
Sviđa mi se.Da,samo to.
I možda je vrime da presanen bit tako osjetljva kad je drugi spol u pitanju.
Možda je vrime da postanem kao sve zločeste curice.
Da se poigravam s dečecima.
Ipak su zločeste cure uspješnije.
Hihi.
Ajme,koji debilizam,primitivizam.
Ne,naravno da neču postat takva.
SAmo ću prestat uzimat sve k' srcu.
U određenoj mjeri.
Ahm.
Snoć san s žanom pričala.
Avrgh.
Jbenti.
Tu žensku triba pribit.
Cilu priču neću sad prepričavat.
Ali skraćena verzija.
Jednog lika je zaboravila pomoću drugog.
I sad sitila se ovog prvog.
Koji je samo takvi gad,i nezaslužuje je.
I ja sad nekako pribacin temu na ovog drugog.
''A ja neznan jel' se ja njemu uopće sviđan.''(Wtf?!)
Lipa je,zgodna.
Iako joj baš ja i neću to reč.
Jer onda imam izraziti egoizam kod nje.
Tako da puštam druge da joj kažu to.
A govore joj.
I sad ona meni počne kako ona s njim nema šanse.
A ja još neman pojma koji je to lik.
Avrgh.
Ali ako se malo potrudi,samo pinkicu.
Neće joj bit teško dobit ga.
(Malo san se pgrešno izrazila,ali žurim,moran u dućan,pa učit povijest,tako da.)
Oke,prestajen.
Samo me još nešto zanima.(?!)
Pošto je hrčak napisao veoma neinformativan post.
Zanima me kako je hrčak(?!)
Iden sad.
Volin vas.
(Ne nisan mrtva,iako se taj smajlić zove dead.Jednostavno je smajlić zakon.)
