Pokušavam učit.
Učila san jučer cili dan.
Pomoglo mi je da ne razmišljan.
DAnas sn opet nastavila učit.
Da ne razmišljam.
Ali svaka pročitana riječ me je ubijala.
Oči su se sklapale.
Na silu bi ih otvorila.
Ono moraš Jelena.
Aje.
Još samo malo.
Ko' mi je kriv sama san birala gimnaziju.
Valjda mi samo triba vrimena da se naviknen na učenje.
Ipak nisan mogla cilo vrime učit.
Uzela san predah.
Izvukla Žanu iz kuće.
I njoj je dobro došlo.
Vrtile smo se naokolo.
I nakraju odlučile otić do pruge.
Nisan bila tamo odavno.
Čekala me ista ka i šta san je ostavila.
Onaj dan.
Bija je taj dan sunčan.
Mogla sam vidit kako isparava.
Ka' da gori.
I ja san gorila.
Euforija,sreća,imala san snage za skakat.
Dolazim do pruge.
Hladno mi je.
Ne skače mi se.
Razmišljan zašto smo išle do pruge.
Jeli ovaj put bilo nešto više od to mira koji nam je pruga pružala.
Znam zato je ona išla,jeli i moj razlog sličan.
Krenule smo na lijevu stranu...
Ona me zaustavila i rekla.
Nemožemo dalje.
Aj dobro.
Obe smo pogledale naokolo.
Brzinski se okrenile i nasmijale.
Nadajući se da nas niko nije vidija.
Afff.
Krenemo sad na drugu stranu.
Desno.
Da,tamo...
Došle smo do kraja asfaltiranog puta.
Jele,ja ne bi dalje.
Uuuu,jb-te.
Opet osvrćemo se.
Ima li koga.
Nema.
Dobro.
Bižmo!
Heh.
Smijemo se.
Same sebi.
Hih.
Idemo doma.
Svraćamo u nje.
Uzimamo kikije.
Idemo dalje.
Sidamo ispod masline.
Pričamo.
Teško je.
Neznamo ni same šta bi.
Počinjemo s glupostima i debilnim cerekanjem.
Prestajemo.
Idemo doma.
Svak u svoju kuću.
Glazba prestaje.
Ulazin u mračnu sobu.
Više ne znan šta da mislin.
Šta da radim.
Na čemu san.
Puno ljudi nije baš najbolje.
Nisan ni ja.
Neznanje,e da bar.
Više jedno tupilo.
Koje ne izaziva sreću.
Samo izaziva čuđenje.
Čuđenje samome sebi.
Mislin da me više nije briga.
Sutra opet rano ustajem.
Škola.
Neda mi se.
Moran sad učit.
Neželim.
Moran.
Neman više načina da se ispušen.
Nemogu više plakat.
Ne osijećam.
Bar ne sada.
Post je objavljen 08.10.2007. u 19:16 sati.