We could be so good together.Tell me lies,tell me wicked lies.
Cili dan si nešto kontan kako ću post napisat.
Paaa.eto pišen ga.
U ovo malo vremena šta san ga uvatila između učenja i škole.
Pa imali išta drugo uopće.
Jutros san ustala u 7 sati.Morala u Split u zubara.
Šmrc...
Naravno bus je bija pun,pa san morala uć na prva vrata.
A i tu nije bilo baš bajno.
Bila san baš lipo zamišljena.Gledala vanka.
Razmišljala.
Ajme kako je lipo,ajme kako je lipo.
Zamislite...!
Vidite beskrajnu cestu a kao pozadinu imate sunčano/oblačno vrime.
Sve boje se preljevaju u nebo.
Iluzija.
Fantom uma.
Heh,da stvarno nestvarna ljepota.
I tako putujući kroz Kaštela uživala san u ljepoti.
Već 50-ak metara prije Splita počele su se pojavljvat tmurne sive zgradurine.
Semafori,ljudi u trci,bez vremena za razmišljanje i osijećanje.
Stanu samo kad je crveno,a neki i tad ne staju.
Oke.
Nije moj problem.
Žurin,nešto kao šprintan.
Dolazin u zubara.
Čekan lift.Ulazim.
Kreće se prema gore.
Pomisao :E da me bar može odvest dalje o 3 kata.
Gore,u beskraj.
Potpuno ništavilo,nepostojanje nemira.
Ali ne ,ja nemam izbora.Staje na 3 katu.Vrata prema stavrnosti se otvaraju,a ja nesigurno kročim na tu stranu.
Neću vam govorit kako mi je bilo kad san ušla u zubara.Ne zanimaju vas plave,crne,smeđe,bile iglice.
Ili...?
Gotova san i s tin.
Sad,nazad na solinsku.Korak ubrzan,ista san ka i oni ljudi.Crveno,ne stajem.Ljudi sviraju,opći zajeb.Nije me briga,nije mi neugodno,nije mi ništa.Nastavljam do solinske.''Vid male...''-Uuu,napali se.
Autobus,spas,taman je kiša počela.
Predugo putovanje do kuće.
Previše misli,promjena raspoloženja,želja,strahova,sreće,tuge,boli.
Iluzija,opet.
Ulazak u stvarnost jednim korakom.''Dobar dan.''Izgovaram ljudima usput.
Kuća,oću li učit.NE! Naravno da ne,ali tribala bi povijest,i talijanski,vjeronauk(heh).Ajme.Odustajen,najlakše.Vučen se po kući i trudin se pokazat da radin nešto korisno.Npr, sređujem svoju psihu.
Onda u školu.Hmm(?!)Na stanici za Trogir stoji Žana,Kame,Stipe.Žana me upoznaje sa stipon.Predmetom njene uživljenosti,trenutno patnje.OKE,lik ništa posebno,al' neću joj to reć.Bit će mi samo simpatićan.=)**Neko viče školarci.Ma vidi ko je to,pa zar to nije predmet moje uživljenosti(sarkazam).Aj nastavljam pričat sa Žanom...Priđen cestu(jer moran ja i do svoje stanice doć) i bezveze okrenem glavu kad opet on u mom videokrugu,izbeljin mu se,on svirne,ja nastavim ne pomišljajući na njega.
Ahhh,i onda postupak od jutros.Čekam bus,bus dođe.JA uđem.
Ahhh...
Smijanje, sa plavušon,blidi pogledi.
Kojoj budali tako zvoni mobitel.?Ma vidi meni.
Ouuu.
Škola.Nema starhovanja,oće li me pitat,ili ipak ne.
Pitalo me.Učila san,prije dva tjedna.Ovaj put taj 3 kroz 4 nije bija zaslužen.Nisan pojma imala.Možda je njegovoj prosudbi pomogla moja simpatićnost,ili pak veeliki dekolte,koji nije popunjen Bog zna čime.
Ahhh,zato volin muške profesore,s njima je uvik lakše.
I takooo,..
Neću van pričat kako je moj dan u školi protekao,jer je vjeroatno bija isti ka i vaš.
Tužno zar ne.
IDem kući,iz škole...
Mare zove/ili Lara možda.
Rui oš s nama u azzurra?.
A kai si mislila da ću odbit.
Heh.Autobus,opet isto.
Smijanje,lik do nas postaje objektom uživanja,( a mi njemu užasavanja).Smijemo se bez stajanja.Ipak dok smo došli do azzurra atmosfera je pala.Svak se sitija svojih briga.Ja ne.Azzurro.
On radi.
Nema osijećajnosti...
ON priča o jednoj pa drugoj curi.Kako je tužan.
Možda san na čaš i poželila da on bude tužan,ali brzo je ta primisao otišla.
Bilo bi mi drago kad bi on bija sritan,jer koliko mi se čini ne ide ga baš.
Sad kad san napokon njega pribolila,shvatila da je s njin super tek kad nisi ludo zaljubljen.DA onda i ti moš bit lod.SAd mi je čak i draži.A kad se sitin koliko san plakala zbog njega,koliko depesivnih dana.Koliko napornih postova(a zar svi nisu takvi(?))Ma samo nek Jelenko bude sritan.(koji jelenko?)
Lakše je.Nema više kamena.Nema gorko/slanih suza.
Koje u noćim obasjanim bisernim zvijezdama ostavljaju obris na mom licu.Srce se ne grči.(Sada samo želudac.=))Aaaa.
Nije odlično,nije super.
Ali je dovoljno da pomislim da je život lijep.
Nemam sve šta želin,ali se smijen svaki dan.
Zar to nemože bit dovoljno.(?!)
