I take a walk outside.I see some kids at play.I can't feel their laughter.
Počet ću ovaj post s tim kako ne znam da počnem ovaj post.
''samo se nadan da sreća nije izazwana tupilon.
=)''
Ne sreća nije bila izzazvana tupilom.
Razlika između ta dvamoguća načina d budeš sretan je taj šta ona prava sreća nikad nepotraje.
Bar ne u mom slučaju.
Opet isto.
Suze.
Pogled prema zidu.
Začinjeno s pismon black u pozadini.
Bila san tamo.(Jučer je sve bilo oke,ali danas...)
Tamo di on radi.
Iako san sebi obećala da neču ić tamo.
Jer san znala da ću se slomit.
Ovaj put san mislila da ja to mogu.
Nisan mogla.
Sve je bilo tako čudno.
I svaki sekund san zadržavala suze.
Povremeno bi zaboravila sve zbog Njenog cerekanja.
Lako te povuče.
Ali sljedeći sekund.
Slamanje.
Shvaćam da mi ovo nije tribalo.
Otić tamo,gledat njega kako pije jednu za drugom.
Gledat njegovu euforiju svaki put kad ona pošalje poruku.
Mislin da nemogu više.
Možda previše očekivan.
Možda krivo razmišljan.
Možda nema rješenja za ovo sada,osim...
Neznan šta ću od sebe.
U ovom trenutku oči mi se magle.
Ližem slane suze sa svojih usana.
Kapljica pada na srce.
Ili na mjesto di bi srce tribalo bit.
Plamen sreće je ugašen.
Triba mi tupilo.
Triba mi kraj.
Mrak,svjetlo.
Boje.
Nek mi neko kaže da će bit bolje.
Da i mene neko voli.
I sad nedopuštan sebi da iden leć jer ću razmišljat o njemu.
Čekan da me umor svalada.
--------
Dok san se sad vraćala doma.
Od tamo.
Padala je kiša.
Išla san polako.
Sa željom da moj put kući bude dug.
Da traje do kraja.
Da hodam po kiši u beskraj.
Da ronim suze.
Koje niko ne vidi.
Teško je disat ovih dana.
Teško je volit ovih dana.
A kako i ne bi bilo kad se sve ruši kao kula od karata.
Jedno za drugim,kao domine.
A sve šta mogu učinit je gledat.
A zbog mojih pogleda se domine neće prestat rušit.
Skupljan se uza zid.
Hladan je zid.
Znam da je hladan ali to ne osijećam.
Mojim venama teče hladna krv.
A niz obraze mi se spuštaju vrele suze.
Razmišljan kako san večeras sama.
Brat na tulumu,prispavat će u te prijateljice.
A ja sama.
U mraku.
Bilo je i prije tako.
Samo neznan zašto san zbog jednog svijetlog trenutka očekivala da će nešto bit drukčije.
Nemogu,neda mi se.
Ne mogu se više trudit.
Nek neko dođe i odvede me.
U tupilo.
U neznanje.
Na mjesto di će i meni sunce zasjat.
Jbga.
Mogla san se većč dosad naviknit da mene nikad neće ić...
U bilo čemu.
Da ću ostat jedina osoba koja postavlja pitanja.
Iako zna da odgovor nije dobar.
Neželim se sutra probudit.
Iako hoću.
I znam da ću ubrzo opet otić tamo.
Iako svim srcem ne želim.
Aj bar nek je on sritan.
Valjda ću ubrzo počet razmišljat nešto kao:
''Nije sve tako sivo kad imaš s nekim otić na vruču čokoladu.''
''Srećo ja čekam.
Kad češ pokucati na moja vrata.??''
-Odgovor.::To će biti taj dan,to će biti taj dan...
