opet isti tonovi..

Znate onaj osjećaj kad čujete za nešto, nekome se nešto dogodilo i to vas drmne iz vaše uspavane svakodnevnice. Onaj osjećaj jednak onome kad vam skinu ružičaste naočale po ko zna koji put. I nije da vi niste navikli na dnevnu (il pak noćnu) svijetlost, i nije da vi ne možete živjeti bez ti ružičastih naočala. Al ponekad jednostavno ne želite ih skinuti, a jebat ga strgnu vam ih. I naravno neće da vam ih vrate. Bez obzira koliko skakutali da ih dohvatite, oni vaše naočale drže visoko u zraku i ne možete doći do njih. E tako je nekako počeo moj današnji dan. Ništa što se mene direktno tiče, ali neke stvari se ne moraju vama dogoditi da bi vas pogodile. Ne tiče se vas, ali ipak ne možete a da se ne zapitate šta se događa sa svijetom oko vas? Jeste li vi jedina normalna osoba?
Nakon početnog šoka, nakon što sam uspjela vratiti vilicu koja je kao u crtanima pala do poda i moje rečenice «ma daj ti mene ložiš, nemoguće da je to istina» moja frendica se samo lagano nasmiješila, onako u stilu «pih.. što te to toliko čudi» Tek tad sam se zapitala u kojem sam ja to filmu. Kao to da je svima normalno ono na što ja ostanem paf. Kako to da je svima normalno da nas ljudi oko nas svaki dan mogu razočarati i to baš oni ljudi za koje stavljaš ruku u vatru? I to ne samo razočarati, nego ubosti u samo srce, bez imalo oklijevanja. NE ja to ne mogu shvatiti, meni to nije normalno! Meni nije normalno da prijatelj ogovara prijatelja, da momak vara svoju curu, da otac šamara majku, da brat bratu podmiće nogu.. A ovaj današnji svijet samo to i radi.
I dok sam danas gledala u podbule oči te djevojke koja od danas nije više ona ista osoba, dok sam pokušavala sklopiti rečenicu koja neće glupo zvučati, jednostavno sam izgubila jedan dio sebe. Ono dijete u meni je ponovo dobilo pljusku po radoznalim prstićima prisiljeno da se suoči sa realnošću i da sruši svoje kule koje je tako bezbrižno pravilo u pijesku. Kažem vam ništa se meni nije dogodilo, ta djevojka mi je samo poznanica i samo igrom slučaja sam se zatekla tu kad su njene uplakane oči tražile bar neko poznato lice. Al zbog svega toga pitam se «Da li mi to nebo nešto upućuje? Da li se i ja trebam zapitati ko to mene okružuje?»

19.04.2005. u 00:30 | 5 Komentara | Print | # | ^

<< Arhiva >>

samo par slova

opet isti tonovi..

Linkovi

blogeri

izdvojeno...