četvrtak, 02.01.2020.
DOVIĐENJA, KAKO STE?
https://vimeo.com/34142854
Film: Doviđenja, kako ste?
Žanr: Dokumentarac, komedija, drama
Režija i scenarij: Boris Mitić
Narator: Nebojša Glogovac
Godina: 2009.
Monolog naratora (transkribirao metodom slušanja naratora iz filma - Ognjen Bašić Čudnoređe):
01 – DOVIĐENJA, KAKO STE?
E, doviđenja, kako ste? Zamislite kako je tek meni. Ja sam još jako mlad doživeo sve što se doživeti moglo. I od tad se strašno dosađujem. Sad, sad sam spreman da umrem za ono u šta verujem. Ali jebiga, ne verujem više ni u šta.
02 – SAM SVOJ P(R)OROK
Najjači sam kad je najteže, ali meni nikada nije teško. Umesto da uživam u svom uspehu, meni je žao kad nema više izazova. Umesto da kukam kad propadnem, ja sam postao samo jači i otporniji. Nemojte vi mene pogrešno da shvatite, nisam ja sad neki loš čovek. Ja sve ovo samo previše olako proživljavam. Poslednja stvar koja me još motiviše je izbor kako da završim ovu svoju priču. Ali ni tu nema mnogo dileme. Jedini mogući kraj za lika kao što sam ja je, naravno, jedna apsurdna smrt u nekom apsurdnom savremenom dvoboju. Samo još pravog protivnika da nađem.
03 – MOJ SEKUNDANT I MOJI PRVI DVOBOJI
Ali, imam ja jednog prijatelja. Koji je uostalom i vaš prijatelj. E, on je moj sekundant u ovim dvobojima. Ali umesto da mi pomaže, on stalno pokušava da me spreči. Kad sam mu se obratio za pomoć, naterao me prvo da odem na lekarski pregled. I lepo me upozorio: "Ponesi poklon doktoru i ne zaboravi – tvoje je zdravlje i u tvojim rukama". Kad sam mu pomenuo Hipokratovu zakletvu, odgovorio mi je da ona samo nalaže svakom doktoru da savesno pregleda svakog pacijenta bez obzira na vrstu viskija koju je dobio od njega na poklon. Na kraju mi je medicinska sestra sama napisala dijagnozu: "Pacijent koji ne zna da doktoru treba doneti poklon je medicinski fenomen". I otkačila me. Nisam ni stigao do tog doktora. Kad sam raspisao izbore za prvog protivnika, izdvojila su se dvojica kandidata. Prvi je imao slogan: "Ne napuštajte me ljudi, ja sam harizmatična ličnost". A drugi: "Sve ćemo vas silovati, opljačkati i poubijati"...ima li itko bolji politički program. Kad je došlo do glasanja, moj prijatelj se nije dvoumio. Napisao je na glasačkom listiću: "Ne slažem se sa vama, ali pošto sam tolerantna osoba, dozvoliću vam mogućnost da se vi složite sa mnom". Oni se nisu složili. Izbori su propali, a ja sam opet morao da tražim sebi novog protivnika.
04 – SAM U RAJ
Ja nisam nikad nikog povredio, nisam podmitio nikog, nisam nikad ništa ukrao. Morao sam na kraju da iskažem svoje nezadovoljstvo na neki drugi način. Tad nije bilo teško naći nekog protivnika za dvoboj. Danas, danas je lakše nego ikad. "Svi ti dobri ljudi sa zlim namerama i svi ti loši ljudi s dobrim namerama – svi su na našoj strani, samo smo mi na suprotnoj", što bi rekao moj prijatelj. Možda je sve ovo malo nezrelo, ilegalno, nekorektno...ali jebiga, sve je ionako naopako. A i meni je ovako lakše. Smrt ne ubija kao život. Ili što bi rekao moj prijatelj: "Od sudbine se ne može pobeći. Sudbina će pobeći od nas."
05 – REKVIJEM ZA CRNU MAČKU
Jednog dana naletim tako na jednu zgaženu crnu mačku. I dok su svi onako zbunjeni čekali šta će dalje da se desi, moj prijatelj im je lepo objasnio: "Crna mačka nam je presekla put, sutradan je crkla". I šta bi sada to moglo da znači? Da su nam čak i sujeverja pogrešna? Ili možda da su tačna, ali smo mi ipak jači? Možda i mi nekom donosimo nesreću. Možda smo i mi crne mačke za crne mačke. Moj prijatelj uvek ima slične komentare, pogotovo o ljudima koji izazivam na dvoboj. On nikad ne kaže jasno da hoće da me spreči, ali uvek uspe da ove moje protivnike obesmisli do te mere da mi se stvarno više ne bori sa njima. Ponekad ga, naravno, pustim jer u velikoj većini slučajeva je apsolutno u pravu. Ljudi sa kojima hoću da se borim su nedostojni čak i najapsurdnijeg dvoboja.
06 – DA NIJE VIKENDA, GDE BI NAM BIO KRAJ?
Ima tako jedan ministar. Znamo ga i prijatelj i ja još od blejanja pred dragstorom. Tad smo se takmičili ko će zubima da otvori više pivi. A sad, sad on ima više zlatnih zuba nego mi zdravih zajedno. Nisam čak mogao ni da zakažem dvoboj s njim. Stalno je nešto navodno zauzet, čak i za nas. Tražili smo da ga vidimo bar za vikend, ali nam je prijateljica mog prijatelja koji inače radi u njegovom kabinetu rekla da se ministar subotom i nedeljom odmara i da je to njegov doprinos u borbi protiv kriminala. Dalje je sama i ničim izazvana krenula da insistira na njegovom poštenju: "Ministar je bio zaprepašćen činjenicom da prima tri plate. Honorarno je sproveo istragu. On je obećao narodu da će živeti bolje – i stvarno živi bolje. Gospodin ministar je veoma uspešan političar, on više puta nije osuđivan". I sve tako. A onda se odjednom rasplakala i sama priznala: "Mnogo smo grešili, uhapsite one što su glasali za nas".
07 – POSLE VAS, GOSPOĐO
Jedan ruski pesnik je jednom izazvao svog kolegu da se bore za srce nepostojeće žene. Oni su je izmislili i onda su krenuli da se bore za nju. Zar to nije najbolji razlog ako već neko treba da se svađa oko žena. Ja sam se zaljubljivao u razne lepotice. I one su mene volele, ali to je samo dražilo moje samoljublje. I ništa od spasenja. Ja njih i dalje volim. Zahvalan sam im za nekoliko divnih trenutaka. I dao bih život za njih. Ali mi je dosadno samom. Kaže moj prijatelj: "Ako te žena vara sa najboljim prijateljem, ne sekiraj se – taj ti nije najbolji prijatelj". Ali ajde, zbog žena se svakako ne vredi svađati, a kamoli voditi dvoboje. Osim ako nisu izmišljene, naravno. Na kraju sam ipak našao ženu bez koje ne mogu da živim. Gde god pobegnem, uvek me nađe.
08 – NAGRADNO PITANJE
Ko je ovde narator? Ja nisam. I ko mi je uopšte taj prijatelj? Da nije pas? Nije pas. Pas je moj najbolji prijatelj. Zato bi mogao da mi kaže gde je zakopao kosku. Ne. "Knjiga je čovjekov najbolji prijatelj", reče pas, već pomalo umoran od svega.
09 – ZAR I TI, SINE EDIPE?
Bio sam ja nekad i normalan čovek. I to sam bio. Zasadio sam drvo. Sagradio stadion. Crkvu. Odmah pored i pumpu. I autoperionicu, naravno. I pekaru. Napravio sam i svadbu za pamćenje. Eno, još je puštaju na TV. Zaređao sam i dvoje-troje dece. Ali sam prestao kad sam shvatio koliko liče na mene. Još malo pa bi i njih izazvao na dvoboj. Što bi rekao moj prijatelj: "Mladi su naša najveća briga, jer žele da zauzmu naše mesto". Ili možda malo optimističnije: "Narod koji ima ovakvu omladinu ne treba da brine za budućnost – Kanade ili Australije. A kada bumerang jednom odavde ode – više se ne vraća".
10 – DUGO PUTOVANJE KROZ MOĆ
Ja sam stvarno nezahvalan čovek. Na tugu se navikem isto kao i na uživanje i život mi postaje sve prazniji iz dana u dan. Ostaje mi samo jedno, da putujem. A naputovao sam se, vala, dosta. Sad mi je zanimljivije da čekam u redu za vizu. Sav bes koji se tu nakupi u meni mi toliko draži maštu da sam im ustvari vrlo zahvalan za inspiraciju. Moj prijatelj takođe. Na jednom od trideset formulara zapisao je sledeće misli: "Ni nebo nije svima isto – nekima je plavo, a nekima prokišnjava. Neke životinje imaju ljudske osobine – ostale volim. Protiv nas vode politiku štapa i šargarepe – prvo nas tuku štapom, a onda šargarepom. Mi dolepotpisani padamo sve niže i niže". U tom su ljudi polako počeli da izlaze sa vizama i jedni su tako tiho psovali, a drugi su imali tako idiotske osmehe da sam zgrožen pobegao iz reda i potpuno zaboravio na svoj dvoboj.
11 – IZAĐI AKO SMEM!
Nekad se znao red. Uvrediš nekog i on mora da brani čast u dvoboju. A sad, sad ljude ne možeš ni da uvrediš, a kamoli da te počaste dvobojem. Šta god im kažeš, oni nađu neko opravdanje. A neki se uvrede čak i kad im se ne obraćaš. I takve najviše volim. Galame toliko naglo i toliko glasno, a na kraju sami insistiraju da časte pićem. Moj prijatelji im je predložio par vanvremenskih slogana: "Napad je naša najbolja odbrana, a mi nismo došli ovde da se branimo. Hteli smo da se borimo do posljednjeg čoveka, ali nas nije bilo dovoljno. Mi sve neuspehe pravdamo našim mentalitetom – takav nam je mentalitet. Mi u svakom trenutku znamo šta hoćemo, samo ne znamo kad je taj trenutak".
12 – RAT JE PRVI POČEO
Zemlja – vazduh – vatra – voda – vlast. Proleće – leto – jesen – zima – rat. Kaže moj prijatelj: "Svaki konflikt može da se reši mirnim putem. Zato vas upozoravamo da nam ni slučajno ne pružate otpor". Ili: "Sukob se nije mogao izbeći. Vi ste se borili za mir, a mi protiv rata". A to ko je prvi počeo, laž kaže da je istina prva počela. A moj prijatelj ima više teorija na tu temu: "Ne zna se ko je prvi zapucao, sigurno je jedino da oni nisu oklevali da odgovore. Neprijatelj nas je opet iznenadio, očekivali smo da prvi napadne. Mi smo hteli da se rat što pre završi, zato smo ga prvi i započeli. A kad smo već krenuli, nismo hteli da obustavimo paljbu sve dok rat ne prestane. Jer, jel'te, što je duži rat, to smo bliži miru. A ako na kraju ispadne nerešeno, nije strašno, vadićemo slamku da vidimo ko će da piše istoriju".
13 – SVE SE MOGLO REŠITI I MIRNIM PUTEM, ALI KO BI SE TOGA SETIO?
I ja sam bio u ratu. I razumem mog prijatelja kad kaže: "E, da smo u ratu imali onoliko heroja koliko se ispostavilo da smo imali". A bilo ih je stvarno svakakvih. I ovakvih i onakvih. Baš zato sam i hteo da izazovem jednog od tih onakvih, pa sam prišao na starinski način: "Čuo sam da si hrabar, ajd' na dvoboj!". Ali on nije bio baš raspoložen i odmah je krenuo da se pravda: "Ja sam na ratištu bio mnogo dobar. Sažalio sam se nad jednim televizorom koji je ostao bez igde ikoga. Neprijatelj nikad nije spavao, granatirali smo ga i danju i noću. Mi nismo krvavili ruke, krvi je bilo samo do kolena". Ali kad je shvatio s kim ima posla, rekao mi je jednu pametnu stvar: "Rat, pa mir – tako će se svima ugoditi. Nije svaki rat isti, ali je svaki rat sam po sebi zločin. Ne postoje ratni zločini, rat je zločin. A nadam se da nam neće suditi za sva zverstva koja smo počinili. Pa zar nije ljudski nadati se". Na kraju nisam ni stigao da ga izazovem na dvoboj. Uhapsili su ga jer je pogrešno parkirao. To u ovoj zemlji ne može da prođe nekažnjeno.
14 – KAD JAGANJCI (I LAVOVI) UTIHNU
Šta god mislili, svi mi patimo od izobilja nečega, pa makar to bilo i slobodno vreme. Čak ni previše saznanja ne valja. Zato ja volim mog prijatelja – sve što mi kaže je kratko i nejasno. Danas ionako niko nema vremena za duža objašnjenja. Moj prijatelj ne umišlja da nešto može da promeni svojim pisanjem, ali neće ništa ni da prećuti. On tako u dva reda spasi dušu svoju i ode dalje. Prosto oseća potrebu da provocira svojim komentarima. I to je ono što je najlepše. Kad bi insistirao, kaže, bi ga prihvatio.
15 – VLADAVINA PRAVA, I OBRATNO
Kažu da narodu treba vođa. Mi smo imali jednog na četrdeset godina. Od frenetičnog aplauza nije se moglo čuti šta vođa govori, što je prisutne dodatno razgalilo. A drugog na deset godina. On je takođe bio nepogrešiv. U to sam bio ubeđen. I to nekoliko puta. Sad ih menjamo na četiri, ali opet ne valja. Pitao sam prijatelja: "Da li su gori ovi novi ili ovi stari?". Odgovorio je: "da". Kaže da je najbolja vlast ona koja tek treba da dođe, pod uslovom da nikad ne dođe. Nema tu šta, ako se svi slože i ja ću glasati za promene. Ustvari, šteta što se ne razumem u politiku, imao bih mnogo toga da kažem. A s obzirom na to koliko su svi prevrtljivi, ne znam ni koga bi od njih na kraju prozvao na dvoboj. Taj izbor zato drage volje prepuštam svom dobrom i zločestom prijatelju, a on se tome iskreno raduje. Konačno smo dobili novu vlast, biće to pravo osveženje za satiru.
16 – 2+2/2009=
U socijalizmu su dva i dva četiri. U kapitalizmu takođe, ali kakva razlika. Kad sam to shvatio, otrčao sam u prvu od dvadeset banaka u mom bloku, ali me je na ulazu sačekao moj prijatelj: "Uzeo sam kredit, kupujem stan. Banci. Oni se stvarno zalažu za razvoj srednjih i malih preduzeća. Od velikih prave srednja, a od srednjih mala". "A država", pitam ja prijatelja, "šta država radi u svemu tome?". "Država uvodi porez na siromaštvo, jer smatra da se jedino tako ono može eliminisati". Moj prijatelj inače tako daje časove Marksizma. Plaća obično oko pet maraka na sat. Pitam ga: "Šta bi, gde je nestao klasni neprijatelj?". A on sleže ramenima, pa me tiho moli: "Pozajmi mi, molim te, hiljadu evra, bit ću ti večiti dužnik".
17 – RAD OSLOBAĐA, A I NERAD, OD RADA
Praznik rada smo i ove godine slavili tri dana. Prednjačili su kao i uvek oni koji najviše mrze svoj posao, oni koji nemaju posao i oni koji ni ne pokušavaju da ga nađu. Nitko nije ni primetio kad je moj prijatelj dograbio mikrofon: "Drugovi, radnička klasa je kostur našeg sistema! Vi ste bedno plaćeni, ali srećom, to se retko dešava. Kupili ste fakultetske diplome, pa mogli ste te pare da potrošite i na neku pametniju stvar. Ceo život vam se svodi na to, kuća – posao, kuća – posao, a da stvar bude gora, nemate ni kuću, ni posao. Koliko dugo već ne radite ništa, ako nije poslovna tajna?". Nitko nije odreagovao, pa nismo imali ni sa kim da se svađamo. Moj prijatelj i ja smo na kraju otišli na turističko putovanje u inostranstvo, ali ni tamo nismo mogli da nađemo posao.
18 – HUMANITARIZAM NA VELIKO I MALO
Tako smo u jednoj gužvi oko raspodele humanitarne pomoći moj prijatelj i ja sreli neke zanimljive likove. On je prvi započeo konverzaciju: "Ne zanima me kako ste zaradili svoj prvi milion, to je poslednje u životu što bi nas zanimalo". "Pa ja živim od humanitarne pomoći", odgovori mu asistent savetnika menadžera, "hoćeš i ti popust na veliko?". "Eto, vidiš", kaže mi posle moj prijatelj, "nikad ne bih rekao za njega da je mafijaš. Baš zato što znam da jeste". A onda se malo i pohvalio: "Žena i ja se bavimo organizovanim kriminalom. Ona krade hleb u jednoj, a ja mleko u drugoj prodavnici. Ali ne žalimo se. Poznati biznismen je moćan i bogat, a mi smo živi".
19 – SVETLO PISMO
Jedan čovek se jednom razboleo i otišao u prirodu da gaji med. Kad je ozdravio hteo je da zahvali pčelama tako što će da im napravi košnice u obliku makete svog grada. Zamislio je sve zgrade osim policije i opštine. Ali je na kraju stao samo na crkvi. Čovek ima duboku veru da neko uvek odozgo ili sa strane može da ga spasi. Ali ljudi boga banalizuju. Od genijalne ideje hoće da ga svedu na činjenicu. Ja nisam nevernik. Ja samo ne mogu da verujem šta nam se sve dešava. Ja verujem da ljudi mogu, umeju i hoće da veruju, ali meni se najviše sviđa onaj prvi deo: "U početku beše reč".
20 – SUDNJI DANI
I tako, bio jednom jedan ja. Bio jednom jedan veliki čovek. Drugi put već ga nije bilo. Ima i poštenih ljudi, ali to je njihov problem. Sudili su mu, ni sam ne zna zašto. Ali je presuda iznenadila mnoge. Naročito sudije. Tešio me moj dragi prijatelj: "Pravda je spora", kaže, "ali je nedostižna. I znaš šta, reinkarnacija će omogućiti da se čuje i druga strana".
21 – MEDIJI MISLE ISTO ŠTO I JA
Ja se barem ne krijem iza dekadancije svog vremena. Nema uopštavanja, nema prostih objašnjenja. Ne može istina da se pojednostavi, a da se ne deformiše. Ali istina će isplivati kad tad. Kao i svaka lešina. Moj prijatelj i ja smo veliki optimisti po tom pitanju: "Istina neće moći da se sakrije, jer ustvari nigde nije dobrodošla".
22 – JAK, JAČI, OD NEJAČI
Naravno da vi sada ne shvatate moju nasladu, kad vas nikad nisu tako vređali kao mene. Sve što me ne uništi, čini me jačim. To su blagoslovene rane, prosvetiteljske. Ako nisam neranjiv, biću barem neuništiv. Ali sad sam postao i neranjiv. Svet se brine o makrobiotici, ekološkim standardima, penzionim fondovima, ogrebotinama na automobilima, novim turističkim destinacijama. A mi, mi nikako da iskoristimo sve prednosti naše tragikomedije. Nismo mogli da se odlučimo između istočne i zapadne civilizacije, pa smo izabrali kompromis – da budemo necivilizovani. Kako da ne budemo ponosni na svoju prošlost kad nam je svaki naredni dan sve gori. Nećemo da poslušamo glas razuma, jer viče na nas. Nikad ne preuzimamo odgovornost za svoja dela, mi nismo teroristička organizacija. Pa ni Šekspir nije rekao: "Nešto je trulo u državi Engleskoj".
23 – CAFE "CAFFE"
Na kraju sam hteo da izazovem na dvoboj ili sve nas ili sve njih. Ali sam odustao kada sam shvatio koliko su ustvari svi isti. A onda mi je jednog dana moj prijatelj odjednom rekao da odustaje od svega. Da ne može više ništa da komentariše, jer više nema inspiracije. Svako može sve da kaže, svako može sve da napiše i nikom ništa. Šta god rekao, kome god rekao, ništa se ne menja. Novo doba dolazi, a staro ostaje. Uzalud sam ga ubeđivao da nastavi, kaže da je i on izgubio motivaciju. Da je sam život postao apsurdniji od satire. Išao sam malo da mu laskam: "Tvoje poluistine, to su, bre, istine i po. Ponavljam te tvoje aforizme k'o da su moji. Sve što mi kažeš zvuči baš onako k'o što bi ja sam rekao – da znam tako da pričam. Sad i razmišljam kao ti. Čak i drugačije gledam na stvari". "E pa ako je tako", kaže mi on, "onda ti ja i ne trebam više. Ako ne možeš da promeniš svet, možeš bar da promeniš svoj pogled na svet. Ako si to uspeo, znači da ti je dobro".
24 – FINALE
"Slušaj, ako prestaneš da pišeš, izazavaću tebe na dvoboj". "Pa hajde, što da ne", kaže on, "hoćemo kod mene?". Deset. "Čuvaj se ljudi, prijatelju, mnogo je takvih kao što si ti. Neprijateljima treba oprostiti. A onda ih uništiti kao prijatelje". Devet. "Aj' sad ti". "Položaj kičme im nije baš najbolji, ali su im zato svi ostali položaji sjajni. Mogu da biram: ili ću biti marioneta ili će mi život visiti o koncu". Osam. "U istom smo sranju, ali mi smo prvi došli. Prolazili smo i ranije kroz teške trenutke, ali nikad nisu trajali ovoliko godina". Sedam. "Bojim se da ćemo čak i u budućnosti imati burnu prošlost. Ali opustite se, ne preti nam nikakva budućnost". Šest. "A priznaj da si blefirao da ćeš prestaneš da pišeš. Ne možeš ti da ne pišeš, a ne bi ni ja mogao da prestanem da te slušam. Kako ti ono kažeš: život je pasji, ali su koske odličnog kvaliteta". "Posle sedme čaše popij šestu, posle šeste petu i sve tako dok se ne otrezniš". Pet. "Izvolite sad Vi, gospodine Ja". Sedimo, ćutimo, gledamo u jednu tačku, a ni nje nema. Ima i onih koji misle drugačije, ali je njihov broj zanemarljiv u odnosu na one koji ne misle uopšte. Četiri. Ne dozvolite da vam život prođe tek tako – ovako. Istina je da nismo umrli, ali laž je da živimo. Tri. Na greškama se uči, naročito ako ih slavimo kao praznike. Učili smo se na svojim greškama, a usavršavali na katastrofama. Dva. Konačno, svetlo na kraju tunela – i to ne jedno. Najgore još nije prošlo, najbolje tek dolazi. Jedan. Fraza koju sam čekao ceo život: "Eureka! Više se ničeg ne sećam!". Nula. Pogledao sam tipa u ogledalu, pa smo rekli jedan drugom: "Luj, ja mislim da je ovo kraj jednog strašnog neprijateljstva". A vi? Vi morate da zamislite da sam ja jedan srećan čovek. Ko se ne slaže, ajmo napolje to da rešimo.
