Posle svega
da ti kazem
ptice jos uvek lete
sunce jos negde sija
sve sam osmislila davno
jos ne poznajuci te
sedeci u vrtlogu reci
ispod ruzicastog drveta
gledajuci svitanje.
To dvoje
mislim ti i ja
na kraju se nisu rastali
ja ne bi napisala
pricu s takvim krajem
ali nasli su se
jedne noci u maju
puni ceznje
i umorni od lose igre
Usamljeni grad
more prepuno zvezda
miris nostalgije
ona u beloj haljini
plese poslednji ples
on izjeden od lazi
ali i dalje lep
usporen krikom ptica
zastaje da se seti
koliko je prica zaspalo u njemu
onaj dan kada nije smeo.

Ti mene ne smes dotaci
jer oziveces san i on to vise biti nece
Prikrivas carobnu ceznju
mirisima trava
i blesavim sablonima
Ubija te struja
a meni stize treperava melodija
tvoga srca
i tad vidim tvoje oko
koje trepti
u magli jezera
ali ne smeje se.
Ne luduj
To si samo ti
To je zelja ostavljena
zaboravljena
nastradala u trenu rodjenja.
To je samo
zvezda padalica
Samo vreme
tvoga nevremena
Samo kap kise na
tvojoj vatri.
Ne gori srce
Ne strepi od vecnosti
ne zudi za konacnim
ne opiri se strplivom cekanju
ne opiri se ovoj melodiji
koja grci oslobadjajuci te.

Bez povratka

Dolazis samo da vidis da li disem
i nekad se prepadnes
pa me kao volis
ali nema ljubavi koja bi me spasla
sada kad vise ne primecujem nista
ne verujem svojim culima
ni u verodostojnost misli
ne govorim vise od tisine
jer plasim se reci
koje bi mogla da otkrijem
i onih usana koje me ne bi shvatile
i mudrost bi prebila ledja
kao zandar u igri
na prazno.
Brzo sam otisla
jer to je ono vazno
ne okrecem se ni na jedno ime
nema tog zlata kojim bi me kupili
ni te molitve koja bi vratila stranicu
koju sam zapalila na vjetru.

Znas da nisi sam
i zato te ne jede tisina
uvek se nadje jeka pokusaja
sa druge strane
a ti si poput crne rupe
propustas pozdrave
jedes pokusaje
proziran si i bled
postajes bezlican
stapas se s svetom.
Zasto pokusavas
da budes svet?
I cutanje je odgovor
da se sramis
jede te strah otkrivanja
maske ispod kozne vrece
plasis se pokazati
sto si naucio
sta nisi
odakle si dosao
i gdje si posao
strah te je pokazati
istinu sto ti je darovana.

Probodena zrakama sunca
kroz sivo nebo
gledam okolo
i ne vidim ti lice
nisam dovoljno hrabra
da prinesem zrtvu
na staklenoj rosi
pogledati sjaj koji ce mi
ukrasti tren koji je samo za tebe
jer prevelika je cena
za pretvoriti te u zlato
i pokrete ti uciniti zaledjenim
u teskoj proslosti nesvjesnog secanja.
Uzimas sta ti se daje
i ne treba ti vise od toga
prevelika je zrtva naciniti korak
lakse je cekati
u toplom domu s skuvanim cajem
jednolicnog ukusa nego
odvaziti se i prosetati po pucketavim
stazama u potrazi za snovima
lakse je doci mislima
nego odvaziti se i trcati
umorices se
znoj ce ti obasjati lice
i smrad nece biti dovoljno
priznanje kad konacno stignes
tad ti se nece ciniti da je pravi put
negdje na dnu tog lutanja
i prekinuce te strah od uspeha:
a sta ako znam
a sta ako mogu
nije vredno ustajati s udobne fotelje.
podicices noge
i udahnuti duboko
poslaces sve nazad
u smetljiste misli
i nece ti biti vazno
za snove
jer snovi su
eh, snovi...

Docice opet leto
ali ti vise neces biti tu
samocu cu ispuniti
cvrkutom ptica
i mirisom posoljenog zraka

Ne verujem ti vise
jer si me ostavio
i bezao sam od sebe
i ponovio moju gresku
da dokazes
da si srecan tako

Cutis i to mi prija
polako haos postaje harmonija
blede senke
i crne slike za koje se hvatas
ali mene nema vise tu

Idi jer bolje je tako
ne vracaj me u sebicne pesme
ne ovijaj me granama tuge
i belinom hladnih ispijenih casa
sveca se polako gasi
od tvog nejasnog zadaha

Uradio si sve
kad nisi odgovorio nista
jer vreme nam samo salje odgovor
kad dodje zima
i s njom sve tamne grane
i blatnjavo zelenilo
ukalja nekadasnju sliku lepote

Tuga je mala rec za posle
za nedovrsene snove
i preseklu pricu
i usne koje ne mogu da se spoje
od dubokih uzdaha sto u tisini urlicu.