Ispovest Malenog

Dosada...
gusi me svaki sistem, svaki prokleti grad!
Trazim novu zabavu veceras. A ona je laka kao pero.
Poletecemo nocas ko staklenoduhaci bez skuplenih kovanica,
tvoje kosti bele i krvave usne pomesace moje mrke grcevite rukame.
Oslobadjas pseto u meni
pa lajem i rezim na sve nebesko.
Nahrani mi ceznju devojcice!
Zalij me ,sokovima svojim, kao osusenu zemlju da seme proklija.

Dosada...
probao bi nesto novo
osecam da umirem
plasim se pomisli
da necu zauvek ziveti.
Zauvek bi znacilo jos vise dosade, jos vise bola i vise tuposti.
Bojim se starosti, bojim se samoce, a nikog se ne secam ko bio bi mi drag.
Smrtno dosadni ljudi izgubljeno vreme razgovora za nalazenje besmisla.
Niko me ne razume, osudjuju me jer nisam dovoljno njihov.
Ja samo zelim da se vratim u vreme izgubljenog djetinstva
da prestanu lutanja , da pocne sadasnjost.
Zastanem ponekad zamisljeno i vidim kako moje reci ostaju za mnom
a ni sam ih ne bi pokupio. Ne uspevam sabrati ni spoznati znacenje mojih postupaka al na kraju uvek vidim posledice svog marljivog nemara. Nema Malena hoda iza mene i kupi moje stvari.
Ne sudi mi, ne ocekuj od mene nesvjestnog da spoznam tvoju hrabrost.
Ja nemam sebe dovoljno, da dajem se svima, a tebi Malena nemam sta da dam.
Ja pas bio sam, i pseto ostajem. Naucen sam, pratnju ne trebam.

Iz mog sna si pobegao nocas
otpozdrav si bez pozdrava post'o
maslinastog lica i nemirnih nogu
bosonog u guzvi si nest'o

Vetrovi samaraju zvona
prasina se dize naokrug
ispred mene put svecan,dug
moja hladnoca tiho zalazi na jug

Kazes nisam
kazes dobro
kazes nisam
kazes dobro

I tudje si snove posetio
predstavlj'o se kao covek moj
kazu lep si al ruka ti fali desna
nedostajem li, eh, nebesa oj

Zubima si zemlju jeo
sad osmeh ti nebo gleda
volela bih da te sanjam
nocas malo preko reda.

Jutros se sunce smejalo
kao tvoje oci mile
grejalo me preko bele svile
i grizlo za sanjive obraze.

Kazem jesi
kazem volim
kazem jesi
kazem stvarno

Bolujem
dok se oko mene slavi
nije moje sto se meni svali
vec tuga tvoja zalutala meni.

Oprastas li mili
cutanje mi moje
jer vikat ne mogu
sto se meni snilo
i ja dok usne tudje ljubim
o tebi mislim moje milo.

Varljiva je igra
sto napada ovaj svet
ni gresna a ni krotka
ne naucih pravila nikad napamet.

Reci, ne napadajte mi oci
glas utisaj draga svrako
ne bojim se ja spoznaje
no nemoc me ubija polako.

Dzaba reci, mrtve analize
kad srce peva svoju pesmu
besni, voli, rasipa i moli
a dragu nikad ne domoli.

Da mi ruku nocas trazis
odsekla bih tebi dala
al milovat ona ne bi znala
milovati ne zna glava.