Prevelika ljubav
Nije namenjena
Neznim biljkama
I krhkim
Nisam to znala na vreme
Nisam znala da ces istruniti
Od ciste vode
Koje je previse
Da neces moci
Da me primis
U korenje
Sve I da ti padnem na listove..

...neki brojevi...

Prestacu da dajem.
Cekacu da se osuse poplave
Koje sam ocima izlila...
I zabetoniracu
branu na svojim usnama
Da se nikad ne dize.
Dok ne vidim da si bolje
Da rastes I cvetas...
Ako mi se ikad oporavis
...............................

...neki brojevi...

Rastes u snovima
Moje sanozemlje
I tu te zalivam
Mozda I previse
Pa mi se kocis
I ne cvetas vec se
Gusis u nervozi.

neki brojevi

Cudni neki brojevi
I cudne navike
Vezane za srebrna popodneva..
Puna dosade..
I lepih ociju nalik na bube
Iz mojeg podnevlja.
............................

U medjuprostoru

Sjedim...
Cekam...
Prolaze talasi gustog dima
Kroz glavu
Mislim da ova pesma
Zeli nesto da mi kaze

Mislim kako ce I tebi reci
Kako se spajaju izgubljene reci
Kako voz ide unazad
I kako to ne mora biti nesreca
Jer trenutno zelim da ode

A vracam je nekako pa da
U oba smjera gdje nepomicno stoji
U trzajima vagona
I hladnoce lima
Placa dece
koja su rodjena
Pre par dana
Koja nisu nasa
ali su tvoja
I jos necija
I ja sam tu sama zbog nekog besmisla
Koji se naziva zivot
I mi tako komuniciramo satima
I tipkamo neke reci
A I bez toga se nizu
Mislimo bice lakse nekome
Sto prolazice isto sto mi
Pa saznati da nisu sami
Da svi su to prosli
Da nasli su nesto sem ostrih rijeci
Bez jasne putanje
Ali da nista nije slucajno
Vec nista je namjerno
Itekako namjerno nista
Necijeg nicega
Koje raste u necemu nicemu
I stvara nesto ovde
Dok svetlost izlaz jutrom
I mrak za par sati
Saznajem da ima veze u brojevima
Planovima I prosloscu
Sve sto nam se vrzma u glavi
Sve to je od naseg prvog
Pretka i njegovog stvaraoca
koji je ostavio nesto
Na nasem necemu
I tako zivi nas
Na sebi I sa sobom
Grdi se motajuci bezbroj u krug
Pokusavajuci da dokuci
Neku banalnu stvar poput’necega’
Treba se predati u nista
I odustati od necega
Ni

Kazes mi …

Kazes mi …
Da ce odgovor doci u pravo vreme
Da se zabavim
Da se opustim
Kazes mi da cu ga videti
I bez naocara
Jer bice na nebu
U rukama
U srcu
Kazes mi nemoj nista da brines
Reci ce ga slucajni prolaznik
Kazes mi
Da ne grizem nokte
I ne razbijam glavu
Da se ne tresem
Da ne spustam pogled u stranu
Kazes mi da se opustim
Jos jednom da pogledam sunce
I budem spremna
I lepa
Za lepe vesti
Ali u meni I dalje neka tuga cami
Neki djavo mi ne da mira
Nesto me drzi da dodjem
Do reci
One prave
I biram uvek
One
Koje me odvode
Ka zlom lutanju.

Trag

Nema te vise...
ostao je krvav trag
na mestu koje si sam odabrao
kao mesto zlocina
onaj dan
kad si skrenuo pogled
zatvorio jedno oko
i pucao iz njega
u dubine moga srca

Umro si i ti
za mene
i samo ponekad cujem eho
kojim odzvanjaju
reci koje sam ti davno poslala
zajedno sa tvojim pismima
i onim jos ne otvorenim
koja ce zauvek ostati zakljucana
u rusevinama naseg dvora
s milionima vrata
i tuznih lavirinata
iz kojih treperi usnula tama
i tracak najavljenog sunca
koje smo takodjer napustili

Boli me gledati albume
u kojima su bajke
o hepi endu
pobjedjenim azdajama
i sjajnim licima
jer moje danas postaje sivo
i otkriva bore
one druge strane...
uvidja tracke zelje
koje mi ne pripadaju
i vidi samo pepeo
neprolaznih dvopolnih
znakova.