- Mareeee!-
- Aaaaa!-
- Ae dolazi da mi ga pomogneš digniiit!-
- Ma ne da mi se e, što ga sam ne digneš?-
- Mare nemoj me činit bešt'mat, gosput'mater'nuićać'nu, amo dolaz' !-
- Dobro, dobro evo me, e.......... a di si ?-
- A kod prikol'ce i tra'torića, a di ću bit.-
- Aaaaa..-
Veliki dio mojih inovacija involviran je u strojarstvu i kao takve za većinu od vas nisu zanimljive
jer da bi ih se razumilo valjalo bi biti u toj branši a to su, vjerujem, rijetki koji zalaze ovdje.
Radi toga ja ću se osvrnuti na neke koje su vidljive i za „obično oko“ i ispričati neke zgode jer ne smim puno da ne ispadne da se qrčim ako to već je ili nije.
Ja imam do mora taman dva kilometra, (mjerio) a volim ga, a volim ribu, jbg rodio se na moru. Imao ja onaj brodić sa kabinom ondašnje Jugoplastike od 5,80, i držao ga na vezu pa mi ga okrali nekoliko puta, stukli vrata, a što da kažem, strugali su mi po živcima i ja ti to prodam i kupim mali kaić od četiri metra. Napravim bokaportu sa vratašcima, stavim lokot i držao sam unutra mačka i konop. Je, aha, i to mi razvalili i pokupili. Oni su ti ka oni pušači bez duvana, imaju samo volju.
Šta'š sad? Ja ti snjin doma, četri mjeseca posla i kaić dobio kotače i vlastiti pogon. I volan i svitla i farove i kočnice i štop svjetla. I ja ti pičim snjin 25km na uru, i u more. Podignu se kotači poviše vode, uključim propelu i plovim, milina.
Jednom su došli i oni s televizije i snimali kako vozim i ulazim u more a bila bura, ledeno, smrza sam se ka 3.14čka, i napravili su reportažu.
Prometalo je bilo u funkciji, policija me zaustavljala, bilo im zanimljivo i svaki put nešto pitaju, di je far, ima, di je štop, ima, kočnice, ima,... uglavnom sam prolazio na „crno“ jer nije registriran za cestu već za more.
Prošlo dvi godine i policjoti okrenuli ploču, ne daju vozit, jbg.
A bilo je zgoda i nezgoda, dakuće. Obično smo išli nas dva na sviću i kad bi se vraćali uvijek desetak mačaka bi trčalo za nama, mirisala im riba.
Jednom, bilo je oko tri ure poponoći, izlazimo iz mora, svića upaljena, vidi se ka u podne. Moramo proć drito kroz „muzgavce“, tako smo zvali noćne ljubavnike a tu ih uvijek ima.
Žao nama što ih ometamo a nemamo kuda drugo proć. Motorine parkirane sa strane, a mi pomalo između njih, Ljeto, oni po plaži u „narodnoj nošnji“, jedno na drugo, guzice se mrdaju, podignu glavu, pogledamo se, ja im uzvratim.
- Jbga kume, a počni izpočetka.- lišo smo prošli.
Sutra dan buka ispred kuće, stiglo devetnaest motorista, sve grmi. Ja izašo pred njih, ono uobičajeno, dobar dan, kojim dobrom i to. Ugasili oni motore i vođa pita:
- Imate li vi, možda, brod na kolima.-
- Imam.- Reko' ja.
- A možemo li ga vidit?- Ja pokažem rukom tamo u dvorištu.
- Eno ga.-
- Ipak je istina,.... jes' bio sinoć na moru?-
- Jesam.- Onda se obratio onom do sebe.
- Jel' vidiš.... brod je napušen, da je normalan bio bi u moru.-
Prašina je definitivno kućni neprijatelj broj jedan svake domaćice pa i moj. E, nisam krivo rek'o, i ja sam domaćica i to, hm, evo isprobajte me. Evo naučio sam spremati jela, fina jela. Recimo kad spremam šampinjone znam da ih valja oprati pod mlazom vode sa spužvicom a prije spremanja poprskati sokom od limuna pa će ostati svjetli i hrskavi. Jela od šampinjona odmah poslužiti i ne smiju se podgrijavati. Ili kad režete sladoled nož prvo zagrijte u vrućoj vodi. Ili, srebrne zdjelice nisu prikladne za posluživanje slanog peciva, naime zrnca soli na srebru izazivaju crne mrlje koje se više ne mogu očistiti. Znam, recimo, kad se šije koža da iglu valja dobro natrljati voskom, stearinom ili tvrdim sapunom. Ma pohranio sam tih informacija i viška, evo kaže, ako imate problem sa suknjom odmah je bacite i tako će te je kasnije skinuti. Pametno. E, samo mi fali ona ženska stvar i mogu se udat, ako neka ima viška neka mi javi.
A da, prašina je bila u pitanju. Ne mogu izić na kraj s prašinom. Sjetih se kako je to sredila od mog nekada dobrog poznanika, profesorova (pokoj mu duši) žena. Ona je u stanu na katu sve prekrila plahtama, lustere zamotala u papir, prozore zatvorila, zaključala vrata i lijepo spremali jelo i spavali na kauču, u konobi.
I uvatio se ja čistit prašinu pa došle i one na red. Možda i nije neka komercijalna vrijednost. Da ih prodam možda bi doteklo taman za popravit onu šveru na satu od našeg, – Prvi među svi su isti-, koja blesira sat. Ali ta mala švera koja visi vodi nas krivim putom, jer očito je da - svi su isti- ne vide koliko je sati.
I čistim ih pomno, kao da milujem voljeno biće a one mi ponovo pričaju kako je to bio lijep osjećaj biti u vrhu, na naslovnici, na telki, popričati s ljudima o nečem novom, neviđenom,... godi moram priznati.
Obrisane, bolje reći pomažene, opet ih vraćam kao čedo u svoju kolijevku neka miruju. One su i stvorene da odmaraju.
Moja pokojna mati je znala reći: „ Da mi se najesti debele ribe pa umrit“. Drugo je to bilo vrijeme, „debela riba“kad bi je ulovili obvezno se prodavala a doma na trpezi je bila 'obotnica, srdela, gavun i ostali prvašići.
E, danas je kod nas prava riba, oborita, debela, sa gradela. Nije nikakav dan koji bi iskao ribu za jelo, već je stigla friška, neodoljiva i poželjna i nismo mogli odolit da ne počastimo svoja usta i još neke organe, pa smo u toj gozbi ponešto bili zaboravni, naime guštali smo u dobroj kapljici bez vode, osim mlađega, naravno. On ne pije vino, veli da mu se diže želudac od njega, a ja ga pijem da mi se ne diže želudac kad ga slušam.
- Ma, nema ribe do prasice.-
To je njegov komentar dok odvaja slasni bijeli zalogaj od drače.
- Ne reče se, nema ribe do prasice nego, nema tice do prasice.-
- Sve'dno, i popu se reče, „jedi pope boba riba je voda“, da'e riba dobra ljudi bi je gojili ka gudine.-
- Uto ti, dobra riba je svakome draga...bila plava ili crnka, jebo meso.-
- Ma, kad nemam što pošteno zagristi ja bi svaku ispod deset kila bacija. Drugi put ka uvatim oma minjam za prasetinu.-
- A i krava da ima deset kila bila bi sama drača.-
- Neka je, isto bi radije ćapa za ono malo mesa nego za škrpuna.-
- Uu koja riba, ili, čov'če kakva riba, tepa se i trebi, reko bi jaran, to je melodija, meka za uho, a šta'š ti reć, a'e.-
- Jebo ribu !-
Evo nam najvećeg kršćanskog blagdana, na dobro nam doš'o, sretan i blagoslovljen Uskrs.
I ja se zaputio u šoping, uzeo bi' bokun mesa.
Uređen dućan, sve blišti, ...artikli sami skaču u košaru... Ne mogu se nagledat čuda.
Mesnica na polici od četiri metra visine. Ispod nje sirevi, salame, i ostalo jelo. Malo niže deterdženti i tako redom,... u dnu kruh.
Izvadio sam „podsjetnik“ i gledam, što „smijem“ kupit. Khm.
Gledam prema gore,... nema skala,...kako doći do mesa... kod svakog kupca u košari vidim meso. Pitam? Veli mi jedan, „A kod koga si?“ Ne kužim? „Moraš imat mentora“. A? „Viš onu klackalicu,... debeli mentor stane s jedne strane ti sa druge i podigne te.“ A 'ko je tebi mentor, pitam ja? „Šucer“. I ode.
Ma nema veze... meso i tako ne čini dobro, one masnoće i tlak i svaki belaj, mogu ja i bez toga.
Podigoh visoko ruku i dobavio sam dvije sardine, i štrucu kruva i na blagajnu.
Eto kakav sam ti ja, nudi mi se svo svjetsko blještavilo, sve obilje ovoga svijeta a ja izaberem škuri kruv.
Dajem pedeset kuna, veli blagajnica da nema vratit. Čudim se. „E, nema, vi ste prvi danas sa gotovinom“
Šta sad, pitam ja. „Ništa, i tako ne možete izaći vani ako ne kupite meso, bar to nije skupo a blagdan dolazi.“
Ali ja neću meso.
Morate, ne možete živit bez mesa.
A ko će platit.
Kakvo pitanje, vi.
Ali nemam novaca
Ništa za to, napravit ćemo vam karticu, vidite njih kako kupuju.
A zombiji su išli jedan za drugim bez ljutnje, bez osmjeha, bez pogleda.....
Mlađi je deboto naš'o pidoću i navalio da uredimo potkrovlje da bi se on kao odvojio od mene. Fala Bogu možda se i osamostali prije pedesete, da kucnem u drvo.
Da budem iskren ima nekih promjena, počeo je primjećivati stvari okolo sebe i nabrajati što bi trebalo kupiti, što napraviti, pa kopa po internetu traži, gleda, pita, zaključuje, i zna koliko kruh košta, i piva i cigari i gorivo....sve zna a tek mu je dvaestsedam.
Pa je podigo kredit i platio neke kazne, pa onda mene nagovorio da mu budem sudužnik za još jedan kod druge banke, pa opet platio kazne i veli da mu je sad ostalo još dvi kazne a to je samo desetiljada kuna. Za poludit o' sreće.
Doduše morao bi i meni kupit auto jer mi je jednoga stuko, a sad je prilika za kupit oni beenve ispod cijene, ma sve mi se čini da ću još neko vrijeme voziti kombija. To je oni zatvoreni pa ljudi misle da prodajem prasad.
I što imam mislit, ufatili se rađe a i tako sam rođen u znaku magarca pa mi ne pada teško.
I radimo nas dva već par dana punom parom a bogami i kunom, žbukamo, instaliramo, štemamo....
Stariji, čiji je stan ispod, ne poviruje, mudro čovjek razmišlja, ne valja ljudima smetati dok se radi. Kad ga vidimo da izveze auto iz dvorišta i parkira ga na glavnu cestu sa upaljenim motorom to znači da mantenjuza ide u šetnju, onda mi prekinemo posal i promatramo polijetanje.
A što se tiče spize, da ne bi trošili vrijeme za spremiti koju crkavicu za prigrist, mlađi je nabavio nešto bonova iz restorana ( tamo radnička klasa a bogami i ostali, obnavljaju potrošene kalorije ) pa ode donit ručak. A to žestoko,... uf, pa peču i svrbe baveruni,... morat ću katalizator ugradit.
I nakon nešto dana mlađi zamišljeno gleda u banju, pitam ga:
- Šta je?- Veli on:
- Ipak fali kada.-
- Ali dogovorili smo se da bude samo tuš kada.-
- Ma jesmo, ali kad dođe dijete di će ga kupat.-
- E jebiga sad,.... stavi ga u zahodsku školjku neka se bućka.... Opet štemanje.-
Evo i starijega,... promolio glavu, kaže doša pomoć. Ja ne pitam ništa jer bi i tako bio odgovor: „šta te briga-tebi sve smeta.“
I uvatio on odma štemat pa lupeta da se kuća trese. Velim mu ja:
- Nemoj tako, nediljeti, lakše malo, dolje se to čuje ka da u glavu udaraš, što će ti ona reć.-
- Baš me briga i tako će mislit da vi tučete, hehe.-
- Aha,... e onda udri ka' je tako.-
