Moja pokojna mati je znala reći: „ Da mi se najesti debele ribe pa umrit“. Drugo je to bilo vrijeme, „debela riba“kad bi je ulovili obvezno se prodavala a doma na trpezi je bila 'obotnica, srdela, gavun i ostali prvašići.
E, danas je kod nas prava riba, oborita, debela, sa gradela. Nije nikakav dan koji bi iskao ribu za jelo, već je stigla friška, neodoljiva i poželjna i nismo mogli odolit da ne počastimo svoja usta i još neke organe, pa smo u toj gozbi ponešto bili zaboravni, naime guštali smo u dobroj kapljici bez vode, osim mlađega, naravno. On ne pije vino, veli da mu se diže želudac od njega, a ja ga pijem da mi se ne diže želudac kad ga slušam.
- Ma, nema ribe do prasice.-
To je njegov komentar dok odvaja slasni bijeli zalogaj od drače.
- Ne reče se, nema ribe do prasice nego, nema tice do prasice.-
- Sve'dno, i popu se reče, „jedi pope boba riba je voda“, da'e riba dobra ljudi bi je gojili ka gudine.-
- Uto ti, dobra riba je svakome draga...bila plava ili crnka, jebo meso.-
- Ma, kad nemam što pošteno zagristi ja bi svaku ispod deset kila bacija. Drugi put ka uvatim oma minjam za prasetinu.-
- A i krava da ima deset kila bila bi sama drača.-
- Neka je, isto bi radije ćapa za ono malo mesa nego za škrpuna.-
- Uu koja riba, ili, čov'če kakva riba, tepa se i trebi, reko bi jaran, to je melodija, meka za uho, a šta'š ti reć, a'e.-
- Jebo ribu !-
