Uobičajeno je svojatati mudantine, potkošulju, zubnu protezu ili nedajbože koju drugu, i tako neke stvarčice koje drugi netko ne bi upotrijebio, ne bi uzeo, na kojoj je ostavljen pečat intime. Ali reći moja žena, ili moj muž ili moj sin, već je pretenciozno jer moš falit ono okliznit se pa ispasti lažov a ne znam što je gore biti lažov ili izlagani? Ipak je lakše biti lažov jelda.
Dakle, MOJA VLADA je........, MOJE MINISTARSTVO JE ove godine, a i prošle.......bla bla bla, moja županija, moj grad, moja općina, moja, moj, moje, moji....onda šef reče, moja država...?
I sad se ja mislim, a to smijem, ako je, a izgleda da je, sve to već nečije, sve je već zauzeto, rasprodano, posuđeno pa zaboravljeno, a gdje je oni moj djelić koji sam stvarao, a jesam.
Gdje je onaj moj trud ili je doista pošo uzalud, izgubljen kao datum, iscuren kao pišaka ili nešto još uočljivije. Gdje su završili oni potrošeni dani, ona energija koja je ugrađena a energija ne može nestati može se pretvoriti u drugu, u nešto korisno a i u ono drugo.
Gdje je sve to što su generacije stvarale, kako se to istopilo ili je poput energije promijenilo svoj oblik pa to sad izgleda drugačije, poput auta, sata, vile, jahte, takujina i debelog računa na nekoj banci u nekoj egzotičnoj zemlji. A tamo je samo radi debelog lada, jer sve te zemlje imaju i neke čudne biljke koje stvaraju debelu ladovinu pa tako neće izblijedit te sličice i papirići a to su ipak osjetljive i pikantne stvarčice.
Sudeći po rezultatu takvog razmišljanja ja bih morao biti zahvalan inima čije je to SVE, i to prenijet potomcima da oni dalje prenose s koljena na koljeno da bi ostalo u sjećanje, da se upamti i da budu zahvalni na vjernom čuvanju, na vještom baratanju i spremnosti da se žrtvuju tako plemenito, nesebično i vjerno da bi očuvali ono što smo ja i moja i ostale generacije stvarali. Da ih pamte kao dobrotvore jer tako čuvaju energiju njihovih predaka a kao što rekoh, energija se ne može izgubiti.
I što je zaslužilo posebnu zahvalnost, oni to rade dobrovoljno, zamislite bez naknade oni čuvaju tako naše umne, fizičke i ine radove, čuvaju naše nagrade za rad jer nismo bili plaćeni a sad pogotovu za ono što smo dali i ovo što dajemo.
I evo da nam pokažu kako misle na nas, kako izgaraju da nam osiguraju bolje sutra, kako daju maximum svoga znanja, pošli su „vanka“ i posudili 750 milijuna eura, ej, samo da nama bude bolje. Jer nisu ti novci posuđeni da se napravi neka infrastruktura, nego da se potroši na već utrošeno da nama procvjetaju ruže, razumijete li vi, da živimo, da se radujemo, da pjevamo od sreće, to je radi nas. Pa tko može ne reći im fala za takovu brigu i žrtvu jer, morate priznati, nije lako pognuti glavu i moliti posudbu a to sve radi nas, blago sitnoga zuba.
Tako sad imamo (ispravite me ako je netočan podatak) oko 43 milijarde eura duga, šta je to na četiri milijuna stanovnika? Ali to je naše, eee ne damo da nam to uzmu, ne damo svoje nikome to držimo kao relikviju na prsima i vjerno čuvamo baš kako i oni vjerno čuvaju naše trude u obliku satova, vila, jahta, takujina i onih odvratno debelih računa u onim ladovinama egzotičnih zemalja. Znam ja nas, jebo ti nas!!
„E Dane, Dane, vrag ti šest odnija!“ To je bio najčešći pozdrav kod ulaska putnika u bus a naročito od strane ženskog roda, od „smokvica“ vrsta laštrice koje su uzrijale i prezrijale i spremne su za sušenje.
Možemo svršit škole i fakultete, ma ako se ne rodimo s ono zrno talenta i to ne pokažemo dok nam još brišu guicu, bogami ni kasnije nema ništa o' toga.
Takvi je Dane, rođeni berekin, kad je on vozio bus smijeh je bio zagarantiran.
Ima od toga triest godina,vozio je od rampe do u slapove Krke, gore-dolje, nema odmora tek desetak minuta.
Napunio se bus. On se vraća s pišanja i došla mu lulina u mali mozak da se našali. Iskrivio je što noge što ruke, što lice, da je Kvasimodo u odnosu na njega izgledao kao maneken, a glavušom trese i gleda u bandu. Da drži šešir posta bi imućniji od .... no dobro.
Ide on taki prema busu, Bože,... teški invalid. Ne može uć. Izađu dva ljudova i pomognu mu ući, neki se dižu da mu učinu mjesto da sjedne a on... prema volanu.
- Ne možete tu, ovamo sjednite.-
- Ode ću ja, ode.-
- Ne može tu, to je za šofera.-
- E, zato i oću tute, samo vi meni pomognite da sjednem, i da ga upalim.-
- Aaa,... šte će te vi vozit?-
- Ne brinite samo da ja upalim i ubacim u brzinu.-
I muči se on da okrene ključ, kao ne polazi mu za rukom, putnici prestravljeni u čudu pogledaju jedno drugo pa jedan po jedan napuste bus lagano i tiho da ga ne naljute.
Oti dan više nije bilo vožnje.
No, došlo to do uha rukovodećih, dobije on opomenu ( jedna od mnogih) i liniju za sela skradinskog zaleđa i mladog konduktera koji se tek učio dijeliti utržak ( onda su bili dinari) je'n dinar meni, je'n transportu, je'n meni, pa iz početka, je'n meni.........
Sreli ste, nadam se, ponekad staricu koja vam se uvalila u red ispred vas, koja stane sa strane
na šalteru i ono kao neće, obavi svoje i ode. A kako joj išta reći poštivajući godine i majku u njoj a vrtite glavom i znate da će to opet ponoviti, i opet i opet.
Krenuo bus pun putnika i počeo kondukter naplaćivati, sjećete se kako je to izgledalo, nasloni se guzicon pola na naslon sjedala a pola na rame putnika i piše blokić.
Došo do starice, ona kao drijema. (kako samo brzo zaspe).
- Bako dokle?-
Čeka kondukter, ništa.
- Bako kartu,... dokle ćemo?- Opet ništa. Dane se smijulji pa onda onim svojim „glasićem“ (bas-bariton) kao da uključi zvučnike veličine bačve od dvista litara.
- Ček' ja ću je pitat.... Babaa.... đe ti đava sreću nosi?-
- Aaa, do Kistanja srećo, do Kistanja!-
Kad sunce pane onda izađemo iz kuća na put, „na lad“, neko stoji, neke sjednu na ogradni zidić, ( nije mi žao onog materijala utrošenog u zidić ka ga poklopi lijepa guza.), ima i kolica sa djecom, bome i duplih, pa se čuje uvik neka nova i smišna besida.
I dok smo smišljali izbaciti što smišniju foru, ugledamo babuskaru sa dvi boršetine. Sastavili se babi nos i brada a gleda ka da će po sela satrat. Mala, što je postanar i ima blizance diže se radosna što je vidi, gura onog šlepera od kolica i ode prema njoj.
- Cccc, a to je to srećo.-
- Je bako, jesu slatki a?-
- A ti baki veliš televunom, samo smo je'nput, omaklo se, a, vidim, vidim.-
- Bako, nema to veze stim, e .-
- Ne bogami nego s tobom, a je'nput a.-
- Ma bako nije to što ti misliš, evo pitaj moga dotura, pitaj ginekologa pa'š vi't što će ti reć, evo pitaj i našeg ministra pa'š vi't što će ti reć.-
- Bogami si daleko dogurala, oo-o. Ja sam najviše do precjednika općine, ajde bona, zna baba kako se dica rade.-
- A bako lička šta ima novoga kod vas.- Pita moj susjed Mate.
- Nema sinko ništa, izbori pasali i et'ti, ima nešto novoga sira.-
- A za koga si ti glasovala bako.... a što pitam.... za adeze stoposto.-
- Njesam sinko.-
- A ne nisi... imaju samo dvije opcije,.... oni što vole 'Rvacku i oni što bi željeli da cijeloj 'Rvackoj bude bolje.-
- Eto ti vi'š i sam dobro zboriš.-
- A onda za koga si glasala bako.-
- Za onoga našega dotura što u pičke gleda
- Taaaa, ae diš se, ae.-
- Aa?-
- Ostavićemo dicu ko' tebe mi ćemo se po' obanjat.-
- 'Eli rano a?-
- Šta rano, pet uri je... ne ujutro, popodne.-
- Ma za banjadu, cvrčci i to....-
- Ae budite dobri, idemo mi, aebok.-
- Bok mama, bok tata, kmeeee, !“#$%...-
Eto ti demokracije, slobode odlučivanja, mogu ja planirat poć na karte ili se napit u kavanu, ili nedajbože uvatit kaku babu, je, uvate me na prepad dok još nisam ni doš'o sebi, uvale mi sitniš pa se ti misli. Ae reci da ne'š.
- Ae dolazite 'vamo.....-
- Aaa, dida moj sta ces nam dat' a, amo amo.-
- Ufati ovu škatulu.... i ovu.... ovu... tako, ima da se igrate ko veliki.-
- A meni, aaa me..-
- Ajmo sad....evo tebi kamijoni, ti si gazda o kamijona,...evo tebi, evo.... brodovi, može? Ti si glavna u brodogradnji...tebi.... generali, i lipo ćete se igrati dok ja dođem, idem glasovat, moram, ne mogu čekat za'nji tren.-
- A što ćemo mi didica moj, on će nama ukrasti igračke, kako ćemo se igrati?-
- 'Vako, Majo ti ćeš prvo uzeti brodove onda će ih Mate ukrasti i prodati Leni, onda ćeš ga ti tužit Leni a ona će biti sudac, onda će Lena ukrasti Mati kamijone onda će Mate nju tužit tebi jer si ti sudac u ovom slučaju a kamijone si ti kupila, onda će Lena tužit Maju jer je zatvorila generala a Mate će biti sudac, onda češ ti biti odvjetnik Leni a Mate će biti odvjetnik Maji a ......-
- Dida dida čekaj, ja te ništa ne razumijem, kako će Mate biti sudac ako je lopov, ja stvarno ne razumijem.-
- Ja cu njoj objasnit dida moj kad sam sudac, ne bvini ti nista, samo ti ajde, ajde sad.-
- Gledaj, ne moraš to razumit to je samo igra, jel' tako, bitno je da ga ili da je zapišeš a ja ću je zatvorit kad se vratim, ajde sad.-
- Ali ja ne znam pisat, didice.-
- Dobro de, naučit ćeš, idem ja, jesmo se razumili?-
Objesili su vilicu, kao da nisu baš razumili a tako jednostavno ne može biti prostije, i dok sam ja zamak'o iza kantuna svađa je počela, znači da je sve u redu.
- Dobar dan, evo mene obavit bra... ovaj građansku dužnost.-
Ja onako naglas a ispred mene gužva ne zna se ko je na redu, pitam ja:
- Draško iza koga si ti.-
- Ja sam za 'adeze, a svi su ode za njia.-
- Sem raznočinaca.-
- Nema ti te stranke o'de.-
I tako sam obavio i tu dužnost i vratio se doma na mirovne pregovore. E, to nisu više mirovni, to se sad može samo kiruškim rezom. Bogami bićete pravi, takve baš trebaju, ovo napravit niti u po ure, dobro da su zidovi čitavi.
- Ajmo vraćaj sve u škatule,.... sve sve... i to.-
- Zašto didice moj, sad ja oću Matu da uapsim i da ga zatvorimo u frižider, to ti je naš za....-
- Aa, sve igračke nazad.... tako ..... gotova je igra.... prošli su izbori.-
- Ali dida kad ćemo se opet moći igrati?-
- Pedevu jedan.-
- Izbori su opet dogodine.-
Nije ono, bacio dva jaja na biciklu i na posao, ma ne. Ustanem se, (ustaše i ostali, dobro ne svi neki još spavaju) i prije nego uđem u banj svratim upalit komp. Kad obavim one mokre i zvučne potrebe, idem u dućan, usput pogledam e-poštu... nema interneta..... Vratim se iz dućana povirim.... opet nema.
Prije nego se uvatin posla.... povirim... ništa. Sjednem doručkovat (nisam palio televiziju), ma iden pogledat jel se mogu uključit... ništa. Kom' briga za internet, neš' ti potrebe, idem ja radit. Ae prije nego počnem s poslom da pogledam blog... nemere, jbg.
Okrenem ja 0800 9000, ako želite.... birajte jedan,.... birajte dva.... birajte tri.
Reko' ja:
- Ne mogu se pritakat na internet može te li mi pomoć.-
- Broj telefona,.... na ime,.... dobro.... Ne mogu.- Veli glas
- A?-
- Imate neplaćeni račun.-
- Ja san penzić.-
- Isto morate platit.-
- Penzići redovito plaćaju račune.-
- Morate platit, oćete zapisat.-
- Ae,... 239,00,.... poziv na broj..... račun.... dobro... faksirat....dobro, fala.-
Ja na poštu.... I dok pješačim pensam... jedan dan bez pa, uf.... a kako je tek bilo mojim roditeljima i uopće njihovoj generaciji, cijeli svoj vijek bez interneta, ccccc?
Dođem ja doma i opet nazoven, vele do deset naveče bit će te uključeni.
- Doo deeseeet naaavečeeeee, ccccc.-
Koji težak dan, sparno je, radim i čudno svako malo mi se piša pa usput pogledam da me nisu uključili.
Došlo i deset na veče i opet zovem i ništa.
Drugi dan.
-..... Znate, to je na nivou cijele države pa kad dođe na red ja ću vas uključit, ako možete meni faksirat da ste poslali faks odma ću vas uključit.-
- Nemam faks, mogu mail.-
- Ne može,.... mogu li vam još kako pomoći?-
- Možete, uključite mi internet.....-
Danas sam vidio tovara i to me podsjetilo na jedno ljeto, na utrku magaraca.... A to tada nije bilo ovako pompozno najavljivano i eksponirano kao sada. Odvijalo se spontano, turisti bi izašli na rivu, skupili se mještani,...nekolicina koji su imali tovare bi izašli jašući, ustvari noge bi se vukle po asfaltu, čak su i ukrašavali beštije, i onda bi ne'ko dao znak za početak i ko prije stigne na cilj je pobjednik. A nagrada bi bila desetak kila srdela pa bi se to ispeklo i zajedno pojelo a tovar bi dobio sladoled.
A zašto baš utrke tovara?
Zato jer je to najtvrdoglavija beštija koja postoji i nikad ne znaš oće li te poslušat ( ovo mi nešto poznato) i na koju će stranu krenut.
E, u tome je čar trke, beštimje, potezanje, guranje i udaranje da krene, pa magareći pjev a da ne govorim o dobacivanju sa strane, o dosjetkama i izvornom humoru.
Bila su tri tovara, i taman kad je trka počela iz uličice izađe još jedan mještanin na Suzani. Lijepo ukrašena kela i odma se vidjelo da su bacili oko na nju. No iz solidarnosti tovar Ivo je dobio prednost. Potrča Ivo za Suzanom uz glasan njak iskezivši velike žute zube, zabacio uha unazad. Onda se iz publike čulo ono, - Aaaaaaaa.- A nakon tog prvog utiska starije žene su dobacivale.
- Jeli ti i gazda tak'i a ?
- Ne pačaj se imaš ti svoga malca.-
Ispred mene je stajala rasna mlada žena, sa njene lijeve strane mali od oko pet godina a sa desne njen muž.
- Mama, mama, kaj je ono barba tovaru ?-
- Nesmiš to gledat, ae okreni glavu.- I stavlja malome šaku na oči.
- Ali mama, pa ti si nas dovela da gledamo.-
A barba tovar trči ka šimija da bi stiga Suzanu. Ona dva su ostala ka da ih nije briga. Njače, kezi zube a hidlaulika na tren pomiluje asfalt a onda se zategne pa lupi po trbuhu. Skupljaju se gledatelji... ne moš vjerovat da jedan tovar skupi više posjetitelja nego predizborni skup.
I-aaa, I- aaa, napuklim glasom pjeva i imam osjećaj da bi najrađe uvatio Suzanu zubima za vrat i bez upoznavanja, bez predigre .........tovare jedan, da bi li tovare.
- Mašala.- Čuje se, a i da se ne čuje, vidi se.
A rasna dama ispred mene veli mužu:
- Jeli ti neugodno?-
Bio je čovjek i imao je originalan humor. Dopustio bi da ga se počasti, o da, ali nikada nije bio od velikih prohtjeva, poneko piće ili marendin i duša sita. Đaka je razumio kad bi zapao u krizu. Tada je znao pomoći na sebi svojstven način. Predavao je povijest i zemljopis.
Nisam zagovornik ovakve pomoći ali moj stariji bio je tako nemoćan, zaljubljen, i izgubljen.... rekoh, neka vidi da nije odbačen, želio sam da dobije priliku preskočiti žicu. Ako to bude znao cijeniti onda neće biti potrebe za ovakvim intervencijama. I tako ih više nije bilo.
A kriza je kod starijega banula u prvom srednje. Profesor Mate o kome je riječ, uz povijest i zemljopis bio mu je i razrednik. Bio je kraj školske godine a on zaglibio, tada sam smatrao da je u redu ono gore napisano. Otišo sam do profesora i zamolio ga da mu progleda kroz prste.
Dogovorili smo koja će mu pitanja postavit i neka sutra odgovara.
No kad ga je izveo na ploču sa još jednim učenikom, postavio je sasvim druga pitanja (zaboravio) i oni su se snalazili kako su znali i umili i ponavljali jednu te istu priču kao pokvarena ploča jer su računali kad se on zagleda kroz prozor da ne obadava o čemu oni pričaju. Onda se lagano okrenuo prema njima sa smješkom u leru, lijeno i usporeno pa reče:
- Bravo dečki evo vam dvica.......- Oni naravno zadovoljni protrljaju šake i krenu prema klupi a on dovrši rečenicu.
- .... Pa podijelite !-
Ponovo razgovor, a taj smo upriličili u jednoj gostioni po njegovom izboru. Sjeli smo u kantun, konobar je došo i rekoh ja:
- Šjor Mate izvolite.- A on će meni:
- Šjor gavun ja ću, znate. jedno pivo eto samo da vam pravim društvo.-
Konobar veli da trenutno nema tog piva i ponudio je neke u manjoj boci.
- Može,... onda dva.- Pokaže prstima.
I kaže on meni što će ga pitat i kao ovaj put je to sigurno, mogu bez brige računat da je ispravio jedinicu. Ja ga potičem da ispije još koju, no nije htio.
- A ne, ne, dosta je, no znate mene konobar pozna..... –
- ?.- Ne kontam i čekam pojašnjenje, i došlo je u ovom obliku.
- Pa možete platiti za surtra, preksutra.... a ja ću doći skvasit grlo, hee, hee.-
Dogovor je pao.
Đak se spremio i nabildan znanjem kročio preko školskog praga. No da ne bude sve kako je dogovoreno pobrinuo se gospodin zaborav. Šjor Mate nikako da se sjeti koja su pitanja bila dogovorena. Ušao je u učionicu, valja zaključit ocjene i eto belaja. No snašao se profa, ima on utakmica u nogama. Otvorio je dnevnik i zapisuje kako se i radi na početku sata, ali on je na listu papira napisao odgovore na pitanja i ostavio dnevnik otvoren. Prozvao je đaka, ovaj put pojedinačno, da pristupi.
- Pogledaj ove ocjene, prasac jedan,... ja moram zaključit a imaš same jedinice,.... ja ću te sad pitat no ako ne budeš znao......? I postavi pitanje.
Naravno pročitao je odgovor, falabogu nije toliko glup, i odgovori. Na drugo pitanje isto, još jedno, isto dobar odgovor.
- Ooo, naučili smo a,.... ajde, ajde, evo ti tri.- I okrene stranicu da prozove sledećega.
Prošo je sat u zaključivanju ocjena, onda mali odmor i dva sata tjelesnog. Profesor iz tjelesnog je posebna priča, taj je koristio svaku vezu uz raznorazne smicalice da bi pribavio korist. Povirio je na vrata učionice i pozvao ga na hodnik. Otvorio je dnevnik i pokazao papir.
Pogledali su se i bilo je više nego očito da će to iskoristit.
- Je li ti ćaća popodne doma trebam neke sitnice da mi napravi a ja ću mu dati ovaj papir!!o
Kad se 'vako lijepo čuju mirisi sa svake bande, (svi nešto peču, i ja sam sinoć ispeka prst) dozovem u sjećanje pedesete prošloga vijeka i feštu jednog prvog maja.
Naveče je Ćaća odera janjca, meni i starijoj sestri bilo je žao i plakali smo a Mater (nosila je bebu) i Ćaća su rekli da tako mora biti jer dolazi Jakov sa svojon ženon i da ga valja dobro „podmazat“.
Meni ništa nije bilo jasno, kao da nemože čo'ek jesti kod svoje kuće pa san pitao: 'Ko je taj Jakov“.
Odma su mi rekli da je to veliki čo'ek i da je posebna čast kad se odlučio da nas posjeti jerbo samo tako možemo dobiti kredit da bi proširili kuću za jednu sobu?? Meni se učinio širok ma ne i velik.
Kad se spomene Jakov, onda se sve reklo, sve što je trebalo da se „sredi“tu je bio On.
Okolo deset uri došo je fićo sa vratima koja se otvaraju „na buru“, i kad je otvorio vrata nije se vidio ni volan ni sic, onda se nekako iskipao vani i prvi put sam vidio muškoga u drugom, ma šta drugom, u trećem stanju.
Žena mu je bila samo djelić njega. Ćaća se naklonio kad se rukovao a mater mu je poljubila ruku, bili su vrlo ljubazni i otpratili ih u kuću a poslije su izišli iza kuće.
Ćaća je naložio vatru i pristavio ražanj sa janjcem. Ja san se pitao jeli janjca to boli, ali kako nije plakao nisam više mislio o tome
Meni se nije dalo tu biti pa sam se vratio kad je bilo gotovo. Nismo smjeli sami uzimati iz velike teće di su bili komadi mesa, već je Mati stavljala na pijat.. Barba Jakov je sjedio na dvije stolice jer je imao veliku guzicu i njemu je Mati stavila cijelo brdo mesa na pijat. On je bio puno vrijedan i to je ubrzo poglođao pa se kasnije sam služio jer je Mati pošla u kužinu stavit kuvat kavu.
Ja sam malo pojeo,( inače me uvijek trebalo nagonit da jedem), gledajući njega kako mu mast curi niz bradu. Onda sam pošo u kužinu kod Matere.
- Mam... jeli onaj barba ima bebu u trbuhu.-
- Je, je, puno janjećih beba on ima.-
- A može li on rodit?-
- Ae mali, bogati, pusti me na miru viš da imam posla.-
Nakon oglođanih kostiju i popijene demižane vina počeo je jezik bježat pa je Ćaća predložio da pođu bacit koju na balote da to bolje provari.
Bilo je dosta balotaša na livadi ali se odma našlo mjesto za šjor Jakova i dali su mu četri balote. Ćaća mu je skuplja i diza balote jer on nije moga rukon dobavit do zemlje. Ljudi su mu se klanjali iako su oni, što se igre tiče, za njega bili „mercedes“.
U neko doba on je ostavio balote na zemlju i pokazao prema šumici, ostali su ga čekati.
Ja sam potrčao s druge strane i iza smrike gledao što radi. Onda me smrika piknula i ja sam se oglasio a onda je on rekao:
- 'Ko je to tamo, odma' izađi van'.-
Ja spuštene glave izvirim i polako krenem prema njemu, gledao sam u zemlju.
- A ti si,... gledao si me ha..... -
- Jesam, oprostite neću više.-
- A 'esi šta vidio?-
- Jesam nešto.-
- Jesi a.... e ja ga nisam vidio ima trideset godina, a jeli i tvoj tak'i a?-
- Nije.-
- Kako nije.-
- Moj ima rupicu di piša.-
- Aaa, .... pas mater, opet u nogavicu,.... jeli sad vani-
- A je.-
Onda je izvadio takuin,uzeo deset dinara i pružio mi.
Ja san se stisa i nisan 'tio uzet a on je reka.
- Uzmi, uzmi, .... da ga bar ne'ko vidi.-
- Ali....-
- Kuco, nikome ni riječi.-
