Dane
„E Dane, Dane, vrag ti šest odnija!“ To je bio najčešći pozdrav kod ulaska putnika u bus a naročito od strane ženskog roda, od „smokvica“ vrsta laštrice koje su uzrijale i prezrijale i spremne su za sušenje.
Možemo svršit škole i fakultete, ma ako se ne rodimo s ono zrno talenta i to ne pokažemo dok nam još brišu guicu, bogami ni kasnije nema ništa o' toga.
Takvi je Dane, rođeni berekin, kad je on vozio bus smijeh je bio zagarantiran.
Ima od toga triest godina,vozio je od rampe do u slapove Krke, gore-dolje, nema odmora tek desetak minuta.
Napunio se bus. On se vraća s pišanja i došla mu lulina u mali mozak da se našali. Iskrivio je što noge što ruke, što lice, da je Kvasimodo u odnosu na njega izgledao kao maneken, a glavušom trese i gleda u bandu. Da drži šešir posta bi imućniji od .... no dobro.
Ide on taki prema busu, Bože,... teški invalid. Ne može uć. Izađu dva ljudova i pomognu mu ući, neki se dižu da mu učinu mjesto da sjedne a on... prema volanu.
- Ne možete tu, ovamo sjednite.-
- Ode ću ja, ode.-
- Ne može tu, to je za šofera.-
- E, zato i oću tute, samo vi meni pomognite da sjednem, i da ga upalim.-
- Aaa,... šte će te vi vozit?-
- Ne brinite samo da ja upalim i ubacim u brzinu.-
I muči se on da okrene ključ, kao ne polazi mu za rukom, putnici prestravljeni u čudu pogledaju jedno drugo pa jedan po jedan napuste bus lagano i tiho da ga ne naljute.
Oti dan više nije bilo vožnje.
No, došlo to do uha rukovodećih, dobije on opomenu ( jedna od mnogih) i liniju za sela skradinskog zaleđa i mladog konduktera koji se tek učio dijeliti utržak ( onda su bili dinari) je'n dinar meni, je'n transportu, je'n meni, pa iz početka, je'n meni.........
Sreli ste, nadam se, ponekad staricu koja vam se uvalila u red ispred vas, koja stane sa strane
na šalteru i ono kao neće, obavi svoje i ode. A kako joj išta reći poštivajući godine i majku u njoj a vrtite glavom i znate da će to opet ponoviti, i opet i opet.
Krenuo bus pun putnika i počeo kondukter naplaćivati, sjećete se kako je to izgledalo, nasloni se guzicon pola na naslon sjedala a pola na rame putnika i piše blokić.
Došo do starice, ona kao drijema. (kako samo brzo zaspe).
- Bako dokle?-
Čeka kondukter, ništa.
- Bako kartu,... dokle ćemo?- Opet ništa. Dane se smijulji pa onda onim svojim „glasićem“ (bas-bariton) kao da uključi zvučnike veličine bačve od dvista litara.
- Ček' ja ću je pitat.... Babaa.... đe ti đava sreću nosi?-
- Aaa, do Kistanja srećo, do Kistanja!-
Post je objavljen 26.05.2009. u 23:17 sati.