- Aha, evo ga zvoni, alo...e....a...a dobar vam je razlog a kako bi tek feštao da si uspio tri puta,... sreća da nas niko ne sluša o'ma bi im grešne misli pale na pamet... Dobro de, dolazim,.. muke ribu u vodu.....ae Bog.-
Nisam morao razmišljat kako ću provesti subotuveče, evo svjedoci ste kako su me pozvali, nemam što lagat. Tako ti se nađemo nas četiri para ( dobro, ja sam sad sam) malo gucnuti i gricnuti. A povod je, jedan samac manje, doveo prika prijateljicu pa nas poziva na kupicu razgovora. Ja bi rek'o da se oće pofalit sa ribom. E i ja bi se volio pofalit ma ne ide.
Parkiram ja svoga „ševca“, a da šta nego ševac, svaki put kad ja malo prelijem on ševrlja,
preko puta zgrade i pjehe na četvrti kat.
Dođem do stana, ono, nosom pritisnem zvono jer su ruke pune,...malo sačekam i domaćin otvara.Uđem. Oslobodim ruke pa se pozdravljam prvo sa damom koju još nisam vidio, istina malo je duže trajao stisak i gledanje ali to nije razlog da me domaćin očepi nogon u cipac.
Onda smo fino nazdravili svi skupa za dugi zajednički život,... pa ponovili,... pa opet,... pa prominili bocu. Po uhodanom naputku, daj si vremena da živiš jer i tako uteče i nikad se više ne vrati, nastavili smo i pustili muziku srca, tu ljepotu ljudske osobnosti što je zovu smijeh, neka vlada ovim prostorom.
Ja sam bio često u điru zajebancije, a domaćin i nova domaćica pogledima su izmjenjivali tajnu vječne mladosti. Ostale dvije dame bile su vesele kao i mi muški i da im nije ušiju smijale bi se oko glave.
Lijepa večer, doista, sve teče kao veseli potočić, spontano i zabavno. Ispili mi i kavicu i onda jednoj od one dvi pade na pamet gatanje, i gledaju u mene.
- Što mene gledate, što vam je.-
A svi u glas.
- Moraš jon gatat, moraš kao i nama što si gatao, ajde, ajde, ajde.-
- Ma što vam pada na pamet,... gospođo nemoj ti njima to zaozbiljno uzimat,... odnio vrag i bocu, e.-
- Ali i ja želim da mi gataš kao i njima što si gatao.-
- Ma nije to ono što misliš, gospođo, to je .....-
- Nemoj me zvati gospođo, ja sam Mara, i oću da mi gataš.-
A kurbini sinovi i njihove bolje polovice svi uglas.
- Gataj, gataj, gataj,.....- I smiju se, jebe se njih.
Eto ti vas vraže, mislim se ja, di ću ženi koju ne poznajem zborit šporkarije...
- Gos.. ovaj Mara, nije to obično gatanje, znaš,...-
- Još bolje, oću da mi gataš, ajde gataj mi, evo ti šoljica, na.-
Ja pročistim grlo, pa štimam glas jerbo moram imitirat ciganku i onaj glas iz bačve izgratan duvanom i alkoholom. Cere se oni a domaćin, kurvin sin, izvuka se na balkon. Uzmem onu ćikaru i počnem iskrivljenim glasom i dosta nerazumljivo.
- Vidi se sinko na tvoja belega da ćeš duga veka da živiš, bela pčela da stekneš i sa dva zuba kruhac da jedeš. Veruješ sinko u 'oga?-
- Aha, a ako možeš malo sporije, slabo te razumijem.-
Ja nastavim po svome.
- Još se vidi sinko da imaš naka bolova pa uveče kad legneš prevrćeš se s leva na desna banda. Ako oćeš to da izlečiš poslušaj moj savet pa uzmi jednu kašiku meda iz uveta, jednu iz
'upeta i sve to razmuti u jednu litru ladne vode i popij. Veruj zlo će ti istera, dobro da ti utera. Veruješ sinko u 'oga?.-
- Aha.-
- Još se vidi sinko da imaš tri zlotvora koji ti rade o glavi.......- A sa balkona domaćin.
- Evo tri zlotvora.- Mi ga pogledamo kroz smijeh pa ja nastavim.
- Jedan je ušo a dva ti stoje pred vratima. Veruješ sinko u 'oga?-
- Hm, ima li još.-
- Ima,... Evo vidim i teglu meda i tebe na tegli...- Opet on sa balkona.
- Nategli.....- Opet ga pogledamo pa ja ponovim.
- Rekoh vidim teglu i tebe nategli...- Opet će on.
- Evo ih kreću.-
Skočim se od stola i na balkon, a oni se i dalje cere, jebe se njih. Pogledam dolje,...#$%$&/! Onda sam ispljunuo sočnu beštimu.
- 'Benvan milu majku, nikad nisam volio kukce a posebno pauke.-
Znate ono kad se ide porodilji i nose darovi, maništra, deterdžent, ulje, kolači, ma mo'š šta o'š, uprtiš i jedva to dovučeš a onda ti reče:
- Ajme niste se morali mučiti, ccccc, mogli ste to sve staviti u koverticu.-
E, dopalo i mene da idem, ono kao da ne idem sam, pa se šlepam uz ćer. A pojma nemam što ću tamo. Ali rod smo, ima skoro mjesec dana da imaju prinovu, nesmim picat. Tako ti ja vozim Nju i četvero njenih, jedno drugome do uha, idemo u pohode. Najmlađi ima tri godine, baraba. Kad mali opazi.
- Mama, mama....krava.-
- Nije dušo krava, ono je vo', znaš, to je muški od krave.-
Vidi se da dijete ne prati politiku, a onda sam ja kao prigodno, odrecitirao jednu moju. Vako.
Naša krava
Ovo ti je naša krava
a da bi nam mlijeka dala
moramo joj naći bika
da je ljubi, da je dirka,
pa kad rodi malo tele
svi se smiju i vesele,
bik je sretan što je tata,
a za mene i za brata
bit će mlijeka i kajmaka,
blago nama, veli baka!
Ulazimo ti mi u dvorište. Ispred kuće dvije mlade žene, kolica su tute, sunce pripeklo, baš lijepo ne moram sjedit u kuću. Slijedi dobrodošlica i upoznavanje sa njenom susjedom što je navratila do nje. Na trpezi vinčina i narezani pršut, sir iz mišine, i iz ulja, pa kruv ispod peke. E...nema ti čo'ek naš siromaški za kupit one fine salame i pikantnih sireva, i bijeloga kruva "turte", pa te ovako dočeka. Došo i domaćin, rukujemo se (u drugoj ruci držim one boršetine) i zaželim svako dobro, a onda se on ispriča i opet ode u čađavicu, veli bacio na gradele mrvu svinjarije da zagrizemo malo, e... hehe. Onda moja 'ćer poviri u kolica i zaškripi zubima od dragosti….
- Rodila ja,…( to je njezina čuvena uzrečica) ajme sad bi je pojela kako je slatka….isti ćaća….a.-
Ne može bez toga, he, kako bi se znalo ko je ćaća. Odložimo onu prtljagu, uf, ka da sam glumio tamića,.. i sjednemo. Pa krenu priče, oću reć ćakule, ja brojim zube jezikom, a šta ću, o čemu ću ja zborit.
Tako neko vrijeme ćakulaju njih tri žemske a djeca se rastrčala okolo u strijelce.
E, onda su ustale i idu one začimburit iza kuće i porazgovarat o žemskim stvarima o kojima nije red da ja slušam. Odoše a ja i ono sitniša u kolicima ostanemo sami. Mirujem ja i sjedim,…mislim se, babine...to se kosi sa mojim poimanjem ravnopravnosti spolova, čista babinizacija i diskriminodidacija, po tome ja bi trebao biti na moru a ne odeka, osim ako u ovoj životnoj dobi smatraju da i didovi trebaju spustiti dasku kad piške? Varaju se neki......Pa mi dosadi i dignem se proteći noge, da se zna ja ne pušim,…prođem pored kolica i povirim kao da nije moj posal. Ono maleno je budno,.. raširilo špekule i gleda me…i smijulji se. Mislim se ja, ae mala nisam ja ni svoje tetošio pa neću ni tebe. Onda trese rukicama ka da se raduje što me vidi,.. ma nu. Pogledam okolo da me kogod ne gleda, pa opet povirim. Ono se i dalje veseli i pruža ručice, gledam ja jer me nekako ohrabrila i ja stidljivo pružim prst. U'vati se prstićima za ovu moju prstinu ka za veslo i nešto guguče, a mislim se ja, ne znam ti ja oti jezik, e….Prođe mi glavom,... kakva će ovo biti cura,.. pa žena,.. pa majka,.. pa baka,.. eh, kako smo programirani,.. koji li su nam čip ugradili? Koja je ovo štafeta? Valjda je u takvim trenucima i normalno da se pojave takve teze, nemam pojma.
Čuju se, vraća se šuplji trio pa sam se ja udaljio od kolica, ono kao nije moj posa'.
- Ajme oprosti mi tebe ostavili sama.- Ispričava se domaćica.
- Neš ti, samo se ti komodaj, sve je ok.-
Ona njena susjeda uzme ona kolica i krene? Moja ćer zine, ja mudro mučim, nisam ni ja imao pojma, meni sitniš svaki isti, ka kinezi. Naša rodilja se nasmije jer je skužila da smo mislili kako je to njeno dijete.
- I ona je rodila kad i ja, pa jedna drugu posjetimo,hehe, evo, evo, sad ću ja svoju dovesti, hehe.-
- Ajte Bog vam.- Pozdravi susjeda i polako krene sa svojim šleperom.
- Bog, Bog.- Otpozdravimo.
Za par minuta evo "pravih" kolica i bebe u njoj, sad se moja ćer opet raznježi.
- Jooo rodila ja, vidi je isti ćaća,…moram je malo uzet u ruke…mmm ja bi je pojela ovako slatku.-
Ja mislim da ni jedna žena na baloti ne voli tako malu djecu ka' ona, a svake bi godine rađala. 'Tio sam reć Bože sačuvaj, pa se ugrizem za jezik, jer djece nikad nije puno, pogotovu kad ih se ima skim podizat!!
Sjedio sam i slušao, i udisao oni fini obećavajući vonj iz čađavice, i čekao, što se mora nije teško, jel' tako. Onda 'ćer pozove svoju djecu koja su u strijelce, da dođu vidjet svoju rođaku.
Okupe se djeca, što se njih tiče radije bi se igrali nego je gledali.
Pita Ona maloga.
- Ante, Ante,.. jel bi volio da mama rodi jednu ovakvu malu bebu, a?.-
Mali nakrivio glavu pa ka iz topa.
- Ne tleba.-
Nekad i ovako počne kad se gleda gore, a onda ispadne da gore ne može bit.
Ja bih najsretniji bio kad bih smio kazati i imena, ma ne smim, razumijete me, ne.
A ovaj događaj ostao je u tako živoj uspomeni da se priča i nakon tridesetipet godina, a Boga mi, još će se dugo prepričavat.
Ovako Vam je to bilo.
Zakonita od susjeda Lale ( u oči rata odselili) niz jednu malu nizbrdicu na prečici od tvornice prema kući, posklizla se i desna noga se podmotala u koljenu.
Plakala je i trpila bolove, a njeno uplakano lice grčeći se pokazivalo je koliko trpi. Uz pomoć nas nekolicine došla je nekako do kuće i legla na kauču u "dnevnom". Lala se ozbiljno zabrinuo i odma drmnuo dvije duple loze. Svi smo se okupili da pokažemo dobru volju za pomoć, no naravno, i pored situacije koja je, recimo, ozbiljna, padale su dosjetke, nama je to bila predstava i izvor zabave, i ako nije prilika za to. Ipak nam je bilo manje od trideset. Na pitanje da pozovemo hitnu, Lala je vrtio glavom, nebi on, jer će joj stavit gips i neće moći raditi. Onda ja predložim da pozovemo mještanina koji je znao "namjestit" ruku, nogu, i tako to. Zvali smo ga dotur Jure. Bogu fala još je živ ali se više ne bavi tim poslom ( bogufala i za to) radi starosti. Prijedlog je prihvaćen jednoglasno, a bilo nas je šestoro u prostoriji, i ja pođem po dotura Juru.
Stižemo dotur i ja. On mali koščati čovjek, božemiprosti sličio mi je na pivca, i stalno se falio svojim uspjesima, ulazi u "dnevni", pozdravi i odma' se obrati bolesnici.
- Baga ti, štos'se prepala, sa' će to dotur srediti…. Stane donesi jaje i pripremi bjelanjak i zavoj,… Lala daj rakiju a vi ostali da se niste čuli.-
Postavio se Jure kao pravi autoritet i bezpogovorno se mora izvršiti njegova zapovijed.
I dok se on priprema na zahvat, jer valja dobro istegnuti i namjestit, ja ga pitam kako je naučio tu vještinu. Usputno ispriča kako je to naučio na ovcama, što je nama bila još jedna dobra baza za smijeh, a on se obratio bolesnici.
- A baga ti moraš skinut gaće, a kako ću radit.-
Mi kao po zapovijedi svi okrenemo glavu u drugu stranu, i Lala okrenuo glavu. Malo sačeka a onda dotur pita.
- Jes' gotova.-
- Evo jesam.-
Mi se svi okrenemo gledat, obukla je kućnu haljinu, onda je dotur naredio Lali.
- Podigni joj nogu na stolicu, polako, polako, to je boli, e tako.-
I onda, mi ka mi, jel,… prolomio se smijeh…. Ukazao se lijepi crni busen, jer je ona bidna skinula i gaćice. A Lala je izbečio oči i gledao nas, nije se odma snaš'o. A onda nas je uvatio izguravat vani, a dotur je smireno kazao.
- Nevisto, pokrij tu beštiju!-
- Dobro jutro susjeda!-
- A drži ga ka' ti je dobro!-
- A'e bona zacvrkući malkice, sutra je Valentinovo, viš mene kako sam rados'an.-
- E pa neka je, a što se ti mećeš tu stari konju oli si maka, to je za mlade, mlade, 'esi čuja.-
- Ajde bona, ka da si ti stara, a jeli ti dragi kupio nešto lijepo, ono ka poklon.-
- Je, kupio mi je ku*ac, a ka' ti moram reć.-
- Viš, nije se morao trošit, moga sam mu ja posudit, hehe.-
- Ako te prokinen nogon u cipac pa'š vidit.-
Dan je počeo veselo, vrijeme je sunčano sa burinom, tako je to u Veljači. Makar je suho ima nekoliko dana. Mačke su zapjevale, rade svoj posal, ka pravi zaljubljeni parovi, neka i to su božja stvorenja.
Evo i meni poruke.. Jesu, brate, spasili ovi mobitelovi, da mi je znati koja je izmislila tu napravu o'ma bi je poljubio.
Sa' se vi čudite kako mi stariji vodimo računa o tome što neki zovu ljubav.
Isto ti je to, vjeruj mi, ka i onda kad sam imao dvaest, samo sam sad jači, onda ga nisam moga slomit.
Poruka za porukom iz Zadra, pa spoj uz kavicu, pa za ruku, pa za nogu, i eto ti belaja, postadoh ovisnik, za ne reć zacopa se.
Rekoh ja, sve je isto kao i onda samo sad ide puno brže, znamo prečicom doć'. Pa ono ka tepamo si,.. . A ona meni uzvrati, "poniću", ili "tovare", a meni to zacvili ka simfonija.
Pupica je mekana i putena kao procvjetala ruža, nježna među trnjem života, mila kao grlica. Rekoh joj da je volim bezuvjetno, pa makar i s drugim bila jer želim da bude sretna. Tješio sam je u trenucima kad bi poklekla i pružao podršku a ona bi uzvraćala ljubav, osjetio sam to.
No spominjala je, rekao bih, redovito, da je mačku teško zadržati, da na meni trenira zavođenje, a meni je to bio kompliment, godilo je.
Susreti su bili topli, bila je gladna dobrote, stalno je ponavljala "Čuvaj me..čuvaj me..".
Pa sam je čuvao kao grlicu skrivenu pod jaketu. Uznese to čovjeka visoko, objesi se o mjesecu ne misleći na pad, a kad padneš ozgora moli Boga da to bude na glavu.
Tako dan protrči u tren, a uveče, poruka za porukom, pa razgovor, pa dogovor. Zbog toga je noć lijepa, ona spaja i riječima i duhom i osmjehom i tijelom. Noć mu dođe nekako ka mirotvorac, ako je i bila koja grka po danu, po noći se zasladi.
Tako sam ja oti Petak trinajesti, čekao večer, baš čekao. Čekao poziv, čekao poruku, čekao..
Došla je ponoć, i prošla, a poruka ne stiže. Pošaljem ja, ..čekam odgovor..ništa..
Pa po onoj narodnoj: "Daj Bože da se desi što ti žena-muž misli, a nedajbože ono što ti mati misli", počelo se u glavi slagati kockica po kockica i ja sam sebi stvorio film.
Pokušao sam proniknuti da li sam negdje pogriješio, pogrešno, griješimo uvijek. Pa onda odbacim sve i pokušam zaspati,. ma da. Koliko položaja po postelji a ni jedan ne valja.
Ipak sam zaspao jer me probudio telefon, onaj kućni, iskočio sam iz postelje i potrčao u dnevni boravak.
- Alo, alo..-
Upalio sam svjetlo i pogledao, bilo je četiri ure. Četiri ure? Sve ono što sam velikodušno govorio da mi je samo važna njena sreća, bilo je laž. Ona je sretna s nekim jer inače ne bi bila tamo, ali ja nisam osjećao tu sreću, na tom mjestu je bila tuga..
Grezim ali mekanim glasom kao da je natopljen finom i toplom pilećom juhom, odtulio sam.
- Laku noć, ljubavi!-
Bio je to onaj drugi telefon za koga ne zna T-com, koji se uključi kad se lomi tu unutra. Kad preskače i škripi. Imajući pred sobom sliku grlice skrivenu nekom drugom pod jaketu ponovio sam.
- Laku noć, ljubavi.-
A odgovor je i dalje bio.
- Ti, titi, ti....-
E, danas je kumpar Špiro svršio u bolnicu. ( pokvareni Điđi bi rekao, bolje i u bolnici, nago nikako.)
Ne ćuti se dobro. Uskvasao, napuhao se, poblidio. Traje to, doduše, dulje vrijeme, jerbo nije imao mjere u piću, pustio je da ga "voda nosi". Samoća mu je saveznik i ljubavnica. Tuga se udomaćila u njegovom tijelu. Na spomen doktora, odmahnuo bi rukom, pognuo glavu i okrenuo se odlazeći. Dobacio bi pun gnjeva, dišperan, razočaran, kao da nekome prkosi.
- Dook iiimam trošit ću, koo ga jeebe.- Često bi to ponavljao, a imao je što trošiti. Pored onoga što mu je ostalo od, davno preminule žene, imao je i mirovinu branitelja, iz domovinskog rata. Imao je što trošiti, imao je. I, evo, dopalo me da ga spremim u bolnicu. Stari mu pomrli, braće nema, a ko će. Ja, njegov kumpar, a taman je zakoračila dvijeiljadedeveta.
Sjedim u čekaonici, i vrtim film. Poneka sličica zastane, otvori se, pa me nasmije. Onda u slijedećoj, zamagli se ekran. K vragu i sjećanje, valjda zato i pijemo, da zaboravimo, a onda zaboravimo stat.
Kako rekoh, sretno su živili dvije godine, i ostade Špiro udovac. Imućni udovac. Ne mogu reći, bogat. Jer, bogastvo je nešto drugo, nešto kad si zadovoljan, zdrav i sretan, a ovo je biti imućan. A tek mu je bilo dvadesetosam godina. Onda su pukle priče, kako je starka umrla od seksa, ( ne ono da se strmopizdi sa skalina) od zadovoljstva, i pričalo se da je imao neku ružnu naviku da je škaklja, ili golica, kako oćete, i da je od toga zgasnula. Meni nije nikada tako nešto pričao, pa i ne znam pravu istinu. Tako da je sve ostalo na pričama. Ma neću o njegovim uncutarijama pričati dok ne ozdravi, nije način. Ali mi pade na pamet njegov pokojni tata. Tvrdoglava mazgurina, kad zajuni nešto, može potop, potres, oganj, dimit i lampat, ali ono što je naumio on će učinit. Moralo je kod njega biti sve najbolje, najviše, najjače, najbrže, i tako dalje.
On bješe dvadeseto godište, dvadesetog stoljeća, a žena mu dvije godine mlađa.
Sedamdesetih godina, kad je cvjetala gradnja, nikle su i nove grobnice. Podižu se spomenici, pišu epitafi, stavljaju golubice, vaze, nema kraja ljudskoj mašti i glupostima. E, ali on mora biti poseban, pa je obišao sva groblja i mjerio visinu spomenika, i onda naručio od najvećeg, viši za deset cm? Dao je uklesat svoje ime, ženino ime i godine rođenja, pa crtica i broj jedan devet ( 19..), da bude lakše uklesat još ona dva što su ostala, kad zgasnu.
No, i on i žena požive po osamdesetišest godina. Dakle, koncem dvijeiljadepete on, a ona dvijeisedme. Prevario se čovjek, na obostrano zadovoljstvo. Ali, na spomeniku ostade jedan devet, i dandanas.
*
Ostao je na internom odjelu. Meni je dao ključeve vile, od glisera sam imao, i koristio ga kao svoj. Sjeo sam pored njega na postelji i gledali smo se, gledali i pričali, pričali a nismo otvorili usta. Preko, već vremešnih lica, trčale su godine. Sjene su ustupale mjesto jedna drugoj. Sjećanja su odašiljala svoje sličice, i gledale se u oku kao na displeju. Nije bilo suza, ako bi se i nazrelo štogod vlažno, to je bio pot ili rosa, jer, muški ne plaču? Sa čašama smo bili raskošni, a na suzama škrti. Bila je to priča sjete,…. nedovršene pjesme. Onaj grop što je stajao u grlu, pretvorio se u buket. Oko bi malo zaigralo, ali bi se brzo umirilo, bili smo na prvoj crti…. Ustao sam, mahnuli smo si rukom, pa sam izašo.
Nakon dva dana odveli smo ga za Zagreb. Kažu, nada umire poslednja. Da ona će živiti i poslije njega, za nekoga drugo.
Vrcaju suze ka krupa i nikako fermat jecaje. Uplakano lice se razmazalo u svim bojama a najviše onih tužnih, jer mali Ive je ogorčen, tužan i srdit. Joj da mu se osvetit onako kako bi on želio, pa da ga upamte i sestra i mama.
I sjedi na ulazu u dvorište, snužden kako to može jedan četvorogodišnjak, vjerujem da smišlja osvetu,… sanja o saveznicima,… da je bar član nato-a.
I u takvom razmišljanju nađe ga Ćaća, taman dolazi s posla.
- A, zašto plače moj junačina?-
- Istukla me.-
- Što reče, tukla te, 'ko?-
- Mama, Ćako moj, mama.-
- A zašto, junačino moja?-
- Prolio sam joj kavu.-
- Prolio kavu, a zašto si to učinio.-
- Zato što mi sve ne da.-
- Sve ti ne da, cccccc.-
- Je Ćako moj, seka može sve imat i oćale i frizuru i mengu i……-
- Aaaa, ccccc, dobit će mama po guzi,…znaš ono,.. e to će njoj tata radit', nemoj ti plakat, sa' ću ja nju umirit, pa neće mama biti ljuta, aha.-
- Ti si moj supermen, jelda.-
- Naravno, ajmo.-
- Čekaj Ćako, ti mene braniš od svakoga, a?-
- Nego šta, a kako misliš od svakoga?-
- Kuja mi je ukrala čokoladu, i njoj ono radi,…po guzi, oćeš Ćako?-
- Ma nu!-
Danas je umalo izbio rat u mojoj kući, i poboja sam se da će loše svršit! Kako su se zaškrpunile mislio sam, neće tu pomoći ni iskusni pregovarači poput Jangrokovića, ili Salane ili samog uena. Tek kad sam spomenuo da ću zvat doktora, nastade tajac.
Dovela ćer preko vikenda blizankice od petipo godina, kao ono.
- Viš kako ja mislim na vas, da vam ne bude dosadno i da se poigrate, hehe. Imamo puno posla ovog vikenda… Doć ću ja po njih u Nedjelju naveče, ae Bog.-
Je, je, moš mislit. A za dva mjeseca već smo znali koji je to bio posal, he. Pa opet čuvat.
Preživili smo tu petkovu večer. Ujutro su se ustale, veselo cvrkuću i idu skupa u banju, dok jedna piški, druga se umiva i pere zube. Tu su od prošlog puta ostavile svoj pribor, i sve za pet.
I onda se otvorio front, pa me Ona poslala u mirovnu misiju jer, kao ja sam autoritet pa ću to lakše riješit. Udahnem duboko, pokucam i ulazim.
- Dida, ona je ukrala moju četkicu, uzmi joj je, heeee.-
- Ovo je moja četkica, dida moj, ona je oće meni uzet.-
- Laže, dida moj, laže, nemoj joj vjerovat.-
- Nije dida, nije, ona laže….-
Situacija se bješe zaoštrila, mislio sam, gotovo je. Onda sam napravio rez.
- Dosta,… ili zovem doktora, aha.-
Upalilo,… nasta tajac i gledaju me sa strahom.
- Sad mi fino reci, kako znaš da je tvoja četkica.- a one u glas odgovaraju.
- Na njoj piše, dida moj.-
- Da vidim,- I stvarno, na ručici četkice piše: "moja četkica".
- Oo, a di je tvoja.-
- To je moja.-
- A tvoja.-
- To je moja.-
- Di je druga četkica.-
Uzdahlo im se. Posegnu za drugom boršicom, izvade četkicu.
- Daj da vidim,… aha,… i ode piše "moja četkica".-
I opet one u glas.
- Šta ćemo sad, dida moj.-
- Oružje u ruke.-
- Oružje?-
Prestravile se,… a ja pošo i donio oni flomaster što piše po diskovima .
- Sad napišite svoje ime i rat je gotov.-
Odahnule su.
- Jeli dida da sam ja u pravu.-
- Je, je, didova.-
- I ja sam u pravu, je li dida.-
- Je, je, didove cure.-
A bome sam i ja u pravu!!
Ako je osoba na biciklu, biciklist, a na motoru, motorist, na konju konjak, pardon, konjanik, onda su po logici stvari u busu, busani, morat ću pogledat u "Klaića".
Ušli smo u lokalac kod tvornice, one drvene sjedalice su bile popunjene, pa smo nas desetak stali na nogama. Ona moja je ušla prva, očito me zamjenila sa nekim čo'ekom i uvatila ga pod ruku, i priča li priča, a gleda naprid. Doduše, imali smo iste kapute, što je, je. Ja se uvatio smijat, a čo'ek je pogledava i muči. Onda je skužila pa joj bilo neugodno. Okrenula se prema meni i rekla mi da sam, "obični kreten"??
Uspeo se bus uz most, preko pruge, i piči pravcem duž elektrolize prema križanju. Ali taman kad smo prošli most, od iza se čulo negodovanje, i ono:
- Pffu, pffu, u p…. materinu.-
- 'Benmu milu majku, ko ga je pustio, pffu.-
Onda su se digli sa sjedala i krenuli prema naprid. Božo je sta na nogama, blijed u licu, ka da mu je muka, a svi smo u njega pogledali. No, nije se da zbuniti, pa je i on počeo, - pfffu,- i vatao se za nos ka i mi ostali. Kako se mi pomaknemo prema šoferu, tako i on za nama, pogledamo okolo sebe, pogleda i on, svi su putnici bili na nogama, a smrdili, smrdi.
Taman smo došli do blizu križanja kad je i šofer počeo negodovati.
- Jebemu mater, ko se to usra. Ljudi sjedite doli ne mogu vozit ovako.-
Ma nije ga niko posluša.
- Sjedite doli, kad kažem, ne vidim,.... pffu.... Makni se sa stakla, čo'eče, ne vidim ništa.-
Samo gledamo jedni druge i guramo se još naprid, a ljudi moji,... smrdilo je za popizdit.
- Sjedite doli, čujete li vi mene,.... maknite se ne mogu vozit…benti posal šofera.-
Onda je popizdio, zaškripile gume, mi poletili naprid, potega on ručnu i okrenuo ključ. Motor je utihnuo, otvorio je vrata i izletio vani, skupa s nama, na sred križanja. A Božo je šmugnuo u grmlje pored puta. Curilo mu je niz nogavicu, jadničak.
I eto ti zastoj. Stvorila se kolona od pravca Šibenika, od Zadra, od Vrpolja…..ljudi trube, i izlaze iz auta. A nas većina, krenuli pješice prema gradu. Dok se to raziđe mi smo stigli u grad. Kod donjeg semafora čo'ek iz auta pita:
- Opet sranje na križanju, a?
- Aha!-
