Već treći dan vrišti susjede Marle alarm. Zvukom para čekić, stremen i nakovanj, vibracijama izaziva potrese u malim sivim ćelijama, a čini mi se, mada još nisam posve siguran, da uzrokuje i akutno kovrčanje kose.
Iz čista nemira, bez uvertire, počne svoju ariju - piiiiiiiiin-cju-ciju-ciju-cijuuuuuuuuuuuuuuu. Pa tako dvadesetak puta isti refren. Onda zamukne. Donese olakšanje. No ne zadugo. Za dvije, najviše tri minute, opet se oglasi - piiiiiiiiin-cju-ciju-ciju-cijuuuuuuuuuuuuuuu...

Kuća susjede Marle lijepa je i velika. Ima puno prozora i vrata. A i dimnjaka. San svakog provalnika. No, trenutno u kući susjede Marle stanuje samo tarantela Mimi. Susjeda Marla živi vani, mislim tamo negdje kod Utrechta, u nekom mjestašcu koje ima puno slova O u imenu. Ne, nije Kooh-i-noor. Ali nešto slično jest.

Eno ga, opet vrišti...
I nije mu ovo prvi put.
Ima tome par godina, bio je isto ovako zimski dan, prohladan, nikakav, a dobro ga pamtim po tome, što su upravo tog jutra dvojica bilmeza opljačkala poštu, propucali zaštitara u nogu i dali se u bijeg. Policija je blokirala čitav grad, patrole su bile na svakome križanju, zaustavljanja, provjeravanja, legitimiranja, sto čuda. Osjećaj da su naoružani pljačkaši tu negdje blizu nije bio nimalo ugodan.
I u jeku opće psihoze i pomisli kako te na svakom kantunu može sačekati krvolok iz pošte, oglasi se susjede Mare alarm. Isto ovako kao i danas. Piiiiiiiiin-cju-ciju-ciju-cijuuuuuuuuuuuuuuu. Naravno, susjeda Marla ni tada nije bila doma nego u tome, Kooh i - kako li se već ne zove.

Već smo se ranije bili dogovorili da u slučaju aktiviranja stupimo u kontakt sa agencijom "Hogar strašni". Oni se naime bave takvim stvarima, osiguranjima, alarmima, imaju pod svojom kontrolom na stotine objekata, nema br'te tica da proleti, a da oni to ne zabilježe svojim instrumentima.
I zaista, nije prošla ni minuta, javio se neki tip iz Hogara strašnog, kaže kako se u kući gospođe Marle aktivirao alarm. Moooooolim, pa daj reci mi nešto što ne znam! Kao da ne čujem da se aktivirao alarm! Ma nema ko drugi bit, stoposto su upali ovi bjegunci za kojima trči policija!

A Hogar meni ni pet ni šest - dajte, mogli ste časkom poći tamo pa nam javiti što se dogodilo.
Majketi, da pođem tamo na nišan pljačkašima, jesi li čovječe pri sebi, ko je ovde Hogar, ti ili ja?

Naposljetku se ispostavilo da se radilo o lažnoj uzbuni. Pljačkaše su ukebali skroz na drugom kraju grada. Hogar je daljinski isključio usrani alarm. Već smo tada posumnjali da se susjede Marle alarm aktivira ne na provale, već na nevrijeme.

I evo ti ga sad opet. Prošvikao valjda od gnjiloga vrimena. Dreči, krešti, skviči, ruje, bubnja. No, ovoga puta, Hogar strašni se ne javlja. Ni zuc.
Pa dobro, ako neće Hogar telefonu, oće telefon Hogaru - aloooooo Strašni, u kući susjede Marle opet se aktivirao alarm.
Na žalost, ništa ne možemo uraditi, gospođe Marle alarm nije više naš član.
Pa kako ćemo sad?
Žao nam je gospodine, ali mi za taj slučaj više nismo nadležni.
Nazovite vašu susjedu, možda je sklopila ugovor s nekom drugom agencijom.

Za nevolju, ni na telefon susjede Marle u dalekoj Niskojzemlji nitko se ne javlja. Zapravo lažem, javlja se neka zvučna mašina koja frflja, prtlja i stenje na dač jeziku.
Naivno smo se nadali da će taj agresorski pisak umoriti kad shvati da ga niko ne obadaje. Međutim, kako je odmicala noć, situacija je postala sve napetija. Nemo'š spavat, da si još toliki.

Nazvao sam i policiju - oprostite, znam da je slučaj blesav, ali ne znam kome se obratiti. Alarm skviči, mi ispaljujemo na živce, ne znamo šta ćemo.
U redu, poslat ćemo nekog da izvidi o čemu se radi.



I zaista, nedugo zatim, pristigla su dva uniformirana lica, uljudno su pozdravili, obišli kuću dvaput, triput i proveli akciju Bljesak. Bljeskale su lampadine u mraku, skoro ko u SieSaJ serijama. Šteta što nije bilo niti jedne zgodne foremzičarke.
Nakon završetka izvidnih radnji, policajac mi je prišao i rekao - mi tu ne možemo ništa uraditi, nema znakova provale, a zašto ne zovete susjedu Marlu.
Ama, ne možemo doći do Marle, na njezinom telefonu neka ludača samo frflja abonnee is momenteel niet beschikbaar, ja joj objašnjavam situvaciju, ali ta očito pojma nema kako se isključuje alarm.
A da zovete Elektrodalmaciju, neka isključe dovod struje!

Ma vidi pametnoga policajca, kako se toga prije nismo sitili - aloooo Elektra, taka i taka stvar, dajte dođite amo i ištekajte letriku.
Ne možemo to uraditi, gospođa Marla je uredno podmirila sve račune, nemamo zakonske osnove za prekid dovoda električne energije.
Pa dobro ko može isključit ovaj alarm.
Ne znam, možete se žaliti upravi Vodovoda!
Zašto Vodovoda?
Hihihihi...
Mas pater...

I tako već treći dan vrišti susjede Marle alarm.
Svojedobno je Obama kao moto svoje kampanje koristio izreku "Yes we can". Super to zvuči, ali poput svakog mota, brzo se izliže i smota.
Možda bi našim institucijama sistema bolje pristajao slogan - "Yes, we can't."
Prisjećajući se negdašnjih akcija NNNI (ništa nas ne smije iznenaditi), koje su se istina, ponekad znale odgoditi zbog iznenadne kiše, danas je očito sveudilj prisutna NNMU (ništa ne možemo uraditi).
Bez obzira na alarmantno stanje.