Ko god se danas barem i rekreativno bavi vrtom i voćnjakom dobro zna da u ova moderna vrimena puna svakakvih nametnika, nezajažljivih gusjenica, mutant-bakterija i pomahnitalih gljivica nije lako uzgojit ni najobičniju tikvu, a kamo li plemenito voće ka praske, maraske i barakokule jer ispada da za svaki plod moraš naprskat barenko dvi litre kemije po krošnji stanovnika.

Jedina časna uzdanica kojoj još uvik nije potriba ni od kakvog tuširanja a da opet ostane čista, glatka i slatka je zamislite najobičnija – smokva!

Eto, upravo sad je pravo vrime o' smokav...
Ovih su dana smokve baš nako pune slada, medonosne, puna su ti ih justa, poala gušta kad ti se počnu cidit niz bradu, ali moram priznat da me začudilo kad sam čuja da ih prodaju na pazaru po dvadeset, negdi čak i trideset kuna!

Trideset in kolpi palo!
Ma za pravo reć, to šta za kil smokava morate izbrojit trideset kuna iako ih možete ubrat na svakom kantunu je u stvari skroz u redu, već je bilo i vrime da smokva dobije svoj zasluženi status. Ko zna iz kojega razloga je upravo smokva došla na niki blesavi, ajmo to tako reć - stup srama, ismijavanja, ponižavanja!?

Koliko ste puta čuli da vam je neko reka – aj u smokve!
Pa iako se na prvi posluh to „aj u smokve“ učini ka ništo grubo i šporko, već na drugi balun osjetite da je to jedna društveno prihvatljiva beštimja, ma čak niti beštimja, nego više onako ka izraz dragosti, liposti tako da je slanje u smokve zapravo kompliment! I to „aj u smokve“ je sasvim dovoljno, nikad niko nije reka „ajde u tri smokve petrovače!“
Jedina veća gradacija ovoga izraza može bit – „ajde u suve smokve!“

Za razliku od masline i loze koje se u dalmatinskim pismama kočopere ka neprikosnoveni šampjoni, smokva je uvik bila nekako u drugome planu, sportskim riječnikom bi mogli reć da smokva igra zadnjega veznoga, onoga šta se najviše umete da suzbije protivničke napade, a opet ima force zaletit se u napad i zabit gol!
Smokva uopće ne triba zemlju za niknit, ona može rast iz kamena, iz stare mirine, škrape, pa čak i drugoga drveta, evo, ja na svoje oči vidija kako smokva raste iz palme!

A tek lad od smokve! Nima lipšega lada nego šta ga smokva može učinit, generacije naših težakov su ure i ure proveli kunjajući u ladu smokve jer kad liti opali zvizdan, nije baš pametno puno odit po suncu, a kamo li kopat!

Smokva se može spravjat na mali milijun način, i najoko i u meko i u tvrdo, čekaj čekaj, nije to smokva nego jaje, pardon, od smokve se more pravit i kruv i marmelada i rakija, ma šta god poželite.
Da još i ne spominjem kako je smokvin list bija prvi odjevni predmet u povijesti čovječanstva, prema tome, svi ovi modni kreatori, stilisti, i ne znam šta još sve nisu, tribali bi uvik imat smokvu na pameti dok smišljaju nove kreacije.



A sad, za sve vas koji ste izdržali pročitat ove moje smokvarije, a da još niste pobigli ća, odat ću vam jednu malu tajnu.
Meni je dida, koji je bija težak staroga kova, uvik govorija – moraš dozvolit čoviku prolazniku da ubere koju smokvu sa tvoga stabla. Nikad ne smiš vikat, niti pomislit potirat, ako nekoga vidiš da se mašija za smokvu.

Ali pazi - jedino smokvu! Upast u grožđe, kruške, jabuke, trišnje, čak i šipke, uvik je bila čista lupeščina, ali smokva je ka najvridnija od tuti fruti uvik morala bit dostupna gladnome, žednome, umornome, pokislome...
Upravo zato su se smokve uvik sadile blizu puta, na rubu zemlje.

Normalno, i ovi šta je gladan, žedan i umoran i pokisal, uvik mora imat miru, može on pojist dvi-tri smokve za doć k sebi pa čak i koju više, ali ako izvadi plastičnu kesicu iz žepa pa počne brat leva-leva, eeee, to je onda već drugi par postoli!

Zato, ajte lipo u smokve bez straja! Ako vas neko slučajno počne gađat stragušom dok uživate u njegovim smokvicama, slobodno se pozovite na članak devet ovoga posta! Pa ću mu ja neke stvari objasnit...