Koncem svojih dvadesetih, Marin se naša na naboljem putu da postane jebivjetar prve klase. Gubeći vrime s falšim prikama i čuvarima zidića, kronično nezaposlen, snalazija se povremenim konobarenjem po gradskim gambužama di je svjedočija nastajanju nove kaste brdskih poduzetnika mahom proizišlih iz ešalona štakora rata.

Sa svojom ljubljenom i dvoje male dice dilija je pedeset i sedam kvadrata stana na Kruševića gumnu zajedno sa ćaćom, materom, bratom, nevistom, babom Jurkom, tetom Božankom, papigom Kokolom i hrčkom Mikijem. Dugo se mučija i premišlja šta bi moga napravit, utiho ga je trovala ta popara od beznađa, a nije mu se dalo vanka, ipak je to bija grad u kojem se rodija, odrasta, zamomčija...

Jedne sride ujutro kad je konačno shvatija da u gradu za njega kruva neće bit, pokupija je ženu i dicu i odveja ih u malo misto na obali u kojemu su njegovi stari sačuvali bokun baštine. Nedovršena prizemnica u bloketama učinila mu se lipšom od najraskošnije vile na Mejama, a iz komadića zemlje uokolo kuće zarobljenog dračom i brnistrom, izronija je neki nosati patuljak s kapom francuzicom na glavi i prišapja mu - uvati se Marine motike i mašklina!

Inšoma dela šoma, Marin ga je posluša, zavrnija rukave, pjunija u šake i sasvim netipično za generaciju dvajstiprvoga vika, počeja – radit. Umisto drače i brnistre, uokolo kuće zazelenija se kupus, u liji do njega salata i brokula. Pomi, paprike, balancane, patate... Odmorna zemlja počela rađat ka blesava.

Obnovija je maslinik, zapuštenih stotinjak stabala poštuca u maniri naboljeg brice i doveja u šest, posadija smista trista novih maslina. Nisu ni vinogradi dugo čekali. Od starih trsova žena mu napravila svjećnjake i sve prodala fureštima, a loza babića među vlakama i prizdama počela bujat novim životom.

Trevili smo se prije par miseci i Marin mi je tad spomenija da se bavi ekološkom proizvodnjom meda. Puno toga je još napriča, jedva si moga povatat o čemu on to, cili je infiša u zdravu prehranu i ekološku poljoprivredu. Slučajno ili ne, sitija sam se našeg razgovora baš ove nedije kad sam kućarinom zagrabija po dnu medene tegle.

Zavrtija sam mu broj i pita je li slobodan, kaže je, pa mogu li skoknit probat to čudo od eko meda.

Kako da ne, samo dođi!

Nije prošlo ni petnajst minuti, već smo bili zajedno u malome mistu na obali.

Evo ga, kaže Marin, provaj, ovde ti je kadulja, tamo livada, imam za sad samo dvadesetak kila, ali bit će toga još. I stvarno, med bogovskog okusa, odma sam uzeja teglu livade i teglu kadulje i zakapara još. Da bi se okusi popunili, ponudija mi je i suzu domaće orahovice.

- Kakva ti je?
- Sve bolesti liči.
- Radija san je bez cukra, cukar sam potpuno izbacija, ovo šta nam prodaju živi je otrov. Koristim steviju ka sladilo, oćeš malo stevije? Odlična je, jedino se sa kafom ne ljubi baš najbolje, ali za sve ostalo je dušu dala.

Kad smo finili sa sonatom za ora'ovicu i med, sili smo u Marinovu oktaviju i zaprašili uzbrdo, kaže, mora mi pokazat svoje posjede. Odlično! Nećemo uspit vidit sve jer su razbacani na sto strana, ali eto barem da steknem dojam jel'...

I bome sam ga steka. Dojam velik ka kuća. Na tri poda. Istina, Marinova „nova“ stara kuća na selu nema baš toliko podova, ali ima puno toga zanimljivoga. Pokazuje mi konobu sa bačvama punim mladoga vina. Na gančunima zakačenim za drvene grede vise komadi špalete i pancete.



U prizemlju je još i litnja kužina. Uređena s ukusom, s masu smišnih detalja. Gori na katu još je sve u radovima, Marin obnavlja sobe. Sve sam. Mora bit da ima zlatne ruke.

Ima dvi godine da sam kupija ovu kuću, od ideje do realizacije prošlo je samo deset minuti, sve sam sa čovikom dogovorija i kad sam se vratija doma i reka ženi da sam kupija kuću, deboto nije afanala. Kupija kuću, o crni Marine, kako si kupija kuću, dolaziš mi s viješću da si kuću kupija, ka da si kupija kil manistre u butigu.

Svašta sam još kupija, nastavlja Marin, vidiš ono brdo, tamo sam okrupnija jedan dolac, savršen za slani graj, a tamo, livo od one grede, tikve rastu ka lude. A gledaj tek ovo – vodi me s druge strane kuće, a kad tamo – zbor raspjevanih koka. Marin maše raštikom ka dirigent sa štapićem a koke čudne ptice njišu se u ritmu. Ima ih svakakvih, od afričkih trčkalica priko perzijskih manekenki do debelih brojlera - a ove, vidiš ove, to su ti Hrvatice, te su najbolje, nema koke do Hrvatice - ponosno će.

Kad smo završili s traktatom o kokama, vratili smo se u litnju kužinu, kaže Marin da ćemo sad marendat. Najprije je izvadija vino, ma di ću pit vino u deset uri ujutro, muči i gledaj, zagrabija je velikom žlicom u oni već spomenuti med i otopija ga u dva deca vina. Vino i med – moram priznat da mi ta kombinacija nikad nije pala na pamet, ali nakon degustacije, mogu vam reć da to je piće za bogove s Olimpa.
Onda je Marin na trenutak nesta da bi se vratija se s pjatom punim... punim nečega?
Nečega kovrčavog.

- Probaj, ovo ti moje koke obožavaju.
- Čekaj, šta oćeš reć, da probam spizu kojom hraniš kokoše?
- Tako je, probaj pa onda reci.
- A šta je ovo?
- Klice.
- Klice?
- E.
- Kakve klice?
- Od integralnih žitarica.

Prinija sam klice ustima jako oprezno, ima sam osjećaj da bi prije pojija pauka nego ova čudovišta, ali na nepcima je poprimilo skroz drugačiji okus. Nevoljko ću priznat, ali isto nemojte širit dalje – klice su ludilo!
I šta je najsmišnije, nakon ovakve marende, ne osjećaš se ni tromo ni pospano, nego pun force i energije pitaš – a šta ćemo sad?
Da šta ćemo sad – idemo brat divlji papar!
Divlji papar?
E.

Za pet minuti već smo bili u po brda, priskočija Marin dvi – tri ograde spretno ka da je divojarac i pobjednički povika – evo ga, dođi vidit kako izgleda!



- Hm, meni ovo sliči na maru...
- E, dobro si primjetija, to ti je marina prva rodica. Vitex agnus-castus oliti konopljika. Neki ga zovu i fratarski papar, a znaš zašto?
- Zašto?
- On ti pomaže ženama kod menstrualnih bolova i neplodnosti, a na muške djeluje anafrodizijački.
- Anafra... kako si reka?
- Anafrodizijački. Od njega ti se ne diže.
- Onda ga neću njanci taknit!
- Ha ha ha!

Obišli smo još dva brda i nabrali vriću onoga đavla od kojeg ti se ne diže, šta će mu to uopće, nisam se usudija pitat, ali je za to vrime moj domaćin istresa cilu enciklopediju podataka o biljkama, divljim i manje divljim, o spizi iz supermarketa koja je uglavnom jo i ajme, vidi se da se razumi u problematiku.



U nekim sam se trenucima čak osjetija i malo posramljenim, gledajući i slušajući čovika koji je svojim radom i znanjem postiga istinsko čudo, a svoju „ludost“ usmjerija na najbolji mogući način. Kad je grubo vrime i ne može radit vanka, ni onda ne miruje, čita literaturu, študija, razmjenjuje iskustva s ljudima koji se isto ka i on bave organskom poljoprivredom. Kaže, za dvi, najviše tri godine ja ću moć hranit cilu familiju potpuno domaćim proizvodima. Ono šta nemam ja, razminit ću sa svojim kompanjonima i svi ćemo bit zadovoljni!
Ćakulali smo još dugo, gostili se i udomaćili pa nikako se odlipit, i tri se puta još ispozdravljali, a kad mo već krenuli, Marin se sitija.

- Ajme, znaš li možda beknit kokoš?
- Nećeš valjda Hrvatice?
- Ma neee, samo brojlere.
- Hm, nisam siguran, bolji sam s bojlerima nego s brojlerima.
- Benti, ja isto to ne mogu. Aj bog, i javi mi!
- Šta ću ti javit?
- Kako je djelovalo?
- Šta kako je djelovalo?
- Fratarski papar - reče i značajno namigne.

Bente robijo, bit će mi ga je uvalija, a ko će ga znat, možda i nije. Hm, zajebant je Marin, veliki zajebant, a ne tako davno bija je na najboljem putu da postane jebivjetar prve klase!