Čitavo pasje popodne trogirskim se ulicama ka prdac u gaćama vrti neko šempjasto auto sa četiri oooogromna zvučnika na vrućem limenom krovu pa trešti, rza, klapa, rebumbaje, špiker se dere na mikrofon, a ne razabireš Božetebe šta oće reć, spominje niku ribarsku moć, noć, đava će ga znat, ali on nimalo ne mari za to šta ga niko ne razumi nego još jače arlauče šempre Lovre šempre jarče...
Prije nego me počnete napadat šta sam se opet uvatija grintat, moram vas podsjetit kako sam od svoje sedme godine života udren u glavu (bombizala me betonska taraca u potiljak majkemi, još imam medicinsku dokumentaciju) tako da sam tija - ne tija, malo više osjetljiv šta se buke, dreke i skrike tiče nego šta bi bilo normalno. Kako bi se stručno kazalo - prag tolerancije na buku mi je vrlo nizak.



Jednostavno, kad se nađem u okruženju u kojem je koncentracija decibela po bubnjiću, čekiću, stremenu i nakovnju viša od Stojka (Vrankovića) zna mi se dogodit da upadnem u neku vrstu, kako bi reka - transa, u kojem ne mogu baš jasno raspoznavat jesam li budan ili sanjam... A šta ću, svako ima neku falingu, pa eto...
Nemate pojma koliko mi je sve to znalo problema donosit u životu, pogotovo u mlađim danima kad je, za većinu mojih prijatelja i društva općenito, najpopularnije bilo izlazit u disko klubove.
A to koliko ja obožajem disko klubove, to vam je jednostavno običnim ričima neopišljivo, kad se na jednome mistu udruže gužva, buka i dim, monumentalno počnem pivat "Odu radosti".



Jedino šta me donekle moglo utješit u takvom okruženju su sentiši oliti stiskavci koji bi ovisno o diskaču, obično počinjali oko ponoć, ponoć i po... Samo sam se u prisnom kontaktu sa zamanmim ženskim tilima moga oslobodit tog strašnog sindroma izloženosti svakojakom šušuru.
E, ma znam, nije uvik bilo lako dočekat te kasne ure do stiskavca, pogotovo za mene koji najčešće gren leć s kokošama. A za to vrime, valjalo je štakod i proćakulat sa curama, ne možeš u stiskavac uletit tek tako, stoga su razgovori ugodni u okruženju pomahnitalih membrana zvučnika uvik predstavljali pravu akrobaciju. Sidite zavaljeni u udobne fotelje, pola metra jedno od drugoga, slušate mjuzu i sve ka ono nešto mudro korespondirate, a u stvari - uopće ne čujete jedno drugoga.
Ali opet, ne moš svako malo arlaukat curi na uvo - aaaaa, šta si rekla, oprosti, nisam čuja, oš ponovit, aaaa to, je je, he he he...
Zato bi se ja mudro pravija da sve razumin šta mi ona govori, i na svaku njezinu rečenicu bi odgovara potvrdno uz prigodnu kombinaciju smješaka, najprije jedan blekasti, pa dva ozbiljna, ili obrnuto, sad se više ne sićam...

I mogu vam reć da je taktika "naslipo" odnosno "nagluvo", prilično dobro funkcionirala, šta god bi divojka rekla, ja bi uredno kimnija glavom, potvrdija njezine riči, izrazija visok stupanj slaganja uz već spomenuti smješak.

Međutim, jednom sam naletija na minu, da budem precizniji- ne ovu našu Riječanku Minu, nego skroz drugu jednu koja je postavljala pitanja na malo drugačiji način.
Normalno, opet smo sidili na pola metra udaljenosti s ozbiljnom tendencijom približavanja, svirali su Simple Minds, Kajagoogoo i Limahl i sve je bilo u redu dok smo se samo smješkali. Onda je ona pitala nešto u stilu - imaš li curu...
Kako opet ništa nisam razumija šta ona to govori, odgovorija sam potvrdno uz blekasti smješak broj jedan.
Je li ozbiljno? - pitala je ona
Tako je!
Kako se zove?
Da!
Šta si reka?
Svakako, slažem se...
Ma jel ti mene zajebaješ!?
A-haaaa - ovo sam izgovorija uz ozbiljni osmijeh broj četiri i po
Na to se moja nesuđena partnerica za ponoćni stiskavac demonstrativno digla i visoko uzdignute brade odgibala duboko u noć, a ja bidan osta ka trica uopće ne sluteći šta sam to gruboga reka...
Posli sam je viđa po gradu, i uvik bi joj se lipo javija, ali ona bi se pravila da me ne vidi!

I zato, ja i dan-danas imam fobiju od buke i velikoga šušura jerbo nikad ne mogu bit siguran oću li koga ne'otice uvridit.
S vrimenom sam shvatija da su svi oni ljudi šta se i u običnom razgovoru uvik deru na sav glas zapravo gluvi, ne čuju ni sebe bi drugoga pa onda vode razgovor po svojim kriterijima.
Šta je jednome tiho, drugome je glasno, đava bi nam svima ugodija...
Stoga u zadnje vrime više preferiram ay-kontakt i bodi lengvuiđ, nekako mi se čini da taj jezik bolje razumin. I danas razmislim dva puta prije nego šta odgovorim potvrdno.
Nikad se ne zna, ponekad te jedno nesmotreno DA može upropastit za vike vikova...