Prolazi još jedno lito
kroz pješčani sat
prolazi lito, dan po dan
uz šlape, cvike i šugaman...



A ko zna, ponekad mi se učini da upravo liti vrime stane, da se u nekom trenutku počne vrtit i unazad, pa se ono dite u tebi, možda zarobljeno vrimenom ali nikad zaboravljeno, opet iznenada javi i zaigra cilim tilom sa cvrčajima cvrčaka i refulima maeštrala...

Jedino liti opet možemo bit dica a da to nikome ne izgleda blesavo ili čudno, jer i drugi ćute u sebi onu igru, vječnu i nepatvorenu, igru koju samo srce diteta može razumit...

S tim šugamanom priko ramena, cvikama više onako za šminku nego za potribu i izlizanim šlapama, šlampavo se spustiš kaletom priko Dvora i već prije kantuna od Matete začuješ oni dobro poznat žamor kupača s maloga mula, prskanje mora, ciku i vrisku punu ugode i sriće.



Ima li većeg gušta nego bacit jedan skok s mula, pa još jedan na glavu, na noge, u tombulu, raširit se u lastu, skupit se u bombu, imbazdat iglicom...









Posli svega sist u lad tamarisa, bacit na briškulu i trešetu... Mišaj, sici, akužajem napolitanu kupa, iman tri duje bez duje baštoni, opet si namistija, tuci, vrati, strišaj, peškaj, ultim je naš...



A kad pot opet izađe na templa, tako ti prirodno dođe uzest balun i bacit na picigin, ili bilo koju igru šta na picigin sliči, u dvoje, u troje, u petero, u koliko god nas ima... Bacaš se ka šimja, skačeš ka lav, ka tigar, na prsi, na leđa, i ništa te ne boli, ništa ti ne smeta, jer znaš da te odonamo gledaju nike lipe ženske oči sve ono ka da neće...





Pa onda i ti ono sve ka da nećeš skočiš u plićak od po pedlja, nabiješ dlanove, iscipaš kolina, cili se izgranfaš, ali ni za živu glavu ne smiš pokazat da si se ubija, makakvi...
Jaukat ćeš posli, kad te niko ne vidi i ne čuje ae...





I tako...

Juri još jedno lito
kroz pješčani sat
juri lito, dan po dan
uz šlape, cvike i šugaman...