Možemo mi pod ovim suncem dalmatinskim tokom čitave godine ronjat, grintat i puvat na nesriknju sudbinu ča nas je zadesila da smo se od svih mista na ovome svitu morali rodit, i ne samo rodit, vengo još i cili život patit i na koncu umrit baš na ovom škrtom i divljem kamenu, ali kad zavonja modro lito u ariji, kad doma počmu dolazit dica, kad se potu templa, a koža poprimi brončanu boju, sve se muke zaboravljaju u trenu.

A di ćeš većeg gušta nego odrišit cime i po krmi i po provi, zavrtit onako muški manicu dva-tri puta i već po osjećaju znat kako će devet "konjov" stare dizelaške makinje zabrundat i uvatit svoj ritam, sve ka da oće reć - ala di ćemo?

E, ovoga ćemo puta u tajnu akciju, deboto protuzakonitu, ali ovo ću vam reć onako u tiho da niko ne čuje - vrime je o' kapara, e-e-e baš onih kapara, delicioznih i naravno afrodizijačkih bobica koje na prvi pogled izgledaju ka najobičniji biži, ali pravi znalci znaju kako se kapari izvrsno ljube sa svim jelima spravljenima od ribe, ma eto, ne tribamo sad uopće inšempjavat s nekim brudetima, jastozima i kavijarima, dovoljno je s zalit dva-tri fileta slanih inćuna maslinovim uljem, dodat pet-šest ukiseljenih kapara, možemo bacit i malo kapule ako nam je gušt i aj recite pošteno - jel nam išta više triba!?

Do "pošte od kapara" valjalo nam je priko debelog mora. Istina, dobrih se grmova kapara može nać i među mirinama po odavno napuštenim kućama, čak i po gradovima, ali pravi "tutti deliciosi" kapari moraju bit morem soljeni i vrilom škrapom "pečeni".

Već nas je u Šaldunu, do zapadne punte Čiova valjalo u pola boka neko tuzgavo jugo, ali oblaci iznad Mosora i vedro nebo iznad jugozapadnog horizonta davalo je nadu kako će tokom dana vitar "poć za suncem" i okrenit na maeštral da sve bude onako kako Bog zapovida.

Kad se normalnim prirodnim valovima sasvim nenadano pridodaju i oni "umjetni", stvoreni od gliserskih mrcina čiji vlasnici očito nikakvih poteškoća sa visokom cijenom nafte nemaju, onda može doć do zanimljivih preklapanja i križanja putanja, ali na moru se već odavna zna - kako se odmičeš od obale prema pučini, tako sve manje nailaziš na one puvandere kojima je jedini smisao plovidbe - "nu me, nu meeeee".



Zato su jedrilice danas došle na svoje, dva-tri boforića juga između Šolte i Čiova stvorili su idealno regatno polje, a ples jedara osobno više preferiram čak i od rumbe, sambe i cha-cha-cha.





Na pučinskom škojiću čije vam koordinate iz razumljivih razloga - ne smijem odavati, dočekao nas je miris procvjetalog smilja, a da ne bi sve uzgledalo idilično, naš je dolazak uzbunio koloniju "fetivih" galebova koji se nisu mogli čudom načuditi kakvi to neobični svati pristaju uz nazubljene škrape njihovog otoka.





Ima nešto posebno u tome zvuku kad se udruže kliktaji tisuća galebova s muklim udarcima valova koji dolaze sa otvorenog mora i snažno se razbijaju o stijenje.











Kad more progovori iz dubine, onda ti nema druge nego da šutiš, slušaš i učiš...



Pupoljci kapara beru se dok su još tvrdi, obično ih na istoj stabiljci bude desetak pa i više - pravilno raspoređenih po "starini", od onih koji su već ocvali do onih koji su se tek zametnuli.



Nemojte se brinuti, na pučinskom škojiću nismo napravili "kaparocid", više smo se ponašali u skladu s "održivim razvojem", ma čak ni to, šaka- dvije kapara bit će sasvim dovoljne za ispunjenje naših bonkulovićkih strasti.

Maeštral smo čekali, ali nismo ga dočekali. Sloj tmastih oblaka tamo daleko na granici kopna i mora dao je naslutiti da će nakon kiše u Zagori okrenuti na buru.
Stoga smo se polako, u tapa-tapa ritmu vratili preko velikog mora i sa zadnjim tracima lipanjskog sunca pozdravili trogirsku luku...