Prije neki dan me jedan čovik čije ime neću uzalud spominjat, na srid pjace iznapada ka pasa - ma šta ti znači ono ekološko-hedonistički blog, koja ti je to zvizdarija, kad niti se ozbiljno baviš ekologijom, nemaš pojma o efektu staklenika i ozonskim rupama, a još se manje razumiš u kavijar i šampanjce!
Nisam se uspija pravo ni snać od verbalnog topničkog udara jer je opće poznato da ove moje škrabotine baš niko u Trogiru ne uzima zaozbiljno pa sam mu samo pomirljivo replicira - A dobro, šjor čovik kad vi tako kažete, meni je isto puno drago šta me čitate.

Đava pakleni te čita...
I on!?

I kako ćeš sad tome nesriknjemu svitu objasnit da se ne triba držat doslovno svega šta piše, jer kad bi ama baš svakoga držali za rič - a di bi svršili?

Kad bi moga u par riči, da prostite - sublimirat misao, onda bi 'vako reka - di god iša, šta god radija, nije se kunst satrat, nego guštat!
Ako se kadikad i satareš - onda posli svega samo imaš više razloga da sebi, a pogotovo onima oko sebe - ugodiš.
Sve sam ovo mora još jednom naglasit da ne bi slučajno neko pomislija kako smo se na Velebit došli patit i žgobavat.
Ma kakvi, u svemu triba imat miru oliti mjeru, kako god vam drago.

Tako smo prvog dana naše mini turneje u slavu Dana neovisnosti (blažena neovisnost, pogotovo kad pada u petak!) uputili u laganu hodnju Malom Paklenicom.
Mislim, stvarno je nepravda da se svi vataju Velike, a Malu ka ono ko šljivi! Nu!

A šta fali maloj - baš ništa!



Sve u svemu, učinili smo lipi đir, otprilike dvi ure uzbrdo, uru i po nizbrdo, torent Male Paklenice ovoga puta nas je dočeka suv pa smo mogli do mile volje đipat kanjonom. U stvari - lažem, ako kroz kanjon ne teče rijeka onda se to i ne može nazivat kanjonom nego klancem! Ali dobro, nećemo sad u detalje.

U zadnje vrime primjećujem sve više ovih skulptura od naslaganog kamenja i to mi je baš štosno. U jednu ruku ti daju sigurnost da si na dobrome putu, a s druge strane, potaknu te da se i sam okušaš u disciplini "kamen na kamen."

Ovdje vidite primjer jednog profesionalno izrađenog, kako ćemo ovo uopće nazivat... tuljak... ma ke tuljak, to se triba puno lipše zvat, uglavnom - ovoga je napravija znalac...



A onda sam inspiriran djelima znalaca, napravija i ja svoga "vrlo prvoga" tuljka.



Nije nešto, ali morate priznat da je moj tuljak lipši od D. Čuljak!
Izdržat će barenko do prve bujice...

Kako friški planinski zrak izrazito pozitivno utiče na kognitivne sposobnosti, tako sam doša do zaključka da sav taj materijal koji se lomi i drobi kroz Malu Paklenicu mora kad-tad doć do mora i tamo napravit plažu. I zaista - u Selinama postoji plaža zvana Pisak, a izgleda ka mali Zlatni rat. Kako je more na selinski zlatni rat izbacilo jednu vršu, to mi je dalo poticaj da udovoljim svojim fotografskim strastima.





Nakon petka u najvećem broju slučaja dolazi subota, a kako smo proveli taj dan, svi već vrlo dobro znate.
Moram se pohvalit da sam ovaj izlet minuciozno isplanira - petak laka tura, subota teška tura, nedilja cool-tura!
Za razliku od noći s petka na subotu u kojoj mi san nikako nije tija na oči i u kojoj sam se sto puta izvrtija po postelji od uzbuđenja zbog uspona na Sveto brdo, drugu sam zaspa ka cok.

U nedilju osvanilo lipo jutro, divota jedna, uostalom kakvo bi dugačije i moglo bit kad smo ga upravo takvoga naručili.





Na rivi u Starigradu Paklenici tek rijetki gosti, domaćini side na štekatu kafića, pijuckaju piće, raspravljaju o sinoćnjoj utakmici, penzioner na mulu pokušava privarit hobotnicu, divojke se šetaju, galebi se karaju, a more bistro, more čisto, more plavo, da ne može bit plavije, ma recite zašto može postojat pariško-plava, a ne može jadransko plava!? To je nepravda!
Nema lipše boje na svitu od jadransko plave i gotovo!



U Susedgradu sam, pardon Starigradu, poslikava otprilike osamdeset posto domaće flote, a maštovitošću svojeg imena me privuka upravo ovaj - BROD!



A u blizini BRODA šta drugo može bit nego - BOCA! Nepogrešivo je doplutala do mene, čak je unutra bila i jedna poruka uznemirujućeg sadržaja, a kako ja najnevolim nikoga uznemiravat, ovoga puta ću uredno primučat šta je pisalo u njoj.



Nakon slasnog objeda u kojem su dominirali Majdini specijaliteti širokog spektra okusa i mirisa, valjalo nam se oprostit sa Starigradom pa smo uredno pokupili sve bagaje da bi se nedugo zatim naša mala kolona uputila preko starog-novog crvenog masleničkog mosta na drugu stranu kanala, pravo u Vinjerac, na stinu pradidova.

Omamljeni listopadskim suncem guštamo na vinjeračkoj rivi uz kavu (odlična kava!), rekapituliramo situaciju i smišljamo strategiju za blisku budućnost.

Kakvi su nam planovi? - pitaju me moje gracije.
Nigdi nam nije priša, nakon ove kave skoknit ćemo do Nina na kolače i Prahulje.
Superrrrr!!!

Do starog kraljevskog Nina, rodnog mista Petra Zoranića, autora prvog romana naše književnosti, vozikali smo se kojih dvajstipet minuti.

Nin je prekrasan gradić, skladno građen još i prije stoljeća sedmog i nedavno uređen ka bomboncin i kad god sam u ovim krajevima, Plava Ptica točno zna kojim putem triba doć do njega, čak i bez satelitske navigacije. Sve je nekako majušno, mali Grgur Ninski, najmanja katedrala na svitu, ma opet, sve je tako lipo i šesno da ne mo'š od miline.









Kako si ono reka da se zovu oni kolači na koje nas vodiš p-p-p-p.... pohorje, prangije, tako nešto...
Koji kolači?
Pa maloprije si obeća vodit na kolače!
Kolače na P?
E na P!
Prahulje mislite?
Eeee, to to!

Aaaaaa nisu Prahulje kolači!
Kako nisu?
Nisu, mislija sam...
Ma nemoj se sad izvlačit, a govorija si o toj slatko-slanoj kombinaciji...
Ja govorija!?
E ti ti!
Ma nisam!
Znači Prahulje nisu kolači?
Nisu.
A benti... šta su onda?

Aj pogađajte.

Je li to nešto staro?
Je...
Je li bile boje?
Paaaa, moglo bi se reć da je bile boje!
Jel vridi za papat?
Neeeee, ne može se papat! U svakom slučaju, saznat ćete za pet minuti šta su Prahulje. Ajmo!



I zaista nakon pet minuti, svi smo postali svjesni gorke istine da Prahulje zaista nisu kolači nego predio na kojem se nalazi humak sa dražesnom crkvicom svetog Nikole, ali kako smo se toliko već raspričali o kolačima, nije bilo druge nego pod hitno doć do nečega slatkog.

Opet vođeni savršenom navigacijom doplovili smo do Šime na Boriku sve se nadajući da ćemo u toj prva ligi pizzeriji naletit barem na prahu... pardon, palačinke. Na svu sriću, Šime ne samo da je ima na repertoaru palačinke sa orasima, sladoledom, marmeladom u šatou, nego čokoladne torte i rožate, galetine, mandulate, da smo nakon svega samo mogli povikat ajmeeeeee!

Malo Kalmetinom više Dalmatinom, stigli smo doma u tren oka.
Vedra čela, rosna lica, istina, pinkicu smo se pritrudili ova tri dana, ali... vridilo je!
Sve nam je ispalo savršeno.

Atroke prahulje sa šlagom