Kad si sa ženom koju voliš, izgubiš pojam o vrimenu.
Ništa ti nije važno, ni di je početak, ni di je kraj.
Važno je samo da je svaki put isti ka i prvi.
To se navodno zove - ljubav.
A vrime? Vrime je i tako beskonačan pojam.
Sekunde, sati, dani, kakve su to uopće kategorije, mini-mikro-piko, samo mrvice, samo pinkice od vječnosti koja nas okružuje i u koju smo uronjeni ka u duboko modro more.

Slično je i s ljubavima drugačije vrste.
Poželiš se vratit i sve ponovit još jednom iako sve već unaprid znaš.
Znaš šta te čeka i kako će bit i zašto će baš tako bit.
Znaš da će bit lipo.

Lani sam u Murteru, na Murteru, pod Latinskim idrom, osta PAF!
Pajolan.
Ankoran..
Fijumban...

I tija sam još jednom sve to doživit.

Dva-tri dana ranije, javija sam svim zainteresiranima oće li sa mnom.
Grubo će vrime - stizali su odgovori.
Neće, bit će lipo - nisam im tija dat gušta.

I bilo je grubo vrime.
U subotu.
I bilo je grubo vrime.
U nedilju.

Ali opet nisam tija dat gušta - bit će lipo!
Virujte mi, bit će lipo!



Krenuli smo iz Trogira a kiša je pljuštala sve u šešnajšt. Ma sve će bit dobro, ispadat će se, svaka je stala, stat će i ova...
Malom cestom priko zagore, kroz Prapatnicu, Ljubitovicu, Boraju, čak se bila i malo potajala, umirila, a-ha, a šta sam vam ja reka!?
Pet minuti posli, kroz Vrpolje i Šibenik opet je opalija limbac samo takav.
Ma nema straja - razvedrit će se!
Kad će se razvedrit?
Sad će...

Iznad mosta priko Krke zasvitlija je komadić vedroga neba.
U Tisnome je prvi reful friškoga vitra potira oblake ikvraguc ća!
Kraj Jezera je zasjalo sunce!
U Murter smo donili lito!



Ajmo Frane, ajmo Duje, šekaj more, armižaj brode, veži konope, evo vitra, idrit će se, slavit će se!!!





Svaka čast svim jedrilicama ovega svita od da prostite-karbonskih vlakana, plastike, letrike, šterike, svaka čast America's kupovima i regatama oko svita, ali kad jednom vidite kako idri gajeta s latinskim idrom, kako klizi po moru ka šesna divojka, ka grlica, ka lastavica...

Priznajem, ja nisam objektivan.
Jerbo, kad vidim idra i kad vidim brod (ko'ko bi još o'de nadoda- i kad vidin lipu žensku ae) - ja postanem lud!
Ma šta lud?
Inšempjan!
Infišan!
Inkantan!



Ali, kako ne'š bit infišan, inšempjan i još svašta nešto sa "in" kad sedamdeset gajetica, sedamdeset lipotica, palunbica, razvije idre i krene.
I onda još moraš slikavat, a ruke ti se tresu, noge ti dršću, pluća ti se stisnu, u grlo upade njok i najrađe bi zaplaka od liposti, od dragosti, od ne znam čega...











Latinska idra partila su iz porta s vitrom u krmu i brzo su nestali tamo prema Žminjaku.
Vratit se nazad - bilo je malo teže.
Tribalo je bordižavat, tuć orcu, činit cik-cak, ko će brže, ko će prije.

Posebno mi je drago bilo vidit toliko mladosti na brodovima.





U gucevima, leutima i gajetama očeva i didova, pod istim onim idrom kojima su refule vatali oni ča ih odavno više nima - nova mladost!
Cure, momci, sritni, nasmijani, puni mota i života. Posade brodova izmišane, ćaće, matere, dide, babe, dica, pasi, evo prvih već prid ciljem, tri broda tuču provon u provu, vode, vode, muoja deštra, idri, vira, idri, orca, poja, prvi smo, prviiiii smo!





Pod latinskim idrom, svi smo prvi!
I oni zadnji su isto prvi.
I mi, šta se od kraja nismo makli, i mi smo prvi!





U Murteru se, užežin Svetoga Mihovila, dogodija mirakul!
Ma u stvari, to i nije mirakul, to je bilo normalno za očekivat.
Nakon kiše, moralo je zasjat sunce!
Uvik je tako bilo.
I uvik će tako bit.
Dok je jubavi!