Prvi rujanski dani donose nam smiraj i neku neobičnu tišinu pa čak i nevere koje tu i tamo protutnje nebom i zemljom, ovih dana zvuče drugačije, dublje, sjetnije, ka i da one same oće reć - skužajte, ali nas su poslali da vam kažemo - tulum je gotov!
Šta je tu je, balota zemaljska i dalje se okreće po svome ritmu, a mi smo presitni i odveć beznačajni da bi mogli tek tako svemirske sile preokrenit u svoju korist. Umisto šugamana i sunčanih cvika, u ruke konačno valja uzest spravice ponešto drugačijeg oblika i namjene.

Imam jedan, ajmo ga tako nazvat maslinik, u brdu iznad ceste koja zaobilazi stari Trogir i nakon nekoliko miseci prinudne apstinencije zbog alergije (ala koju sam dobru skužu naša, tz, tz...) tek sad mogu hrabro uletit s kosirima i mašklinima, počupat korov, pobrat koju bajamu, dat maslinama da malo prodišu nakon ljetne žege. Taj komadić zemlje osta mi je od pokojnoga dide i koliko god bija svjestan da od desetak maslina i nekoliko stabala bajama, nikad neću imat bogzna kakve materijalne koristi, uvik mi bude žal da to sve to stoji zapušteno i zaboravljeno. Ništa više nije ka i prije, danas me tek poneki trs loze koji sramežljivo viri iz visoke trave podsjeti na nekadašnji vinograd, na dane jematve kad bi sve orilo od pisme i smija, a slatki se sok iz crnog grožđa cidija niz dječje obraze. Nakon završenog posla, kad bi pobrali i smastili svo grožđe, mošt pribacili u koslatu, veliku bačvu koja bi se samo u dane jematve armižala na didin kar, posidali bi ukrug, izrizali kruva, sira, salama, slanih srdela, jaja utvrdo, ma te bi marende bile slađe nego li danas ne znam kakvi banketi u hotelima s pet zvjezdica.

Nema više našeg starog vinograda, i ne samo našega, ljudi su pobigli od zemlje ka od velike nevolje, gladi i siromaštva, a ja neprilagođen novim uvjetima, još uvik ka zadnji naivac dolazim na taj komadić negdašnjeg vinograda i pokušavam napravit nešto nemoguće. Istina, nisam više tako uporan, često se pokolebam, pomislim kako radim Sizifov posal, jednostavno, uvati me muka kad vidim da sve šta napravim tako brzo ide "u prdec." Da barem neko od ovih mojih susida dolazi na svoja polja, bilo bi mi lakše. Ovako, sve je zaraslo u draču, korov raste ka lud, ništa ga ne može zaustavit. Čoviče, manje se bespomoćan osjetim kad je neka velika nevera na moru, kad cipaju gromi i pada krupa nego pred ovom nevidljivom silom koja tako nečujno buja iz dubine i guši sve šta je dobro i plemenito.

A meni je opet drago tu doć, prčkat oko maslina, čupat, sadit, zalivat, u stvari, skužija sam da mi nakon ovakvog posla u kojem sam svih osam uri vezan uz kompjuter i katrigu pa mi sve to nije dosta nego još i doma pišem ove zvizdarije, motika dođe ka najbolja rekreacija.
Ozbiljno!

Ma koje teretane, koji utezi, lanci, steperi, federi, za mene je to besmislen gubitak energije. Mislim ono - dižeš utege i gledaš se u ogledalu - ma daaaaaaj! Kume moj, ako imaš viška energije - uzmi motiku u ruke! I ne samo motiku, a di su još sikire, grablje, kariole, mogućnosti za vježbu imaš ka u priči!
I kad se tako lipo rekreiraš uru-dvi, nakon toga ti čak i kompjuter postane draži! Vidiš kako je u stvari lipo radit, kuckat po tipkovnici i tako to...
Zato bi ja preporučija proizvođačima kompjutera da obavezno u specifikaciju svojih ponuda ubacuju i poljoprivredne alatke.

Recimo ovako bi izgledala konfiguracija - CPU: Intel® Pentium® Dual Core E5300 Matična ploča: MB GIGABYTE Memorija: 2048MB DDR800, PC6400 Tvrdi disk 160 GB i kao dodatna oprema - 15-inčna motika! Ali to još nije sve! Ako naručite i LCD monitor, dobit ćete na poklon teleskopske grablje!
To je posal!
U svemu triba nać ravnotežu.

Nego, šta sam ono tija reć...

Kad jednom zapustiš svoju baštinu, naivno je očekivat da će sve ostat onako kako je nekad bilo. Korov i drača čekaju iz zasjede ka zapete puške i dok se još ni okrenija nisi, divlja travurina preuzima vlast, pruža svoje otrovne pipke, prekriva plodnu zemlju, crpi vodu bez vodoprivredne naknade i minerala iz tla bez koncesije i friga joj se za sve šta je pitomo. Pogotovo još ako je okruženje isto tako divlje, ako se na okolnim poljima bodljikava tetivika ovija oko debla masline ka udav oko vrata gazele. Ili gnua, kako vam drago.

E sad, imaš nekoliko mogućnosti. Mo'š sist i plakat šta je ovako na prvi pogled vrlo vjerojatna opcija, ali u krajnjem slučaju, možeš probat nešto i učinit. Kako se borit protiv divljaka? Najlakše je kupit otrov, pardon - herbicid u poljo-apoteci, zamutit s vodom i poprskat okolo sve živo i prividno neživo.
To je, mora se priznat, vrlo učinkovita metoda, korov i drača će se nakon takvog tretmana osušit ka štraca kanavaca, ali u isto vrime moraš bit svjestan kako najviše truješ samog sebe. Da, da, možeš ti stavit masku priko nosa i justa, ali to još nije ni po mise. Otrovi imaju nezgodnu osobinu da ne pitaju koga triba, a koga ne triba opandrčit po glavini. Nego ajmo kume moj, tari, gazi, ožeži, zdimi sve na šta naiđeš pa kom obojci kom opanci.

Druga je mogućnost uzet kosilicu u ruke, pilu, šegac i mršan, potaracat sav korov oko sebe i stvarno, kad posli gledaš šta si napravija, budeš cili ponosan na sebe. Poala brale kako sam to dobro sredija. Jesi kume moj, samo si zaboravija da se tako slično i Herkul borija protiv Hidre. Čim bi joj osika glavu, na njezinome mistu bi izrasle dvi nove. I ko zna koliko bi do dana današnjega čudovišna Hidra imala glava da se Herkul nije sitija kako jedino bakljama može spriječit tu glavatu inflaciju. Ono, čim joj okine glavu, bakljom dezinficira ranu i glave više ne izlaze! Tako vam je isto i s dračom. Možeš je sravnat sa zemljom, ali njezin se korijen tako brzo rekupera da već posli dvi -tri kiše izbije još i žešće. Opet izgleda da je neprijatelj jači.

Na koncu, nemaš druge nego duboko zaorat, privrnit zemlju, isčupat i korijenje i sve one žilice koji se šire i granaju doli u podzemlju. Ne vidiš ih, nemaš pojma kako djeluju, a kad izbiju na površinu, već imaju prednost domaćeg terena. Ali bez muke - nema tuke!
Uvik je to tako bilo, ono divlje, ka za vraga, uvik izgleda jače i izdržljivije od pitomoga. I stalno nas dovodi u iskušenje pa sebi postavljamo pitanja - ima li se smisla borit? Je li lakše odustat?
Ima li smisla!?
Hm... ako se nema smisla borit, onda ništa više nema smisla.