Sinoć sam na terasi jednog trogirskog restorana "s pedigreom" vidija oooogromni akvarij, poštenije bi bilo reć - bazen, u kojem se brčkala brat-bratu četvrtina ribljeg fonda mora Adrianskoga i premda mi se u prvi čas učinilo da se upravo tu snimaju nove epizode "Jadranskog podmorja", odsustvo bilo kakvih kamera, reflektora, glumaca i režisera dalo je naslutit da se ipak radi o nečem drugom. Prvo sam osta fasciniran elegantnim prsnim stilom plivanja plemenitih sparida sjajnih bokova i moćnih zuba, a tek na drugi pogled osta polutrajno frapiran čitavom kolonijom jastoga koji su očito igrali neku vrstu picigina pri samome dnu.
Svaka čast, to je posal!

Jenostavno, dođeš ka gospodin čovik u restoran, približiš se bazenu, pozoveš konobara i hladnokrvno kažeš - nu deder, izvadi mi ovu najveću komarču! A kako bi posebno istaka džentlmenske manire, zazoveš i bolju polovicu pa onako moćno zagrmiš da te čuje većina gostiju: Ženo, bi li ti kusala zeru jastoga il ovoga šaran... ovaj tija sam reć ovoga tu pljosnjavoga, đava zna koja je ovo rbetna...

- To vam je pic - uslužno će konobar
- Nu, tiiiš mi kazat, nismo došli na picu već na oboritu, razamiš prijatelju...

E pa da, iako mi trenutna financijska situ(v)acija baš i ne dozvoljava ovakav "big game" ribolov po ekskluzivnim restoranima, vrlo brzo sam doša do spoznaje da meni, blago rečeno - ujopće ne bi bilo ugodno u takvoj situaciji. Prvo, moram priznat da ne spadam u vegetarijance, vegane ili neke druge vrste prehrambeno odgovornih tipova, ali u principu - ne volim mumat ništa šta sam vidija živo! Mislim ono, ne volim razmišljat kako je ta bržola ili pljeskavica na mome pjatu još jutros pripadala nekom ubogom teletu ili svinjici, jednostavno rečeno - to isprid mene je običan komad mesa, u mojoj jedačkoj svijesti drastično odvojen od bilo kakvog animalnog porijekla...

Jerbo, baš se nešto mislim - sve da i uzmem koju oradu kapitalku, i u trenutku kad mi je konobar donese pečenu na stol, kako bi uspija izdržat poglede ostalih riba iz akvarija!? Onih koje su preživile moju smrtnu presudu?

Mislim, te ribe najprije imaju velike oči, nenormalno velike oči u odnosu na njihova tijela, astigospe, kad bi ljudi bili građeni razmjerno ribama, naše oči bi sigurno bile veličine teče za brujet! Zamislite na šta bi sličili da imamo tolike oči! Drugo, siguran sam da te ribe iz akvarija sve vide, sve razume, i da su totalno u šoku kad spoznaju da se u našem pjatu nalazi niko drugi nego Pero, upravo onaj zubatac koji je još do prije dvadeset minuta pliva s njima zajedno u bazenu! A svi znaju da je Pero bija pravi prijatelj, svima je uvik bija na usluzi, ma duša od zubaca, sve do onoga trena kad ga je mrski agresor špurtilom i ostima zveknija po kostima!

Ne, definitivno neću u takve restorane, pa čoviče, grižnja savjesti je najskuplje jelo koje postoji na ovome svitu, ma fala lipa, rađe bi griza štakod drugo, nako neutralno...





A znate, nisam uvik bija 'vaki...

Eto, sićan se ka da jučer bilo, bilo litnje doba ka i sad, doplovija sam brodom do one "samo moje" vale na Drveniku, bacija kupanjac u kristalnome moru kad najedanput - nešto me ogromno sluzavo ćopilo za nogu! Kad šta je - obotnica! I ja, ne budi lin, ščepa tu obotnicu rukama, izvadija je vanka na škrapu, pljesnija s njom oba stinu, sve po zanatu, uglavnom, cili sam bija zadovoljan s neočekivanim ulovom. A bija kus hobotnice, nisam mirija, ali bilo je sigurno tri kila u njoj, računajući lovački PDV, naravski!

Sutradan smo napravili feštu, spremili je pod peku s kumpirima, hoba pustila šug samo takav, spremija je pravi kuvar, ma nije bilo greške... Ekipa oko mene mumala, sve u šešnajst!
A ja... nikako je nisam moga jist! Ma... čim bi približija ustima zalogaj, dolazila mi je ona scena prid oči kako mi se bidna hoba približila i kako sam je krvnički sredija, a ko zna, možda je branila svoj teritorij, možda se samo tila poigrat sa mnom, ko će ga sad više znat...

Zato ovi... šta sam ono tija reć... ma baš, nikad od mene lovca, skroz mi je zakržlja instinkt...
Za koga nije - nije...
A vama - bon appetite