Ne volim gubit stvari. Ej, čuj mene pametnoga, ne volim gubit svoje stvari, kao da postoji itko tko baš voli kad izgubi nešto svoje. Bilo da se radi o sasvim beznačajnoj sitnici ili pak nekoj vrijednoj ili dragoj uspomeni, taj osjećaj nemoći kad nemamo blagog pojma kad i gdje smo nešto zagubili u pravilu donese koktel emocija satkan od nelagode, samoispitivanja, lutanja, samookrivljavanja i tko zna čega još sve ne. Svašta ljudi znaju izgubit. Novčanike, mobitele, satove, prstenje, naušnice, kišobrane, šalove, kape, rukavice, cipele, donje rublje, gornje rublje, ruske rublje, američke dolare, japanske jene a poneki čak izgube i svoje žene.

Eh da, najgori je onaj trenutak kad pretražimo sve džepove, torbe, pederuše, ruksake, kad se bezuspješno pokušavamo prisjetiti kad i gdje smo zadnji put vidjeli to "nešto" i kad konačno shvatimo da je ta toliko draga sitnica prohujala s vihorom.

Osim što redovito gubim ključeve, kišobrane i USB stickove, na što sam prilično već oguglao, ponekad mi se zna desit da me gubitak neke sitnice zblesi do krajnjih granica. Eto, baš na nedavnom izletu na Kamešnicu, ostao sam bez svog velevrijednog, skupocjenog, srcu i ruci dragog švicarskog nožića, koji je čak u jednom postu na ovom blogu preuzeo ulogu glavnog junaka.

Uglavnom, blage veze nemam di, kad i kako sam ga posija, ali moram priznat da me to slijedećih dana toliko mučilo da sam s posebnom pažnjom pretraživa sve moguće i nemoguće fotografije sa izleta, čisto da pokušam barem približno locirat di bi se moga nalazit taj moj famozni švicarski nožić. I stvarno, čak sam na nekim fotografijama pronaša nešto malo plavo šta bi po ozgledu i veličini taman moglo bit to. Ma znam, netko će reć, neš ti vridnosti, možeš kupit novoga za par stotina kuna, ali džabe ti je sve to, nikako se pomirit s gubitkom.



Inšoma, slijedeći petak, izaša sam malo ranije s posla i Puntićem zapalija prema Kamešnici. Jednostavno, vrag mi nije da mira i mora sam se na licu mista uvjerit je li to malo plavo šta sam ugleda na slici moj nožić ili nije. Kakvi su mi vremenski uvjeti bili, bolje da vam ne govorim. Hladno, snig do kolina, buretina dere samo tako, ali ništa mene nije moglo zaustavit, ni medvidi, ni vuci, a kamo li vile i hajduci. I zaista, doša sam do one kućice u Kurtagića docu, čak i pronaša ono malo plavo šta je po svemu sličilo na moje izgubljeno "blago", ali naravno, to nije bija moj švicarac već nešto sasvim bezveze.

I dobro, priznajem da sam bija blesav do daske, mislim stvaaarno, koliko lud moraš bit za tako nešto napravit, ali vraćajući se natrag prema autu, u mene se uselija jedan čudan osjećaj mira i spokoja. Jednostavno - bija sam svjestan da sam pokuša sve, da sam da sve od sebe da ga pronađem pa iako nisam uspija u svom naumu, opet sam neki ludi način bija miran i zadovoljan. Sva ona nervoza koja me mučila prethodnih dana jednostavno je nestala, kao rukom odnešena.

I baš se mislim nešto kasnije - neke stvari u životu radiš iako znaš da su šanse za uspjeh jako male. Ali bez obzira na sve, koliko god izgledalo uzaludno, koliko god neki ciljevi izgledali nedostižno, vrijedno je potrudit se. I pri tom dat sve od sebe. Ono - da možeš kasnije pogledat sam sebi u lice i reć - jesam, pokuša sam, sve sam pokuša, ali nije išlo.

I to je to!