Kad su mi prije nekoliko godina „stare“ muške iskusnjare objašnjavale da će sve bit dobro dokle god mi broj godina ne preraste broj cipela, a kako će posli toga sve pomalo poć „šoto“, priznajem da su mi takve teorije tada zvučale poprilično blesavo, u stilu tipičnih penzionerskih čangrizanja.
Ma je li , nemojte vi mene pituravat, šta meni može bit, pa nisam sazdan od slatke vodice, ne pušim, ne divljam, ne patim noći, nisam pijančina, dobro ajde, ne bavim se sportom ka šta sam nekad zna, nabacija sam koje kilo viška, ali nisam se baš skroz zapustija...
A-ha, kako to obično biva – stariji su bili u pravu.

Nije to još ništa strašno, ali počne malo-pomalo, onako izdaleka, sve ka da neće, poneka glavobolja, alergija na ovo, alergija na ono, pa sad u zadnje vrime ti glupi kristalići koji se zaustavljau po zglobovima, skupi se toga...

Asti sto, ni sam ne znam je li sve to ispalo slučajno ili nije, ali ne mogu poreć da su mi se ove tegobe počele događat upravo nakon prolaska one čarobne granice o' broja postoli!?
Uglavnom, ovih dana po prvi puta na listu svojih osobnih želja za novu godinu, uz obavezno puno sriće, ljubavi i sve ono lipo šta uz ljubav ide, zdravlje dodajem onako debelo podcrtano.

Ma znate, svjestan sam da uvik može sve bit puno gore, kako se ono lipo kaže, ne daj Bože većeg zla, ali eto, primjećujem da već počinjem sam sebi ić na živce.
Eto, baš me nekidan zove Jozo, eheeej di si, ajde, večeras smo kod mene, imamo veprovinu s njokima!
I šta ću jadan ti sam ka i nisam, šaljem mu odgovor: „Fala lipa Jozo, ali ja ti to ne smim...“
- Ma šta ne smiš!?
- A eto, ne smin...
- Vepra ne smiš?
- Ae...
- Unti jarca, mo'š barem njoke!

I sad, ovoga sam puta još i dobro proša, ali znam da se neće uvik za mene posebna spiza spremat, poslat će me kvraguc, neće me više niti zvat na žderačinu i lokačinu, pardon - domjenke!
Zato mi nema druge, nego ovih dana izvršit jedan temeljiti tehnički pregled i produžit registraciju za iduću godinu. Ako prođem, zalipit će mi onu naljepnicu na čelo i napisat – vridi najmanje do dvanajstoga miseca dvi i desete!
Izvrsno!

Eto, da ne bi ispalo da se stalno tu nešto žalim i prenemažem, i da je sve nešto tmurno i sivo, prosinačko sunce me izmamilo da skoknem do Pantana, poznatog ihtiološko-ornotološkog rezervata ako ćemo bit fini, ili s druge strane (ne)obične močvare, ako ćemo bit realni. Zrake sunca koje ovih dana padaju pod nekim čudnim kutem, stvaraju poseban kolorit .




Nisam siguran je li zbog visokog vodostaja ili plime, ali mostić koji vodi prema plaži, jedva viri iznad riječice...







Negdašnja ribarska kućica čeka svoje bolje dane...



Brodići se zadovoljno ljuljuškaju





A ovaj čak ima i znakovitu registraciju TG-2009!?



Čudesna je snaga mora. Još prije nekoliko godina, ova se kućica nalazila na "suhome", a zahvaljujući djelovanju snažnih valova, čitava plaža je danas pomaknuta nekoliko desetaka metara dalje.




Mnogi su borovi popadali i danas im samo korijenje viri iz zemlje...



Osim brojnih ptica močvarica koje se ovdje gnijezde, ima i onih koje su samo u preletu...



Pogled leti preko Marjana sve do Mosora...



A škverske dizalice još uvik drže grad nad morem...



Nadiru oblaci, vrime se muti, kiša će...