Kada ti dan započne uvrnuto u ritmu zone sumraka (vidi prethodni post) i kad ti neki, samo na prvi pogled nebitni znakovi pokazuju kako bi dobro bilo da malo skineš nogu s papučice gasa, uključiš desni žmigavac pa lagano uzibaš na prvo ugibalište, svaki pametan čovik bi to razumija i svoj dan organizira lipo, stentano, paćifiko, bez suvišnih naprezanja...

Ali ne, budući da sam ja u vlaškom horoskopu pravi pravcati junac (u podznaku tovar), to znači da moram napravit nešto drugačije, pa makar sve išlo okapoan!
Odavno sam već obeća svojoj ribičkoj ekipi da ću ih opet odvest do "onega našega škoja" i da ćemo tamo napravit jednu lipu humanitarnu akciju evidentiranja možebitne prisutnosti predstavnika ribljeg fonda s posebnim naglaskom na vrste Sparus Aurata, Puntazzo Puntazzo i Diplodus Vulgaris!

I sve bi bilo super i sve za pet da se tokom tog subotnjeg jutra nije razmavala ona ista bura koja mi je dražesno prekinila blaženi san u tri ure i trideset i tri minuta!
Zlajo i Jozo su ma par puta nazvali i pitali: Šta ćemo, ovo puše ka ludo?

A ja ni više ni manje - ma šta vam je ljudi, nema ovde straja, ovo vam je bura u opadanju, kakvo odustajanje, naravno da idemo!

Moram vam priznat da sam malo divlji šta se izlazaka na more tiče. Meni nema veze ako cipaju nevere, gromi, kaluni, ako su valovi od pet metri, vitrovi od ne znam koliko bofori, ništa to meni ne smeta, mogu se valjat i gingolavat po moru koliko god oću. I šta je najgore - meni se uvik učini da je svima tako lako, pa mi nikako nisu bili jasni izrazi lica mojih ribo-kompanjona kad su s prilično skepse ušli u velebnu barčicu, a još pogotovo kad smo onako full nakrcani više sličili na podmornicu nego na normalan brod.

Ali dobro, isplovili smo iz Saldunskoga zaljeva bez ikakvih problema, u Šoltanskom je kanalu bura „u opadanju“ dala još pinku force, ali sve u svemu - plovidba koja je više sličila na divlji rodeo s povremenim surfanjem dijagonalno niz valove, bila je skroz u redu, ugodna nadasve...

Prvi problem se pojavija kad smo konačno stigli do našega škojića. Valica u kojoj inače pristajemo, nalazi se upravo sa ove, burom izbrazdane strane otoka, ali računali smo, nema velikih problema, zavuć ćemo sa južne, zavjetrinske strane, iskrcat bagaje na kraj i mirna Bosna.

Šipak!

Istina je da svaka bura pa tako i ova današnja, puše sa sjeveroistoka, ali nije ni na jugozapadnoj strani škojića ništa ugodnije. More uzavrilo, poludilo, hropti, podivljalo, raste iz dubine pa se propinje, nasrće na oštre sike ka bisna zvir. Di ćemo pristat muko moja, ma nemaš di!?
Sva srića šta je ovo, po mom vrlom zapažanju, vitar „u opadanju“, ko će sad priznat da si falija ae!

Uglavnom, vrtili smo se oko škoja dobrih uru vrimena, možda i više, pokušavali na nekoliko mista pristat, ali ovo je mali, pučinski otok, nema tu nikakvoga mula, a kamo li mandraća za koji bi se mogli vezat, makar pet minuti, dok svu opremu iskrcamo na obalu.

Ništa, nakon nekoliko bezuspješnih pokušaja, prešli smo na plan B. Vraćamo se prema Ploči, nedalekom nastanjenom otoku, svjesni kako vjerojatno nećemo imat tako dobru poštu ka na našem samotnom škojiću, ali opet računamo – dobra, zaklonjena uvala sad nam je daleko važnija od kila-dva ribe viška.



Tako smo i napravili. Dočekani začuđenim pogledima nekoliko domorodaca koji su taman uživali na šentadi omamljeni popodnevnim suncem i koji nisu mogli dokučit kakva se to sumnjiva bratija iskrcava iz tako male barke koja je po ovakvoj vitrusini doplovila sa pučinske strane otoka!?

Uigranoj ekipi nije tribalo puno vrimena da se postavi u borbeni položaj i zauzme frontu po čitavoj širini. Svaki od mušketira zna baratat sa po tri-četiri štapa istovremeno, ješka je najbolja moguća – veliki črv, sve je spremno za odlučan boj, pardon prebrojavanje, metalik-srebrnih ljuskavih stvorenja.

Znam da mi nije na diku, ali eto, moram priznat da sam i ja, ka notorni ribarski antitalent, tija provjerit jeli mi ta stigma još uvik aktualna ili se kojim čudom, stvari pomiču na bolje...
Za odgovor mi nije tribalo dugo čekat. Prvi komadić črva kojega sam iša zataknit na udicu upa mi je između oštrih stina pa dok sam ga uspija izvuć onako odvratnoga i ljigavoga, sve sam prste izgranfa.
Onda sam zavrljačija štap u more, ma dobro, ne doslovno štap nego tunju, razumimo se, i za divno čudo, nije prošlo niti par sekundi – nešto je žestoko zagrizlo!
Odma sam spremno opalija kontru, drž-ne daj, povuci-potegni, ali i ovoga je puta ribetina bila pametnija od mene, skupila svoj komadić ješke i pobigla ća.

Tribalo je opet naješkat udicu i svaki pravi ribar dobro zna da se veliki črv kida od repa, ali kako ja nisam niti pripravnik od pravoga ribara, normalno – izvršija sam dekapitaciju ljigave beštije. Za one koji ne znaju, veliki crv može bit dug i do dva metra i više sliči ka na neku zmiju, a tek šta je šesan, ma to vam ja ričima ne mogu opisat koliko je šesan!

Uglavnom, krenija sam glavu velikoga črva nataknit na udicu, ali virovali ili ne, ta glava se izmigoljila i skočila najmanje sedam i po centimetri da bi me ugrizla za prst palac! Kriknija sam ka šimja!
Vidija sam odma koja je ura, štap sa ludom glavom sam prepustija boljim ribolovcima, pa sam mirno i trezveno zaključija kako bi bilo najbolje da učinim jedan đir do najvišeg vrha otoka, to je za moj karakter puno primjerenije nego da sidim na stini i čekam oće li me još koja beštija ujist!

Tribalo mi je možda po ure hoda, najprije nešto širim pa malo užim puteljcima, da bi pri samom kraju nestalo bilo kakve staze pa sam mora primjenjivat tehniku hop-cup planinarenja.
Iskreno, na samom sam vrhu očekiva i bolji pogled, ali eto - šta je tu je...







Pridvečer smo odlučili poć na lignje. Uzeli peškafonda, lampadine, sve šta triba i dok se velika užarena balota polako utapala iza kulfa, puni nade smo očekivali jedan pravi, ma ke pravi, senzacionalni lignjolov.



Spustili sidro, spustili peškafonda, prošlo pet minuti, prošlo deset minuti, dvadeset – ništa!
Opet ja ka iskusni stručnjak za lignje predložija da se približimo obali, možda ćemo tamo bit bolje sriće...
Okej, pribacili smo se bliže obali, probat ćemo tu, opet bacam sidro u more, vuče sidro, vuče, vuče, ma vidi ti šta je ovde duboko, ko bi reka, još uvik sidro vuče, vuče i.... odeeeeeeeeeee!!!

Da mi je bilo snimit facu u onome momentu kad sam shvatija da je zadnji metar konopa poletija za sidrom i upa u more, to bi stoposto bila najzbunjenija faca ikad! Sve mi je uteklo!
I sidro i lanac i pedeset metri konopa, sve je išlo fondo.
Ajme majko šta sam napravija, osta sam bez sidra, a rezervnoga nemam!
Kako sam moga bi tako glup?
Kako sam moga bit tako smotan?
Ode moja reputacija vještog pomorca uprdec!

Pa sam u depresiju momentalno, ma šta meni sve ovo triba, i ribe i lignje i tunje i črvi i sve na ovome svitu...
A koje sam lipo sidro ima...

Eto, sva srića šta smo u Veloj Rini imali par usidrenih plutača, pa smo se nekako snašli, ali ovako bit glup – nikako to nisam sebi moga oprostit. Ma jesam li moga vezat zadnji kraj sidra, jesam li moga više pazit, di mi je pamet bila, stotine pitanja vrtiš po glavi a nikako ne nalaziš odgovor...
La blamaž totalna!

Noć na sidru, pardon, noć na plutači donila je ipak malo smirenje. Uz stalno ljuljuškanje i poneke čudnovate zvukove, bilo kakvo kvalitetnije spavanje, nedostižan je san.

Prekrasno sunčano jutro uz toplu kavu i krašotice još mi je malo popravilo raspoloženje, a pogotovo nakon ugodnog kupanja u sasvim pristojno toplom moru.
Obišli smo i našu ekipu koja je čitavu noć provela na škrapama, ulov je tako-tako, ješka je pri kraju, još samo malo pa ćemo se lagano počet kupit...

Raščupani i sneni, podbuhlih obraza i debelih podočnjaka, jedva smo čekali povratak domu svome.
Kod otočića Klude, spoznali smo da je u prošloj burnoj noći bilo još „vještih pomoraca“ koji su izgubili ne samo sidro, već i čitav brod!



Akcija spašavanja potonulog broda, upravo je bila u tijeku...







Na koncu, živo me zanima oću li pronać kakve pouke u svoj ovoj priči, znate, nije ugodan osjećaj ostat bez sidra na debelome moru, ali bez broda, nesumnjivo još i gori.

More oduvik uzima svoje i ništa ne vraća.
Pamet u glavu...