Znate šta, dogulilo mi je.
Ne mogu ja ovo više izdržat!

Ma brate, mogu podnit koju toplu litnju kišu kad onako lipo dođe s neverom pa rasfriška ariju, prigorim i ono kad se gnjilo i sparno vrime razvuče na dva-tri dana, ali ovo, ovo je više dopizdilo priko svih mogućih granica.
Gledam na kalendar, pa mi se učini da sam ništo falija, protrljam oči pa pogledam opet, ali vraga – nije optička varka, lipo piše da je već treći dan sedmoga miseca, upravo onoga miseca koji bi kao ono triba bit najtopliji i najsunčaniji misec u godini



Nema maeštrala.
Nema pisme cvrčaka..
Nema mirisa lita...

Jedino opet ima Čarolije!
N'ti maloga miša u bumbaku, ma koliko ovo već godina zaredom gledamo ti talijanski paštroć od serije? U stvari, možda grišim, ja vam za pravo reć i ne znam na što sliči ta sapunjara jer dalje od uvodne špice nikad nisam uspija odgledat.
Zašto?
A jednostavno zato jer mi je ona muzika na početku svake Čarolije toliko depresivna da ja to ni uz najbolju volju ne mogu slušat.

Ali dobro, opće je poznato da se ne valja opterećivat stvarima na koje ne možeš imat nikakav uticaj pa ću sad istoga časa prikinit sa grintanjem.

U stvari, tija sam ovaj post nazvat "Krhotine ljeta", to mi je zvučalo onako pjesnički uzvišeno jel, pa onda ovih par sličica povezat stihovima u neku smislenu cjelinu ali jednostavno – ne ide!
Ne ide pa ne ide pa šta ću sad.

Misli mi vrludaju livo-desno otprilike ka i ova cesta



Dobro je to šta posli svake kiše ipak dođe sunce i opitura more



Pa se i u ovakvim krhotinama lita pronađu traci fontana sunčanih...



Uostalom, kad malo bolje sagledam situaciju, nema mi smisla fjakasto sidit na mulu i čekat inspiraciju



Brodovi i tako nisu stvoreni za kraj...





Valja zaplovit prema pučini



pa u smiraj dana spustit sidro



i čitave noći slušat kako diše More ...