U Marini kod Trogira nalazi se jedna zanimljiva špilja. Za pravo reć, nije baš točno u Marini nego koji kilometar dalje, ali po našem starom lošem običaju, do nje ne vode nikakvi putokazi, nije čak ni ucrtana na kartama ili je ucrtana neprecizno. Na svu sriću, poznajem par ljudi iz Marine pa su me oni lipo uputili šta, di, kud i kako.

Dobro, svaka je špilja ili jama zanimljiva na svoj način, ali ova „Grota“ kako je inače nazivaju, ima izuzetno veliki značaj i pravo je čudo kako se do sada za nju jako malo znalo. Od davnina je, još od prapovijesnih vrimena znana među lokalnim stanovništvom kao mjesto hodočašća i molitve a za nju su također vezane brojne legende koje se mahom prenose usmenom predajom. Unutar Grote nalazi se kapelica posvećena svecima Filipu i Jakovu šta joj daje poseban „štih“. U svakom slučaju – izuzetno zanimljiv lokalitet.





Međutim, Grota ipak nije glavna tema današnje priče, a za one koji su malo razočarani, dajem svečano obećanje da ću detaljnije o njoj neki drugi put jer tu ima o-ho-ho materijala za proučavanje.

Ovoga sam puta samo tija izvidit di se to točno nalazi i kako se do same Grote stiže, jer kako sam već reka – gotovo sve vezano uz Grotu ka da je povezano nekim velom tajne, malo je pisanog materijala, više se prenosi onako u povjerenju, od uva do uva.

Vođen prije svega nekim instinktom nego li uputama mojih savjetnika, skrenija sam s magistrale od Marine prema Rogoznici desno pa još malo pravo, pinkicu ravno i bokunić drito, brzo doša do kraja puta. Oko mene lipo plodno polje, dvi-tri kućice, zelenilo, idilična atmosfera, mir.

Ostavljam auto na jednom proširenju, nadam se da ovde neće nikome smetat. Iz kuće na samom kraju sela izlazi jedna žena, pogleda me kratko i odma pita: „Idete li u Grotu?“

- Da - iznenadim se - ma vidi samo kako me ubrala u sekundi!
- Oćete li ključ?
-Ahaaa, znači ključ je kod vas, ajde baš lipo, naravno da oću!

Ma vidi, nisam se ni ovome nada, a bili su mi rekla da ključ pitam u župnika, a mislija sam se, di ću sad poć tražit župnika po Marini, možda neki drugi put kad budem iša „zaozbiljno.“

- Vrati se žena časkom u kuću po ključ i eto ti je za par sekundi nazad.

Pogleda me, daje mi ključ, gleda tren, gleda dva i samo šta ne vrisne.

-Asti Gospe, to si ti….

Gledam ja nju, gledam, gledam, mislim se, ma ja vrlo dobro znam da sam to ja i očito da ona isto tako zna da sam ja - ja, ali ko je ona, uz najbolju volju ne mogu je nigdi smistit.

Znala je šta je oću pitat.

-Išli smo zajedno u razred....Prvi i drugi srednje!

Aaaaa tako, u jednom trenu mi se sve razbistrilo
-Dragica! To si ti! Tako je – Dragica!
-Pa di si, oooo čoviče, pogledaj ti slučajnosti, ajme ne mogu ti reć koliko mi je drago!

A onda kad je Dragica malo došla k sebi, odma će mi šćeto-neto:

-A šta si to učinija od sebe!?

Osvrćem se okolo, vrtim se ka pas za svojim repom, gledam po rukama i nogama, jesam li se možda išporka dikod, imam li koju maču na majici, štajaznam šta sve može bit, da me nije koji tić izneredija, ma ne vidim ništa sumnjivoga...
-Kako misliš – šta sam učinija?

-Pa čoviče, na šta to sličiš, udeblja si se, oćelavija, ostarija...
-A toooo... Pa nije ovo šta vidiš tako loše, znalo je bit i gorih dana.

- A ti mene nisi pripozna?
- Nisam stvarno, a znaš, uvik sam se mislija di si ti, pa koliko je već prošlo, više od dvajstipet godin, pari da živimo na dva kraja svita.

Uglavnom, u desetak minuti, ispričala mi je Dragica ukratko cilu svoju životnu štoriju, rano se udala, ali sritna je, mirno živi, troje dice, dvoje već velikih i tako to kako već ide...

Eeee, moja Dragice, baš mi je drago šta sam te vidija, ma znaš, planiram ja opet ovde doć pa ćemo se onda lipo naćakulat, pogotovo šta sad znam da si ti glavna ključarica od Grote.
-Važi!

Inšoma lipi moji, tako to ide, moja Dragica se začudila, a kako i neće kad me ona pamti otprilike ovakvoga...



Dobro ajde, nisam baš ovako u mudantinama iša u školu, ali evo recimo – ovo je još jedna slika iz toga doba, slikana prije neke rukometne utakmice.



Pa... sad kad ovako gledam i nisam se puno prominija, samo je problem šta to malo ko shvaća!

Godine lete po svome i me pitaju nikoga za drugačije mišljenje.

A mislim se, u tome i je čar života, svako vrime nosi svoje, uvik je lipo na svoj način.



Godine dakle...
Tri godine sam već tu.
Na blogu.

I više od tri godine
Tri godine i tri dana!

Ka vidim ove „stare džombe“ koji slave već peti blogo-rođendan, onda mi se najbolje pokrit ušima ali opet se mislim – nisu ni ove moje tri za bacit.
Statistiku neću iznosit.
Blog nije matematika.
Blog je puno više.

Znaju mi prigovorit da sam hiperproduktivan a to mi ka ono u fino oće reć – daj oladi malo, već si nam dosadija...

I znate - prihvatija sam kritiku!
Evo, sad umisto petnajst-šešnajst postova misečno pišem samo trinajst, ipak je to pomak ka ozdravljenju...

Neka govori ko šta oće, ali meni je još uvik drag ovi moj „Brod u boci“. Još ga uvik pišem i otvaram s guštom i dokle god bude tako, bit će na njemu friških stvari. A kad, i ako ne bude više – neka stoji ovako, ima tu materijala za barem jedan leksikon ako već ne za jedan svezak enciklopedije.

I naravno – ništa od ovoga ne bi bilo da nije bilo – Vas!
Vas koji ste mi kroz ove tri godine i tri dana uputili puno lipih želja, dobre energije i pozitivnih misli.
Za naše zajedničke godine, kako nam god izgledale - HVALA VAM!
Beskrajno Hvala!