Dobija naš Duje u nasljedstvo kuću od strica. Reka je on to nama odavno, ali pravo za reć - nismo ga previše obadavali. Isto je tako reka da moramo svi doć kod njega na marendu da sve to proslavimo kako triba, ali nekim čudom - nikako tu famoznu marendu kako se moderno reče - realizirat.

Naš Duje je faca samo takva. Ko ga ne zna, čim ga ugleda, pomisli kako pred njime stoji rimski car. Duje, ne samo da sliči na cara - nego mu je takvo i držanje - miran i dostojanstven u svakom trenutku. Julije Cezar, Kras i Pompej zajedno, ne bi se po mirnoći i dostojanstvu mogli mirit s Dujom. Možda samo Oktavijan August. Eventualno i Hadrijan, ali definitivno niko više!

Uglavnom - konačno smo dogovorili marendaški termin - četvrti četvrtoga. Držali smo se po onoj narodnoj - quattro aprilanti quaranta duranti. To ka oće reć - kako nam bude na četiri četvrtoga, tako će nam biti idućih četrdeset dana. Dobro ajde, to se uglavnom odnosi na vrime. U onom meteorološkom smislu. Ali ko nama brani to tumačit kako nama odgovara!?
Eto, zato sam ja sa sobom doveja četiri cure!
Hmmm... i to kakve cure, da samo znate...
Žena od mota, nadnarednica Buba, Mala Sirena i izvršna producentica.
A ja sam!
Ajme kako me bilo straj...

Dogovor je bija - Dugi Rat u jedanajst uri, kafić na plaži.
Tu je već i ostatak radosne ekipe - senjorita Nerita, tajanstvena Nada - vladarica svih naplatnih kućica na Dalmatini, mušketir Srđan, da spasi čast brkatijeg roda, a Jure - glavni povjerenik turističke zajednice za područje Nove Europe, tek šta nije doša.
Evo konačno imperatora Duje, cili je sritan šta nas vidi u ovako respektabilnom broju.

- Kako je Duje?
- Sve sam spremija, kupija sam meso, bržole, pancetu. imamo kave, imamo svega...
- Vino!?
- Imamo tri litre, tribalo bi kupit još koju bočicu.... i još štakod za salatu, kukumare i tako...
- Je li imaš ulja?
- Nemam
- Kvasine?
- Nemam
- Imaš li šta sira, mortadele, buđole?
- Nemam, e vidiš, moramo i to uzet...
- Štakod slatkoga?
- Asti mande, nema ni slakoga, i to triba kupit....
- Enti Duje, reka si da imaš sve!
- Ma imat ćemo sve to kad izađemo iz butige....

Aj dobro, skoknili smo i do prvoga Tommy-ja, nakupovali sve šta nam triba i ne triba pa svi zajedno krenuli prema našem tajanstvenom odredištu.
Iskreno govoreći, mislili smo da je Duje nasljedija neku potleušicu sa crnom kužinom, nešto ajmemajko i tako...
Put je bija upravo takvi - malo uzbrdo, malo nizbrdo, okuka liva, okuka desna, usko za pozvizdit...
Konačno smo došli do nekog proširenja, Duje daje mot da se tu parkiramo.

Vadimo bagaje iz auta, spuštamo se prema moru, već smo došli do zadnje kuće, oću reć - prve do mora, ali naše potleušice nigdi nima..
Duje otključaje vrata od neke kuće i govori - aj ulazite!

-Ma Duje - oli je ovo ta tvoja kuća!?
-Ae...
-Pa jebate, ovo nije obična kuća, ovo je prava vila!
-Mae...
-Ma šta nije, a vidi pogleda brale, benti, vidiš pola Bračkoga kanala.

Dok se Duje zagonetno smješka, mi se ne možemo načudit. Pogled sa Dujinog balkona vridi brat-bratu - milijun dolari, ma niti centa manje...
Atroke potleušica sa crnom kužinom...





Najprije smo napravili lagani marendin za doć k sebi, fetu-dvi sira, bokunić murtadele, gucnili malo vina.
Magarčić naravno - ne može falit, ma nikako ne mo'š falit s pelješkim magarčićem na etiketi...

Kad nam je već malo pa život, odlučili smo se za akciju - idemo u đir u brdo, gori u stare Jesenice, Zeljoviće, bacit ćemo na balote, nadisat se friške arije...
Svako od nas je uzeja balotu-dvi, ko'ko i tri, svi solidarni, ali teške li su ove balote gospemoja, ima u svakoj barenko tri kila...



Vidili uz put dvi šparoge. Ajmo ih ubrat za ne falit! Pa još dvi s druge strane, eno ti tamo još jedna, e vidi, eno još tri gori ispod zida. Ma ne tu, livo livo, tamije malo, ma ne tamo tamije nego malo vamije, eeeee, vidiš da je tu, šta san ti reka.
Rastrčali smo se ka minhenska bojna, u lovce na šparoge. A šparoge niču ka u priči!
Ubereš jednu, izrone tri nove!
Za pola ure šetnje nabrali smo ih, a ko zna koliko.
Paola gušta, ovo će ispast prava šparogijada.

Evo nas već u starome selu. Na jednome raskršću smo se iznenada razdvojili. Njih osmero zalutali prema zogu od balota, a nas troje jedini ostali na pravome putu!
Vidi onu špilju gori u liticama, ajmo do nje!
Ajmo ća!



Došli do špilje, eno tamo još jedne! Doplaninarili skoro i do druge, a sve uz put i dalje beremo šparoge. Malo livo, malo desno, žal ti ih je ostavit.
Ovi naši balotaši, šta su se izgubili, zovu nas na mobitel svako malo vrimena! Lako je njima za nas, ali kod mene je boca "magarčića" a u ruksaku izvršne producentice su ostale tri balote!

A šta je panika, evo nas bome odma, za deset minuti, samo ćemo se popet do prvoga vrha pa ćemo hrbatom do crkvice i spustit ćemo pravo na vas.
I stvarno, ako smo već zacrtali popet se na vrh, normalno da to moramo i ostvarit. Nismo baš planirali ali eto...
Uz liticu provučena sajla, hmmm... di smo ovo došli...



Ali ajde, malo pomalo, rukom za ovu stinu, kolino prisloniš na drugu, pa se uvatiš za sajlu i drž-ne daj, eto nas skroz na vrhu! Nije neka nadmorska visina, ali bome - nije ni ova strmina bila baš za svakoga, nu!
E, ali sad imamo drugi problem!
Tamo di bi tribala bit staza po hrbatu - nema je!
Kako nema?
A lipo - nema!





Ništa zato, spustit ćemo se u Ume pa ćemo malo zaobilazno.
Ali... ko će sad opet vraćat priko brda?
Govorim izvršnoj producentici - mogla si nazvat Stipu!
Stipu!?
Neka dođe po nas!
Iz Omiša??

I stvarno, nije prošlo ni dvadesetak minuti eto našega mladoga tate Stipe, vedra srca, ozarena lica, vidi se da se zaželija malo "divljine".
Tako smo se skroz neplanirano zaletili i do Omiša, vidit našu Anu i malu Emu...
Lipoga li diteta Gospemoja...

Tribam li posebno napominjat da nas svo to vrime "izgubljena" ekipa s balota još uvik čeka ka ozebal sunce???
Bidni oni bez magarčića i tri balote...

Nakon pet-šest uri, konačno smo se našli svi na okupu.
Nakon kratkog rezimiranja putanja i trajektorija tokom dana, očekuje nas slijedeći težak zadatak - pašta fažol sa kobajama i suvim mesom...
Nije bilo lako!
Hrabro smo se borili s pomahnitalim kobasicama tako da smo iz dvoboja izašli kao apsolutni pobjednici.

Čak su se čula i glasna razmišljanja da nam sad i ne triba ništa više bacat na gradele.
Ma nu!
Još najbolje da nam ovakav dan prođe bez gradela!?
A ko će peć?
Ma šta ko će, evo ja ću peć!

I tako, dok se nad obalom Jadranskog mora spuštala divna proljetna noć, uzeo sam stvar u svoje ruke i još jednom pokazao kako se u meni krije pravi virtuoz na gradelama te još jednom, pred nadasve zahtjevnim glauditorijem odsvirao veličanstvenu simfoniji u bržola - duru.



Dobro društvo, lipa spiza, pisma i smij...

Quattro aprilanti quaranta duranti.
Samo neka dura...