Znate li koji je po mom nadasve skromnom mišljenju, najveći luksuz koji postoji?
Ma neeee, nije to srebrnasti Lamborgini, raskošni Bentley ili vatreni Ferrari, nisu svjetlucavi dijamanti, zeleni smaragdi il' crveni rubini, ma nije pretjerani luksuz čak ni sjajna megajahta optočena sva od zlata.
Ako bi se luksuz moga barem približno definirat ka gušt nad guštima čak s laganim natruhama perverzije, onda vas sa zadovoljstvom mogu obavijestit kako to stanje blaženstva i nije tako nedostižno jer se obično nalazi u ravnini kojih pola metra iznad svake pristojne podne obloge, preciznije rečeno - u postelji!
Eeeee, ma znam ja šta ste sad prvo promislili, na svilu i kadifu naravno (ae, kad bi se gađali avionima), ali nije to to, u stvari - ovo "moje" se isto tako lako može svrstat u gušte nad guštima, ali kao šta sam već pripomenija - luksuz je u nečemu sasvim trećemu.

Dakle ovako - najveći luksuz je kad možeš svoj život nariktat tako da se svakoga jutra budiš iz carstva snova bez prislile, po svome prirodnom ritmu i unutarnjem satu, onako kako ti dođe.
Mislite da bucam bezveze?
Ne, ni u kom slučaju ne mislim na luksuz da možeš spavat do besvijesti ili (se)bezobrazno lino peglat po lancunima cili božji dan. Isto se tako lipo mo'š budit i recimo, u pet uri svakoga jutra a opet se osjećat odmorno, čilo i orno za nove pobjede.
Čak su i neka istraživanja uvaženih stručnjaka potvrdila kako je kvalitetan san ključan faktor ili, da prostite - čimbenik zdravlja svakog čovika. A pod pojmom "kvalitetan san", ne misli se samo na to kako ćeš zaspat nego je još i važnije - kakav ćeš se probudit!

Kako na moju veliku žalost još uvik ne pripadam u kategoriju stanovništva koja može potpuno uživat u takvom luksuzu, s druge strane opet mogu bit relativno zadovoljan, budući da od sedam dana u šetemani, barem se subotom i nediljom mogu naspavat i budit pošteno ka čovik.
I ono šta je najsmišnije - u danima vikenda ne njonjim puno duže nego inače, možda po ure, ma u vrh glave uru vrimena više, ali u stvarnosti, osjećaj je totalno drugačiji. Nigdi nije priša, nego lipo stentano, paćifiko kreneš u novi dan.

Da, ma sve je to lipo, ali kad me vrime "siluje", situacija u pravilu bude dekapoto drugačija.
Nikako ne volim da me naprasito bude zvrndave budilice, a pogotovo oni redikulasti satovi kojima i ne triba zvono jer im kazaljke šušketaju klap-klap-klap po čitave noći, ma brate, milije mi bude kad susid Sejo iz Kazaginaca ničim izazvan ušteka pneumatski kompresor ispod moje ponistre.

Eto upravo zato, ka najmanje strašno rješenje za osobnu tranziciju iz carstva snova u b(l)udno stanje koristim radio-budilicu, godinama već, desetljećima čak, tamo još od (srednjo)školskih dana...
Prilično dugo je trajala moja potraga za pouzdanom frekvencijom budući da signali u noći znaju biti vraški hiroviti. Ipak, uvažavajući sve prednosti lokalnih radija, posljednjih sam godina uglavnom vjeran dobrom starom drugom programu Hrvatskog radija. u prvom redu zbog izuzetno humanih glazbenih urednika koji u tim nehumanim trenucima u pravilu odaberu pravu glazbu.

Virovali vi meni ili ne, prva pisma koju čujem svakog jutra na radiju, značajno mi određuje sva (s)kretanja tokom dana. Jednostavno, stalno mi je tu negdi u mislima, ili je pivam ili je zviždukam, uglavnom, tija ne tija - ne mo'š je se oslobodit barem tamo do marende. Posli marende – druga je pisma u điru.

E bravo, da ne zaboravim – od momenta kad mi se uključi radio pa do moga stvarnoga dizanja prođe pet-šest, dikod i deset minuti. Ae, pa nije čovik žaba da odma skače čim otvori oči!
Triba najprije doć malo k sebi, pogledat di smo šta smo, kamo stremimo...

Ali znate, ono šta nikako ujutro ne volim, je kad mi se voditelji na radio uvatu govorit. N'ti jarca, ma šta to važnoga imaš balit u šest uri ujutro? Muči s mirom, šta je mene briga koji je tonski realizator bija do ponoći a koji posli ponoći!
Nema mi ga u zadnje vrime, ne znam di je, ali posebno mi je bija iritantan niko drugi nego moj rođeni Trogiranin, Ljudevit Grgurić zvani Grga. O Gospe moja, čega li se on sve ne uvati udrobit najranije ujutro!?

E sad, svaka ima svoje zašto i kako. Primjetija sam da šta me voditelj više iznervira, da se to prije dignem iz postelje! I to je u stvari dobro! Đava bi se ja diga uz neki umilni mezzosopran i laganu mjuzu.
Prije bi se diglo nešto drugo!
Zato – svaka čast mojim iritantnim radio voditeljima, ljudi dobro činite svoj posal, pustite vi to šta ću ja ovako grintat, samo nastavite ujutro zvizdit kako ste i navikli.

I šta sam ono danas još tija reć?
A-ha, kad dakle nakon svih tih traumatičnih buđenja konačno dođen na posal, guštam ka prasac.
Ma šta se čudite, oli vi ne volite doć na svoja radna mista? Ma daaaaj, ne budite smišni!

Znate, ko mi god dođe u kancelariju, svako mi reče: "Asti Mande, šta imaš lipi pogled odavde!?"
A ja ka ono – ma koji pogled, ko to ima vrimena gledat kroz prozor?
Ahaaaaa...

I sad zamislite slučajnosti, eto danas sam samo malo ćirnija priko ponistre i ugleda Tirenu kako pristaje doli u ACI-jevu marinu. Ma koja preženca, koja beleca, koja lipotica od broda!





Dobro, možda nije potriba govorit da je Tirena u stvari došla nakrcat gorivo doli na pumpu, ali ko je to vidija da ovakvi ponosni jedrenjak gre po moru na plavi dizel!? A di su idra, di su vesla? Tz,tz ,tz, tz...
Aj dobro, znam da se od romantike ne živi, ka ono tribalo bi se živit od svoga rada, ali ajde recite mi iskreno – ko to more radit kad imaš ovakav pogled sa radnoga mista!?
Ma ko???