Koliko god se trudili u svim našim svakodnevnicama i ravnodnevnicama biti okrenuti ka svijetloj budućnosti, opet nam neki vrag ne da mira pa mali miljun puta zaključimo kako je prije sve bilo puno bolje. Naravno, nema to veze sa nikakvim južnim ili burnim asocijacijama i državnim zajednicama, to je jednostavno tako - nostalgično slatko, mladenački lako...

Pa eto, nerijetko se u mojim traganjima za "Mediteranom kakav je nekad bio", nađem iznenađen i začuđen mnogim novoustoličenim pravilima i navikama iako sam bolno svjestan kako se danas na ovim obalama čuda izuzetno rijetko događaju.
Dobra čuda, naravno...



Volija bi da nisam u pravu ali meni se pari kako ovo manje sliči na Med i Teran a više na mljeckavu mikrovalno toplu sendvu i pivušu zidarušu. Mediteran kakav je nekad bio - ma nemoj mi reć, nekad je to je bija teatar na otvorenom, pravi pravcati ulični teatar u kojemu si ima i glavne i sporedne glumce i statiste i režisere i rekvizitere, sve si ima. Uloge su se minjale od dana do dana, od prilike do neprilike. Danas si bija kralj, sutra si bija štraca kanavaca, a do dva-tri dana opet si moga bit nešto sasvim stoto.

Ne znam, ovo mi sve pada na pamet dok hodam sablasno pustim uličicama jednog tipičnog mediteranskog gradića, i to ne u neku divlju uru i to ne po nekom divljemu vrimenu. Osim šuma južnoga vitra, čujem samo svoje korake, okrićem se oko sebe i ne mogu se čudom načudit - di su ljudi!?

Priko pjace - nikoga, pa glavnom gradskom ulicom prema Rivi - jedan i po čovik, doša na Rivu - gledan prema mostu - nigdi pasa, okrećem se prema Kamerlengu, ma ne da nema pasa, nema ni maške, njanci pantagane, mrava, gaštapana...

Di je ovi svit?



Petnajst iljad ljudi, pardon - petnajst iljad stanovnika ima u ovome gradu, a na ulicama nema nigdi nikoga!?

Je li im triba pozivnica za izać vanka?



Eeee, ma meni se pari kako smo danas postali priko mire komodni!
Ili nam je ladno ili priti kiša ili puše tramuntana, a koji put i garbinada, prilađeni smo, bolu nas templa, stili nas lumbuli, uvik nam je niki đaval. Štufi smo svega, sve smo formalizirali pa tako i najobičniji izlazak iz kuće. U razne "Bezvezzete" još nekako, ali onako, izać malo"u đir", bez vidljivog povoda i razloga, to je već drugi par postoli.

Ovdi kod nas, ritko se išlo na pravi "izlazak", nego bi se reklo - iden "malo vanka". Đir po rivi, đir po gradu, a bome, ako bi se trevilo koga poznatoga, moglo se dikod popit piće, a ako nam se baš zmija ljutica ugnjizdila u takujinu, onda si barenko moga samo sist na šentadu, proćakulat, malo filozofirat, podilit novitade i Bog te veselija.

A danas?
Čudna su vrimena došla.
Ovo je posta Mediteran kakav nikad nije bija...
Di su nestali ljudi?