Lito je...
Lipo naše lito dalmatinsko
Najlipše na svitu.









Vrilo popodne, zadnji dan srpnja miseca...
Sve žeže
Grije
Peče

Tri ure su, a ova kurba od maeštrala, nikako da se digne kako triba!
Evo ga, sad će, znam da oće
Zatvorija sam škure
Zamračija kamaru
Šipak!
Ma kako ću zamračit na ovakvu svitlost izvanka!
Tija sam malo ubit oko
A-ha... ka da je to lako

Suside klapaju
Dica okolo grintaju, kmencaju...
Cvrčak cvrči
Jako
Žestoko
Moćno
Ma ne samo da cvrči
Kriči
Viče
Ima u tome zvuku da bi osamdeset decibeli!
Ne čuju se više ni reoplani od ovi cvrčaka!
Oj ti cvrčče jedan, aj pliiiz cvrči malo tiše, pusti me da spavam...

Da barem uvatim polusan.
Uvik govorim kako mi je liti šteta spavat. Lito nije za spavanje. Bilo bi najbolje da godišnju količinu sna odradimo zimi, onako ka medvidi, zavučeš se u lipo svoj brlog i spavaš...
Skupljaš energiju za slijedeće lito

A ne ovako!
Ubije me lito!
Uvečer ne mo'š nikako zaspat prije ponoća, jedne ure...
U pet se već moram dizat!
Dođem doma u dva i po umoran ka pas.
Ma da je barem od rada!?
Nego sam umoran od...ni od čega!
Posli ručka – ako nisam pobiga na more, ako sam samo pinkicu sija – gotovo je!
Najprije se lipo uvalim pa gledam «Jelovnike izgubljenog vremena» Veljka Barbierija.
Hmmmm...koje delicije
Guštam!
Sva srića da sam upravo obidva.
Onda se spustim malo dublje u fotelju.
Pa posli toga još malo
Onda me obično zaboli škina od neudobnog položaja pa se moram pribacit na kauč
Oni jastozi, škarpine, grdobine na pjatima...hipnotiziraju me!
Samo utonem u san
E da je to barem san!
U najboljem slučaju – tri kvarta sna!

I onda naravno – kad je tri kvarta sna, onda se obično nešto sanja...
Nešto lipo...
Hmmm...
Dođu mi iznenada one lipe Danijeline oči plave i duboke ka more, sanjam kako ljubim topla Adrianina bedra, sanjam kako lagano grickam Brankin graciozni vrat, pa...

Trgnem se.
Jebate!
Odakle mi više dolazite!?
Pa ja sam posta skroz promiskuitetan!
Emocionalno promiskuitetan!
A – ha...
Da nije kriza srednjih godina?
Uvik je u mene neka kriza...





Znam dijagnozu.
Sve je to od kroničnog nedostatka sna!
Ne mogu više...
Godišnji umor je na vrhuncu.
Triba mi pravoga sna
Ne mogu više ovako spavat na pecibokune
Malo po noći, malo po danu...
U međuvremenu bauljam kroz vrime i prostor.
Jerbo, kad se probudim iz ovakvog popodnevnog košmara, (hmm, jesam li odabra pravu rič...), znojan, satrven, pribijen, tek onda ne znam di sam.
Je li jutro, je li večer, je li ponediljak, utorak, petak... di se ja uopće nalazim....







Ako ste promislili da mi je teško, ma ne virujte mi baš svaku!
Bit će sve dobro!
O najboljim stvarima koje mi se događaju i tako vam ne smin reć ni zuc!
A šta ću kad ne smin!
Obeća sam
E!
Evo, sad imam isprid sebe najmanje četiri dana
I četiri noći
A možda i još više.
Ala gušta!!!

Lito je ljudi!
Lipo naše lito dalmatinsko!
Ma ko ovo more platit...