Ajme šta ga ja znam za3.14zdit!
Samo šta toga najčešće nisam svjestan, pa bi mi s vrimena na vrime dobro doša kakav nadzorni odbor da mi malo da po repici. U stvari, možda ga čak i imam, ali mu ne dajem za pravo pa se i dalje žestoko borim u obranu svoga identiteta i teritorijalnog suvereniteta.

Ideja za ovaj izlet u osnovi je bila vrlo jednostavna – idemo u Šibenik, bolje reć u Dubravu iza Žbenka u Sokolarski centar. Tamo još nismo bili a čuli smo o tom centru puno lipih stvari.
Nema problema – svi jedva dočekali - ide se u Sokolarski!
Da, ali meni vrag ne da mira pa onda predložim – a bilo bi lipo usput skoknit do Zadra vidit Pozdrav Suncu.
Ma...lipo je ovo i jedno i drugo, ali previše ćemo sidit, ja bi malo doda 'odanja...
I padne mi na pamet – Ključica!
Istina je da nije prošlo puno vrimena od našeg zadnjeg posjeta ovoj utvrdi u kanjonu Čikole, ali masu moje ekipe onda nije uvatilo vrimena pa bi ovo sad došla kao idealna šansa.
Nagovorim tako ekipu i za kao usputno «svraćanje» na Ključicu.
OuKej!

Oooo, da je bilo po mome, ne bi ja sta samo na Ključici!
Ima sam dosta toga još u planu, samo im nisam tija (ili smija) reć.
Poslali bi me kvraguc!

Ma u stvari, nema u tim planovima ništa loše yeslittleduck, samo je problemčić šta je dio moje ekipe rekli bismo 'vako narodski - više "dinamičan", a drugi ja vako-nako više "relativno dinamičan" da ne rečem statičan. E sad, moj plan je bija da ove relativno dinamične promaknem u turbo dinamične!



Ne ide to baš tako lako, ali vratimo se mi na sam početak.
Dakle, prva točka dnevnog reda – Sokolarski centar!
Nakon (samo) malo lutanja, prateći ne baš uočljive punktokaze, uz povremeni razgovor ugodni s lokalnim stanovništvom, eto naše male ekspedicije pred jednim ubavim šumarkom.
Prolazimo kroz ulazna vrata, nailazimo na dva momka koji nas na našu žalost izvješćuju kako «gazde», to oće reć šjor Emilia Menđušića danas nema u centru, pa nam ne mogu napravit prezentaciju.
- Ali možete pogledat slobodno sve šta vas zanima.

I naravno da smo vidili puno toga lipoga i zanimljivoga, ali budući da ovog puta nismo upoznali idejnog začetnika i duha pokretača ovog jedinstvenog, ne znam ni sam kako bi ga nazva, ajmo reć - mista, da mi slučajno ne izleti «destinacije», onda ovo i neću računat ka «službeni» posjet, nego samo izvidnički. Bit će još prilike.











Idemo dalje.
Tražimo Brnjicu.
Ne znate di je Brnjica!?
Ma kako ne znate, nemojte bit smišni, to vam je samo malo iza Konjevrata!
Vozim istim putem ka i prije tri miseca, ali sad mi sve izgleda drugačije, narasla pusta travurina, sve se zazelenilo, više ne pripoznajem one "zimske" puteve.
Nakon nekoliko rotacionih gibanja po Brnjici konačno nailazimo na jednu živu dušu.
Domorodac, roba četrdesetak godina...

- Molim vas, kojim putem se može do Ključice?
- Do Ključice? Ne morete ode do Ključce...
- Kako ne možemo?
- Morate se vratit par kilometara pa unda onizim bilim putom...
- Ma ne mislimo mi autima na Ključicu!
- Nego kako?
- Na noge, priko kanjona.
- Pa šta vam to ujopće triba?
- A eto. Triba nam!
- E unda vako, jel vidiš onu koštelu, evidiš jel tako nu, e onde prođite malo livije pa malo tamije i unda naprid...

Sad kad smo riješili i tu zavrzlamu, prošli pored koštele pa još malo livije i tamije, konačno smo izbili na pravu stazu i nakon minut-dva hoda, eto nas na rubu kanjona.
Dinamičari jedva čekaju krenit, a relativni dinamičari su malo skeptični...

- Ma di ćemo tamo?
- Poala, koliko će nam tribat?
- Po ure do tamo, po ure doli, pa po ure gori...
- Aaaaa, ma kakvi, no čens, satrat ćemo se!

Nema veze, pa nećemo nikoga silovat, stoga relativnim dinamičarima dajemo novi zadatak – istražite gastronomsku ponudu susjednih naseobina, dobro utvrdite činjenice, usvojite zaključke i čekajte nas u Gorišu za dvi, u vrh glave dvi i po ure!

- Dogovoreno!



Hrabra ekipa u sastavu: Nelina Gustirna, njezin Mornar koji se totalno razgoropadija, pa naša Žena od Mota , Mala Sirena, Velika Nadnarednica i Admiralica pod hrabrim i odlučnim vodstvom a koga drugoga do Broda u botilji, uspješno je svladala sve postavljene prepreke, isforsirala (na užetima čak) rijeku Čikolu, borila se s podivljalim hordama krpelja, leptira i raznih drugih strašnih insekata, uspjela evakuirati znatne količine jela i pića.









I ovog puta smo prohodali istim putevima kao i na onom, ne tao davnom izletu, ali ovog puta je sve izgledalo znatno drugačije. Zazelenili se jablanovi, procvali grmovi, livade nas očekale pune visoke trave, sve pršti od boja, okusa i mirisa.
Zanimljivo, baš!
Isto, a opet različito.
Svaki put kao da je prvi!
Pa to je lipo skroz!
Ofskroz!







Naišli smo čak i na neke biljke neobičnog oblika i porijekla



Na koncu, do susreta sa relativnim dinamičarima prošlo je i puno više od dvi ure vrimena, ali moram ih javno pohvaliti jer su svoje zadatke izvršili na visokom profesionalnom nivou.
Sad nam je već kasno za Zadar i «pozdrav suncu», a za pravo reć, danas nas sunce i nije baš previše obasjavalo pa nismo sigurni bi li naša željena destinacija i «instalacija» uopće funkcionirala!

Stoga prelazimo na plan B, a on se u ovom slučaju zove – Skradin!
Popit ćemo piće, usaglasit stavove, na temelju njih donijeti odgovarajuće zaključke i svi sritni i zadovoljni. Ajde, di ćemo kud ćemo, oćemo na pjacetu, oćemo na rivu...

Eto ti ga na, sad su mi čak i dinamičari počeli grintat.
Admiralica oće sladoled!
Nadnarednici puše vitar!
Benti nadnarednicu, da ne znam da je to žena čvsta ka stina, trista puti jača od G.I. Jane, još bi joj i oprostija, ali vako...

Ništa, ubrzo nalazimo jedan lipi restorančić, falabogu ovdi ne puše, ima sladoleda, ima piva, sve pet!
Šta ćemo?
Nećemo ništa mumat.
Kako nećemo?
A šta je jedna jumbo za nas?

- Konobar, jedna džambo, u stvari dvi!
- Nema džambo!
- Kako nema!?
- Nemamo pizze...

- Uhh hebate, nema pizze, šta imate?
- Sad će te vidit, sve ćemo se mi lipo dogovorit!

Hm...nije nam draga ova rečenica jer smo se nedavno «opekli» na jednome mistu šta ga sad neću spominjat, ali...
Nesta naš konobar prema kužini i eto ti ga za čas nazad, nosi punu portadu friških lignji!

- Evo! Vidite šta imamo!
- Poaaaajmeeeee! Koje lipe lignje...
- Onda, jeste li za?
- Znate šta, virujemo mi da bi te lignje bile odlične, ali dajte vi nama nešto jednostavnije
- Evo vako. Pet porcija, gavunići, brdo kumpirići, rižot s tunom, pa još jedan rižot s tunom i još jedan crni.

I!?
Nismo falili!
I mogu vam reć da je sve bilo za prste lizat!
Ma sve bi bilo za pet da nam onda nije došla konobarica s nemoralnom ponudom:

- Jeste li za Skradinsku tortu?
- Skradinsku tortu!?



I sad...ajde budi lola, pa odbi takvu ponudu....
Neću vam otkrivat kakva je bila skradinska torta, to se morate sami doć uvjerit.

Unatoč bolnoj činjenici da ovog puta nismo stigli do Zadra i pozdravili Sunce (ali ni u kom slučaju nećemo odustati od tog plana), na koncu smo utvrdili da smo ipak prilično uspješno odradili još jednu u nizu zahtjevnih ekspedicija pod motom «spoznaj samog sebe i ljubi bližnjega svoga»



A kad smo već kod lipih stvari, pozdrava i poljubaca, jedan veliki, ogromni, najveći mogući poljubac na svitu od čitave ekipe danas leti prema našoj Ani !
Ane, svi smo uz tebe