Nekada davno, tamo negdje krajem osamdesetih, dok sam još bio mlađahan i nadobudan student brodogradnje i u slobodno vrijeme – jebivjetar vulgaris, pala mi je na um jedna genijalna ideja.
Da, stvarno mi je pala na pamet, ko sjekira u med, ko dupe na led...
Mislim, u to doba su mi padale razne ideje na pamet. Uglavnom seksualne prirode.
Ali ova nije bila takva.
Seksualne prirode mislim.
Ova je bila genijalna.
Ticala se nečeg jaaaaako bitnog, nekakve turbine, iskorištenja energije, ili već nečeg takvog sličnog.
Pala mi je na pamet dok sam spremao jedan ispit.
Ležao sam na krevetu, razmišljao, razmišljao... i dosjetio se!
Kao profesor Baltazar.
Mislim fakat je bilo nešto genijalno.
Stvaaaaarno!!!

Trebala mi je nekakva olovka i bilježnica da zapišem genijalnu ideju.
Ali... bilo je već kasno.
Spavalo mi se.
Mislija sam – ma šta ću sad to zapisivat, nema šanse da zaboravim.

Šipak!
Ujutro je više nije bilo.
Nije bilo moje ideje.
Genijalne ideje!
Druga strana kreveta ostala je prazna.
Isparila je ideja, otišla, izgubila se.
Nikad se više nije ni vratila

Ostao sam sam.
Bezidejan.
I tužan...
Sad godinama već, živim i lutam besciljno ovim svijetom u potrazi za svojom izgubljenom idejom.
Genijalnom idejom.
Navodno...



Svađam se sam sa sobom ovih dana.
Ljutim se, beštiman, vičem...
Bižim od sebe, odlazim, napravim krug, pa se opet vraćam.

Svađaju se u meni odgovorni ja i neodgovorni ja.
I jedan i drugi ja, imaju svoje argumente za i protiv...
Ko je jači?

Mislim se šta ću radit.
Kako dalje?
Opće stanje u mojoj struci je u nježniku. U banani! Ananasu čak!
Signali koje dobijam ovih dana nisu niti malo optimistični.
Kažu mi:"Neće još dugo!"
Znam to.
Osjećam to.
Nećemo više gradit brodove.
Navodno se ne isplati!
Nama se ništa ne isplati radit...
Raditi i ulagati u svoje znanje u ovakvoj atmosferi stalne neizvjesnosti daleko je od idealnog.
Opet ću sve morat iz početka.

Odgovorni ja je zabrinut, odgovorni ja čak i strepi
Neodgovorni ja razmišlja – ma šta se brineš, riješit će se to već... nekako.
Nikad nije bilo da ni nekak bilo...
I sad se mislim...koji sam ja u stvari pravi ja?
Odgovorni ili neodgovorni?



Kad sam i ja sav nekakav nikakav!
Eto, za ovaj posal projektanta kojim se bavim, čovik mora bit precizan, koncentriran i temeljit.
Sve ono šta ja nisam!
Ma mislim...mogu ja to, daleko od toga da ne mogu, mislim ono -mogu ako se baš mora, ali to je više onako – pod prisilom!
Meni misli lutaju, biže, rasipaju, učine dva kruga oko cile kugle zemaljske za osam uri koliko sam na poslu. Ko to more platit moje misli!?
I pratit i platit...

I još jedna stvar - štufajica sam. Ma jesam, ne mogu pobić od toga. Taman kad "ovladam materijom" u nekom području i kad bi triba počet ubirat plodove, meni iz ovoga ili onoga razloga počne padat.
Elan, mislim...
Ne onaj Elan od skija i jedrilica, nego znate već koji.
Ne ne ne ni taj elan, nego...ma nema veze!

Znam ja da ću se već nekako snać, ne bižim ja od posla. Eto mogu recimo bit vrtlar!
Ne ne, ipak ne mogu, smetnija sam sa uma da sam alergičan na korov, un'ti sve korove ovega svita!
Moga bi recimo postat kuvar ili picarijol. Ili buregdžija, čujem da se to sad traži.
Roštiljdžija čak...
Turistički vodič?
Ma koga ću vodit, jedva natucam engleski...
Vodič po planinama?
E moga bi, ma se bojim visine.
Vodič po dolinama?
Eeee, to bi već bilo moguće, samo kome triba vodič za doline?



Moj je najveći "problem" šta mogu svašta nešto radit.
Univerzalni sam sveznalica u trenucima euforije
Univerzalni neznalica u trenucima depresije.

I umisto da se uvatim pametnijega posla, umisto da privređujem, zarađujem, da mislim na budućnost, ja se bavim 3.14zdarijama.
Pišem blog.
Enti blog!
Pa ja nisam normalan, majke mi...
Ma šta mi to triba?
Kome se ja to oću dokazat?

Sebi?
Vama?
Kome?

Ma znam da ću se štufat jednoga dana i bloga mi moga, samo mi triba dovoljno jak razlog.
I dajte molim vas, nemojte me više falit, izgadite me već jednom, recite mi napokon da ovo ništa ne vridi, da ovako može pisat i svako dite u četvrtom osnovne.
Jer, dok me vi podržavate, hrabrite i kokolavate, teško ću se ovoga ostavit.



Zamislite paradoksa!
Ovaj prethodni post o Bushu je ispa jedan od načitanijih, gotovo rekorderski.
A on je u stvari copy-paste!
I još me usput hvale da sam i prevodija.
Umitnik, pisnik, prevoditelj, atroke Servantes iz maloga mista!
Ma đavla sam prevodija, naša sam sve to negdi razbacano na internetu, posložija i nalipija ka post!
Heeeej ljudi, Bush mi je napisa najčitaniji post.
Džordž Dabl-ju Buš!
Jebate....

Vanka pada kiša.
Puše škura bura.
Da barem puše jugo pa bi se za ovu grintavost moga na njega vadit.

A ništa...u međuvremenu čekam onu izgubljenu genijalnu ideju.
Ne dolazi valjda ko Halleyev komet, svakih 76 godina?
Nema ništa od čekanja, vrijeme je da se krene...



P.S. A isto morate priznat da mi slike nisu loše...