Ima tome sigurno već dobrih petnaest godina. Bilo je ratno vrime, zima devedeset druge, možda treće, no to sad više i nije toliko važno. Uglavnom bilo je to otprilike ovako...

Tmuran i hladan zimski dan. Vratija sam se prekjučer sa terena. Uživam u dokolici. Nešto čitam, tek toliko da se zabavim...
Kad odjednom...
Čujem tiho kucanje na vratima. Baka Milica iz susjedstva. Nosi nekakvu plastičnu kesicu u desnoj ruci.
Nije me baš ni iznenadila. Baka Milica, udovica već tko zna koliko godina, dica joj po Njemačkoj, rijetko bi svraćala do nas, ali uvik bi nešto donila sa sobom. Desetak deka kave, kolača, bonbona... Najviše je volila kratit svoje samotne dane pletenjem bičava, pogotovo onih debelih „terluka“. Kad više ni sama ne bi znala di će s tim pustim bičvama, donila bi meni dva-tri para, eto neka mi se nađe...
Pa bi onda baki Milici lipo skuvali kavu, pa uđite, sjednite i tako dalje i tako bliže
Ali...ovaj put baka Milica nije donila terluke.
Ova kesa je bila puna puncata...nečega.

-Evo sinko moj, oni moj podstanar o'ša, odselija i sređivan ti danas jan sobu, kad ti jadna ti san ka i nisan, nađen ispo postelje ovu kesetinu. Pa računan, ti si tamoka u vojsci, pa će sigurno to vama tribat.

Otvori ona onu nabreklu kesetinu kad imam šta i vidit- unutra otprilike dvadesetak bombi! Pravih pravcatih bombi. Za blisku borbu s neprijateljem...
- Uh jebate.. promrmljam ja- pa di mu je pamet bila, kako vam je to moga ostavit i ništa ne reć.
- Sinko moj, ja sam i sritna šta je ot'ša, pravo da ti rečen, nije mi nikad bija drag...

I sad di ću, šta ću, skupim ja onu kesetinu sa bombama, obučem uniformu na brzinu i odem do vojarne u Segetu. Tamo je naš skladištar Marko, dat ću ih njemu pa neka ih on pošalje na teren.

Nisam ni izaša vespom na magistralu, iz sporedne ulice mi izleti neki ogroman kamion. A meni ona kesetina puna bombi samo zakačena na onu kukicu isprid sica. Aaaaa, drž ne daj, malo livo, malo desno, uspijem nekako izbjeć ovoga luđaka. Oblija me ladan znoj, jebate da su mi se sad ove bombetine rasule po asfaltu, bilo bi veselja...

Dođen ja u skladište, tražin Marka, ali za nevolju nema ga nigdi. Piše na vratima ceduljica „vračam se odmaH za 5 minut“. A hebenti, znam ja da tih njegovih 5 minuti znaju bit vrlo rastezljivi, a ni pravopis mu nije baš najbolji. Ništa, dok se ne vrati, idem skoknit do dućana obavit spizu.
Uđen ja unutra, sve sa onom famoznom kesom, kupim mlika, jaja, još nekih gluposti i dođen na kasu. Prodavačica mi uredno sve obračuna i na kraju pita:
- A šta vam je u toj drugoj kesi?
- U kojoj? Ovoj? A...ništa! – cili sam se smeja, zarumenija...
- Kako ništa? Vidin da je puna! Jeste li imali tu kesu kad ste ušli u dućan?
- Jesam!
- Pa šta je niste okačili odma tu do vrata? Vidite, lipo vam piše!
- Nisam je moga okačit...
- Šta imate unutra?
- Nije važno...
- Važno je, možda ste mi nešto uzeli iz dućana...
- A hebenti, evo ti na mala, pa gledaj šta je unutra, bombe, e vidiš da su bombe, di sam bombe moga skupit u tvome dućanu. Tamo na polici ispod Čokolina i Rižolina!!! – Skroz sam bija ispalija..

Kad je ona vidila sve te puste bombetine, samo šta nije afanala od muke, sad mi još samo fali da zove gazdu, policiju, jebate ko će sad svima objašnjavat situaciju! Ništa, platija ja i na brzinu izletija vanka. Na svu sriću, skladištar Marko se vratija, ja mu lipo objasnija situaciju, stvar ti je takva i takva, evo ti bombe i šalji ih di god znaš...
Marko cili sritan, ajde baš dobro, fala ti fala...
Ma šta meni fala, fala tebi prika....
Jedva sam uspija riješit bombi.
Uh...jebate!



Prošle su godine i godine, a naša baka Milica već dugo ore nebeske njive...
Ko zna bi li se ikad više i sitija ovoga događaja.
Do sinoć....
Već je bila ura deseta, ne znam ni sam šta ću, iša bi leć, a još mi se ne spava.
Privrćem programe na televiziji. Sve nešto bezveze...

Kad.. u neka doba...
Neko kuca na vratima.
Ko je sad? U deset uri...

Otvaram, a na vratima „mala“ Mila, unuka od naše bake Milice. Bombašice Milice...
Gledam je iznenađeno. Pristalo djevojče u kasnim dvadesetim. Malo je u Švabiji, malo je doma, nisam je dugo ni vidija...Lipo izgleda nema šta! Vruće hlačice od iskidanih reba, bili topić, kosa svezana u rep...Ko bi reka, od onog curetka šta je još, čini mi se jučer po ulici trča... Nosi i ona nekakvu kesicu u rukama. Nisu valjda opet neke bombe?

- Hej Mila, otkud ti?
- Ajme oprosti, jesi li sam doma?
- Jesam
- Ma evo, jučer mi otišli gosti iz apartmana...
- E....
- I zaboravili, ostavili u sobi ovih nekoliko DVD-ova
- E....
- Ma ništa...gledam, uglavnom su erotski...
- Erotski....pornići misliš?
- E je, pornići imaš prav, pa znaš...meni doma ne vridi DVD, oćeš da ih zajedno pogledamo?

Uh...jebate!