Kreneš li ikada
Put juga lijepoga
Stani pred Trogirom
Usidri lađu pod zidinama grada

(Vladimir Nazor – Hrvatski kraljevi)


Kad se prošetate jedan đir po trogirskoj rivi pa dođete do kule Kamerlengo, pa onda napravite još samo nekoliko koraka dalje, sigurno će te ugledati barem desetak brodica usidrenih ispred gradske luke. Proteklih ljeta bilo ih je mnogo više i kad bi dolazili u Trogir s morske strane, ti uspravni jarboli i usidreni brodovi davali su jedan lipi ugođaj, svoj poseban dio ljetnog kolorita. Budući da je ACI-jeva marina skromnog kapaciteta, a riva je rezervirana za „elitne“ brodove, „obični“ nautičari obično doplove do ispred grada, spuste sidro, pa onda malim pomoćnim čamcima ili gumenjacima, dođu do rive i prošetaju po gradu.

Da, ali...onda smo se dosjetili mudroj ideji - zašto bi ti i takvi nautičari, tu dolazili samo tako, mukte bacali sidro kako je njih volja i samo nam činili dodatni šušur i zbrku po gradu? Triba to njima masno naplatit! Neće oni spuštat sidro samo tako – naplati im kume!
A šta im nudimo za te novce?
Ništa, apsolutno ništa, mogu recimo uživati u besplatnom pogledu na „moj“ škver.



I naravno, nautičari su odgovorili na svoj način. Sve ih je manje pod zidinama grada, ali su zato okolne uvale u Saldunskom zaljevu pune. Opet se oni tamo fino usidre, gumenjacima dođu do grada i nitko im ništa ne naplaćuje. A šta je poseban paradoks, na tim udaljenim „besplatnim“ sidrištima su najčešće upravo ovakve mega-jahte koji nam mame poglede i uzdahe i u trenu počnemo treptati okicama kad saznamo koja li se bjelosvjetska faca upravo nalazi na njima.



U našim zakonima nigdje nije propisano naplaćivanje sidrenja, ali kako je u nas tumačenje zakona vrlo proizvoljno, tako se i ovi običaji razlikuju od grada do grada, od luke do luke. Po starim pomorskim tradicijama, sidrenje se NE naplaćuje, pogotovo je neukusno naplaćivati sidrenje brodovima koji su se u luku sklonili od nevremena.
Vezivanje za usidrene bove u uvalama o kojima se brine koncesionar – to je već druga stvar, to nije naša tema i tu ništa nije sporno.

Ali...opet se pitam, zar je stvarno u šoldima sve? Pouzdano znam da na sidrištima obično ostaju oni „pravi“ nautičari, ne čarteraši koji će iznajmiti brod na tjedan dana, nego ljudi koji su oplovili mora i mora, uplovili u bezbrojne luke i znaju šta je more, pomorstvo i pomorski običaji.

Znam, neki će promisliti – pa oni imaju love, zašto im to ne bismo naplatili?
Dobro, ali zar ne bi bilo fer kad im već nešto naplaćujemo, da im zauzvrat nešto i ponudimo?
Ovako to izgleda kao običan harač.
Možda sam u zabludi, ali zar ne bi bilo bolje da momci iz lučke uprave koji naplaćuju „sidrarinu“, gostima požele dobrodošlicu i ponude nešto slično kao „Zagreb Card“.

Za sasvim razumnu cijenu možete je kupiti na 24 ili 72 sata, a zauzvrat dobijete besplatnu vožnju gradskim prijevozom, popuste u gotovo svim gradskim muzejima, mnogim restoranima, dućanima, uslužnim djelatnostima te još mnogo drugih pogodnosti.
Slažem se, Zagreb je Zagreb, a Trogir je Trogir, ali zašto i ovdje to ne bi mogla biti dobra ideja. Time bi te naše goste nautičare privukli u grad i oni bi opet na ovaj ili onaj način „ostavili“ novce. I svi zadovoljni...





Ovako, kad slušate naše turističke djelatnike, svi se odreda kunu u razvoj elitnog turizma, a istovremeno se čini sve, baš sve da bi naša obala postala idealno odredište za masovan turizam. I dođe mi žao tih ljudi svaki put kad vidim one prenatrpane turističke brodove koji gostima nude „fish picnic“ jednodnevne aranžmane. Ne kažem da i u tome nema draži, ali bojim se da na takav način teško mogu steći pravi dojam o našem moru, obali i otocima.

Možda sam opet u zabludi, ali kad bih bio u prilici da se osobno bavim tim poslom, moji izleti bi bili za maksimalno desetak ljudi. Pa onda lipo, stentano možeš objasnit pojedinačno svakome od njih di je Brač, di je Šolta, Vis, Drvenik...
Šta je parangal, šta su gradele, a šta srdele, šta je bonaca i šta je maeštral.

Jer mislim da je šteta, šta ogroman broj ljudi, a tu pogotovo mislim na naše ljude (njih i ne smatram turistima) svoj godišnji odmor provedu na prenapučenoj obali, a nemaju mogućnosti da ih netko provede samo par nautičkih milja dalje i otkrije im sasvim novi svijet. Bistro i kristalno more, neku uvalicu samo za njih, daleko od gužve i ljudskog mravinjaka, s pogledom na pučinu....

Ah, možda sam ja ipak samo teški idealist...