A bip biiip biiiiip.
A bipo ovaj novi neki blog hr. Nešto mi je sve čudno. Ne da mi se uopće pisat post na onom blogu, a ni komentar se ne može ostaviti. Ah, Bože. Svaki put nešto mijenjaju. Hm, baš sam sad razmišljala i "odlučila" da odustajem od bloga. Od pisanja posteva. Od ostavljanja komentara. Uostalom, komentar ću uvijek ostaviti. Vollim čitati druge blogove, posteve, razmišljanja, GLUPOSTI. Eh, neki ljudi stvanro vole srati malo previše. Mislim, ponekad to postaje stvanro očito, ali nema veze, njihov život, njhovo gubljenje vremena.
A bipani virus, dosadan ko proljev. A ježi ga, ja sam ga se riješila nekak, hvala Bogu. Vidim da se ljudi i dalje muče, a bip. Proći će ih valjda. Proljev ili virus? Ugl.
Čitam post onaj od prije, i taman osjetim onaj osjećaj koji me tad držao. Ala, ne želim to više. Ne želim taj strah od prekida. Uf, stvarno ne želim. A bip, kad sam ja tak smotana i komplicirana osoba ponekad. To sam nedavno zaključila. Stvarno gledam toliko stvari na najgore, uvijek se userem zbog gluposti. I to me toliko iritira na meni samoj, i pokušavam promijeniti ali nije baš tako lako bome. Ne. A s vremenom se možda sve sredi i smiri. Daj Bože. Ali samo znam da se više ne dam u onakve emocije i osjećaje ko onaj put. idući put će me tako nešto ubiti, jer stvarno šta je da je, volim ga previše. I ne bi mogla podnesti ništa loše. Ne daj Bože. Jao, ne razmišljam o tome, zatvorena priča. Jer da zna da sam uopće pomislila na to, jao, ne. Pardoniram.
No ne bi ja dala da sve to ode samo u vjetar. NOOOT.
// jea, ne dam ja ništa //
Ne voli izgubljeno i ne izgubi voljeno.
To je to. To mi treba. Znači ne smijem ga izgubiti, jer ako ga izgubim onda ću voljeti izgubljeno. Hm da. // ne dam ja ništa //
Kako njega tako i moje frendiće /kak bi se reklo/. Šta bi bez njih. Neću da imenujem, ali jaooo. Uh. Uh. Opet velim ja, ne izgubi voljeno!
.i neću.
Nešto sam zaključila. Ne volim ovaj blog, ali baš mi dobro dođe da ubijem dosadu i izgovorim toliko gluposti, ali toooliko da se ne mogu ni prebrojat. I da kad sam kod brojanja, sjetih se škole. Jaoo. Muka mi je nešto odmah. Pitam se zašto. Bipala ja školu. No opet, jedva čekam. Nisam jedina! /da naglasim/ A ježi ga, danas uđem tamo, vidim to sve, te hodnike, wc koji obvezno posjećujem po osam puta u sedam sati, i skužim da će mi možda i biti drago kad opet dođem tamo. Jea, bit će novih faca. Bit će nekih ljudi. U MOM RAZREDU! Shit, toga se sad nisam trebala sjetiti. Biip.
Zanemarujem to. Da.
Ih da. Idem žderat. Gledat seriju. Žderat. Srat. Hm, pardoniram, obavit nuždu. (nisam dugo).
Ne izgubiti voljeno!. . Ne izgubiti!. . Ne!. .
Takva sam, oprosti.
Znala sam. To i očekujem. Mobitel mi je gore, ne želim čuti za njega. Msn mi je isključen, ne želim čuti ni za njega.
De molim te, kakav je ovo život više. Toliko muke se ulaže u njega i onda samo jedno malo sranje, jedna mala sitnica ti sve to uništi. Spusti tebe niže nego što si ikad bio. Čemu to.? Ja nisam sad dobro. Brijem da nisam. Nešto ne valja. Strah me veliki hvata. No što mu je? Kako da mu pomognem? Daj mi pomozi. Reci. Popljuj me. Jesam ja kriva? Tko je kriv? Čemu sve to?
Ma daj, čemu tolika mutava pitanja. ! Ide mi to na živce, i ne da mi se više tako...! Sve mi je to ne znam. Ne znam više ništa. PREVIŠE SAM ZBUNJENA. A bip, to nije trebalo biti velikim slovima.
Ma ja se samo nadam da je to neka faza. Da je tu neki drugi razlog. Da tu nije stvar u meni. U njemu. U nama. Možda i je. Ali što to? Odjednom samo tako nešto drukčije, nešto čudno..!!? Ma šta se dešava, hoću li ikad dobiti odgovor..!? Večeras.
Da, večeras ću dobiti odgovor. I nije mi sad dobro. Osjećam se kao da trebam ići zubaru nakon šest godina. Osjećam se kao da kamion ide na mene, a ja se ni pomaknuti ne mogu. Osjećam se... Grozno.
Uplašeno.
Krivom? Hm, ne znam stvarno. Kad? Gdje? Što?
Jao treba li meni sve to?? Da treba mi jer ne mogu nakon ovog vremena dalje bez njega. zvuči kao iz serije, zvuči glupo i mutavo, no tako je. I znam da se desi i ono najgore, da bi plakala sto godina, da bi patila, i umirala, ali preživjela bih. Zar da? Hm. Bojim se.
Sad pomislim da današnju večer. Soba. Krevet. Ja sjedim. On leži. I šutimo. Nešto kažem. On odgovori. Pitam što je. On kaže ništa. I dalje šutimo. I ništa. Cijela večer se temelji na par izmijenjenih riječi. Jer njemu nešto nije dobro. A ne znam što. Hoću li saznati? Hoće li mi reći?
Uvijek sam mislila da kad s nekim prvedeš više od pola godine da to nešto znači. Da stekneš to nekakvo povjerenje u osobu i da si u stanju joj sve reći. Da imaš osjećaj da joj vjeruješ i znaš da će ti pomoći. Bar ja takav osjećaj imam. I s tom sam osobom zato jer se osjećam sigurnom uz nju, jer je volim kako god, i znam da će mi pomoći. I pretpostavljam da me voli takvom kakvom jesam. Čemu bi bio sa mnom toliko.
Majko Božja pomozi mi. Molila sam se danas. Dosta. Nikad nije dosta. Mogla bi još. No bojim se pomisliti na išta. Bojim se pomisliti na njega. Bojim se pomisliti na prekid. Bojim se. Prekid. Prekid. Zašto? To neću podnijeti. Neću. Rekla sam svoje.
Spremna sam na svašta.
Nikad nisam mislila da ću biti. No došlo je do toga. Ta ljubav me tjera na svašta.
Ta ljubav prema Njemu.
Nemoj mi to raditi. Nemoj večeras šutiti. Nemoj ne izgovoriti nijednu riječ. Nemoj me gledati kao da sam ti nešto učinila.
Probaj me zagrliti.
Hoće li se to ostvariti? Hoću li se opet nasmiješiti?
Bojim se. Bojim se.
.prekid.
Ne želim to. Ne mogu to. Ne.e.e.
Spremna sam na svašta, ili?
Ali opet volim te, kao i uvijek. Možda više nego ikada.
No, takva sam, oprosti.
Kroz moje prazne džepove vjetrovi mi prolaze.
Eh 4 sata popodne a ja sjedim doma.
I ništa ne radim. Čudno mi je. Nisam ni znala do sada što se događa u ovoj kući u to vrijeme.
Eh ništa opet od kupanja danas, izgleda ni sutra. Eh sutra mi dolazi draga jedna osoba. Jes, baš jedva čekam da je vidim. Sve će nadam se proći lijepo.
Jao šita na ovom svijetu. Ljuta sam ko ris, tužna sam ko konj, jadna sam ko magarac!! I to sve jer je mutava moja buhtla od čokolade poskupila! Pa jel to normalno? Sad ću morati sve u životu mijenjati. Više neću nositi dvije i po kune svaki dan u džepu, već tri mutave kune! Pa čudno mi je kad netko kaže da je sad tri kune. Allaaaaa šta sam ljuta zbog toga sad. !!! Jao .
!
Ah šta ćeš, a uz lijepo poskupljenje žita i buhtle, još bolje, od sad sam službeno na antibioticima. JES, samo sam to čekala nakon šest godina što nisam bila kod doktora. Naravno, lagana upala mjehura. Pa Bože moj, ja cijeli svoj život imam upalu mjehura koja me tjera svakih pola sata na wc, a on meni nakon toliko godina našao dati tablete da pijem. Možeš misliti kako će to pomoći. Sve se bojim da neće tako glatko proći, da će tu još svega biti. Ne daj Bože. I sad moram svakih sat vremena gutat te tabletine. I ne znam zašt, al je u bočici bila vata. Puna bočica vate, a na dnu samo par pišljivih tableta. Čemu to? Hm, da popuni prostor? Hm, da izgleda ljepše? Hm, da zavara kupca? Je da, vrajt, bravo ja.
Hahahah sad sam se i nasmijala ovim sranjima šta pišem, onako da netko dođe i da pročita mislio bi da ovdje netko nije normalan, stvarno.
Ko se zabrinjava kad buhtla poskupi? Ko se razočarava u cirkus?
A čovječe. Budala šta ću. =)
A to volim, jaooo, taj smiješak. Taj smijeh. Tu radost. Jaoo!o!o!
Uz sve te gluposti, sranja, i sranja, i sraćke, čovjek treba biti zadovoljan jer uvijek može biti još gore nego što je. Tako da stvarno moramo biti sretni jer ( ne daj Bože ) može se sutra svašta dogoditi. I gotovo. I onda će za sve biti kasno. Za sve.
I zato smiješak i treba koliko toliko prihvatiti sve oko sebe i s nekom određenom dozom ogorčenosti an sve ići kroz svoj život. I pokušati ne zagorčavati drugima život, nažalost to se i nesvjesno događa, no ipak, treba pripaziti jer nismo sami na ovom svijetu. Toliko je ljudi oko nas. Toliko srca. Toliko ruku. Toliko nogu.
Eh da.
Život je to. Ljubav je tu. Hm, buhtla je tri kune.
Ti uvijek griješiš sa pravim stvarima.
Bow Wow.
Bow Wow.
Koja pjesma, majko Božja. Zakon je. Al riječi naravno ne znam. I sad evo druga svira, još bolja, al ne znam ni te riječi. Prebrzaaa je. Šit. Naučit ću jednom, kad svemirci nam budu skladali muziku.
Danas kao idem doktoru s bratom. Toliko je mali da sam ne zna do doktora, no znam ja zašto ga ja moram voditi. Jer misle da ću i ja odmah na pregled. Hehe, neću bezveze doktoru ići i trošiti vrijeme. Iako je vrijeme da bar prebacim karton, da se maknem od pedijatra (!!!???) . biiip.
Bilo bi i vrijeme. Eh da.
Ne da se to meni. Ne bojim se ja doktora, nego jednostavno ne volim ići bezveze. Otišla bi kad bi stvarno umirala doma. E bip, danas sam se probudila i sjetila zubara. I odmah sam se digla iz kreveta samo da prestanem o tom razmišljat. Ala, ja se previše bojim tog zubara, meni se sad odmah plače od njega.! Ja to nikad neću moći. Nema šanse. Meni je to prestrašno. Prevelika bol! Ala šta ću ja?
Znam šta ću! Nosit ću protezu sa 18 godina! Tako će i biti. Morat će. Jer ja da se suočim s onom mutavo-glupom mojom zubaricom, NEMA ŠANSE.! Ma šta je s njom? Zbog nje se i bojim zubara, jer sam ko mala pretrpjela toliko boli u deset minuta da se ona meni sama ispričala. I da, daj mi još čokoladu! Ma bravo! Nisam čokolade jela još uhuuu vremena kasnije. !
Ma ne idem ja zubaru, mene će morat netko odvući doslovno, jer JA TAMO ne ulazim. ! Alaaa.
Evo sad su krenule i pjesme na kompu kojima riječi znam. JES. Sad ću moći pjevati a da me nitko ne čuje. Eh volim kad sam sama doma. Uživam, nitko me ne vidi, ne čuje. NI ja nikoga ne vidim, ne čujem.
Hm, sad se sjetih mutavog cirkusa! Navodnog cirkusa! E ja se razočarala! Jesam. (hm)
Moguće je razočarati se u cirkus, jer kad obožavate cirkus, i kad plačete za njima, i kad vičete da želite s njima tako živjeti, i onda vam dođe neki šrot i prodaje da je cirkus, a od toga ništa. Nego jedan običan međik šov. Baš grejt. I ja rekla da ne dam onda 25 kuna za to nešto. Postavljen jedan šator i unutra bijele stolice kao sa moje terase. Ni jedne životinje. Ljudi su obični. Nisu crni.
Hm. Lako bi se moglo pomislit da osoba koja piše ovaj "blog" nije baš normalna. I da je malo, hm, biiiip.
No ne, ta osoba je samo obična mlada djevojka koja želi samo smijeh i uživanje. I ona i njene ostale djevojke i momak, tako i rade. Uživaju.
Jer od svake ozbiljne i glupe stvari može se čovjek nasmijati. Ja volim kad idem gradom i kad skočim na neku klupu i vičem "ahtung, ahtung" Netko bi rekao da nisam sva svoja, al ježi ga, brate, samo jednom živim ove godine. Ozbiljna sam koliko je potrebno, nozbiljna sam do određenih granica.
I uživam.
I sad idem obrisati ovaj blog, jer me počeo živcirati. Ne bi bilo dobro da meni bliske osobe dođu do ovog bloga i da pročitaju. Ima svega, no nadam se da bi me bar oni ovdje prepoznali. Bar to.
=)
=)
=)
I onda dalje pišem ja. Volim ovo.
Jeh, vratih se. I sve je prošlo u savršenom redu, tnx God.
Opet se ispostavilo da sam si ja zabrijala krive stvari u glavi. Navikla sam već, jer cijeli život mi je tako, sa sve jednom sitnicom. Od škole, do frendova, prek ljubavi do obitelji... A šta ćeš, kad su me takvu rodili, a teško se promijeniti.. Lako mijenjat neke površne i manje važne stvari, no kad je čovjek rođen s nekom manom i vrlinom, s tim već ima više posla bome.
Evo ja sad trenutno slušam ispade od frendice koja je neopisivo dobre volje, a voljela bi znati razlog, no iz nekog čudnog razloga, u stvari ga ni ne želim znati. Jer bojim se šta bi sad mogla ispalit. Al bar mi je drago što je sretna, jer i treba biti, i uvijek i je.
I sad je odmah i meni bolje. Pogotovo nakon što sam pojela pola čajne kobasice a nakon toga pola kante nutelle, ali ne prave nutelle, već one neke "ŽNJ NUTELLE". Tak se to radi, ipak je to jeftinije.
Eto ja nisam jedan od onih šta samo ide trgovinom i ubacuje u kolica iliti košaru što mu se nađe pod rukom ili ono što mu se jede. Hm, ne, kod mene toga nema. Prije svega dobro provjeri koji je od proizvoda najjeftniji, a donekle može stajati par dana a da se ne pokvari, a tek onda ga pažljivo stavi u košaru među onih par dobro izabranih stvarčica. Jedino kad ja idem ajmo reću u šoping je onda kad imam 20 kunica u džepu pa se nakupujem sitnih čokoladica i čipseva za dvije kune. Eh tada izađem iz trgovine kao car. I nasmijana od uha do uha.
Eh kad me tako male stvari čine sretnom. I sad trenutno sam tako sretna i vesela, iz dva razloga. Jer mi večer super prošla i jer je frendica neopisivo dobre volje.
I da, naravno, jer još uvijek jedem "ŽNJ NUTELLU" iz kantice.
I sad mirno mogu reći frendici da nekom drugom šalje friki smajlove na msn-u i da ja odem u miru jest i čitat. Eh neće biti potrebno, upravo odjednom ko grom iz vedra neba, reče ona da me napušta. I sad ja rekoh njoj da fakat ode, a kad ona opet odjednom ne želi ići spavati.
Eh, šta volim kad su ljudi hepi. Ultra hiper hepi.
Hi is bek.
O jes. Sad idem. Da. Naći se s njim. I sve će biti u redu jer ja ne bi mogla dopustiti ikakav zabip jer jedva čekam da ga vidim! Ala, sva se tresem, sva sam neka čudnaaa.
Ih, vidjet ću ga nakon nekog vremena, hvala Bogu da nije duže to trajalo. Jaooo. Želim ga samo zagrliti i ne puštati! Rekla sam da ga više nikud ne puštam. Ne. Jer inače ću poludjet, jer kakve gluposti pišem, mislim, govorim, to više nije normalno.
Trebam se dovesti u red i smiriti.
// Da, da, to sam ja, malo sam posrnula. //
Morat ću da krenem. Jes. Ovo pišem jer želim skratiti još tih deset minuta prije negoli moram krenuti.
Ma idem, čekat ću ga.
JES.
Soba stidi se i ona kaje se, a tebe je zar ne, baš briga?
I sad fajnli stigla poruka da je došao doma!. JES. Sad je i službeno stigao. Bilo je i vrijeme. I sad sam ja kao sretnija nakon što se vratio, a nekakav me strah fata. Zbog čega sad? Imam neki loš osjećaj da ćemo se sutra posvađat kad se vidimo. Zašto??? Šta sad ne valja u mojoj glavi? Ala ovo me izluđuje skroz. Opet negativne misli a činim se kao neka "pozitivna" osoba. Hm, sve to vara izvana izgleda. Skroz.
Jao jedva čekam da ga vidim, i ne želim nikakav shit da se desi jer sutra je pol godine kak smo zajedno i do sad je sve bilo savršeno. Nije valjd da će se sad stvari početi komplicirati. Ne daj Bože!
A sad dok smo se ovak čuli prek moba činio mi se hladniji, čudan nekak. Ma to je valjd samo tako jer je to mobitel i daleko smo... I tako, bla bla bla.
Nadam se.
Ah baš sam ga zavoljela. Kad ga se sjetim tak mi nešto toplo oko srca, baš se nekak ispunim.
Jea. =)
I sad dok je slušam neke začuđujuće priglupe ljude na msn-u, razmišljam kak da si skratim ovu večer. Jer me i komp počeo živcirati, a znam koliko je sati kad mi on ide na živce. Trebala bi smisliti nešto pametno i priglupo što bi mi kratilo ove duge ljetne, toplo-hladne večeri. I moglo bi se reći, noći.
Ali što? Čitanje? Ne, prepametno iako volim to, i svejedno ću čitat prije spavanja. Igranje PS-a? Ne, zatupljujuće, ultra zabavno i posljedica bi mogla biti ta da ću se zaigrati i neću spavati cijelu noć. Visit na kompu? Eh da to mi ostaje, pametno (može biti) i opet je ultra zatupljujuće.!
UA..!
Baš mi treba da se istresem. NE ZNAM ZAŠTO, ali me neka trema hvata. A Bože, ko da ću sutra vidjet ne znam ni ja koga, a ne njega. Hm, šta mi je sad?
Ah vrijeme za spavanje, da to je. Jer nije lako kad se čovjek navikne spavat do 1, i onda ga frendica digne u 10. /pucam si u glavu/
Moš mislit kak pucam. Ne daj Bože, jer to je sranje. Stvarno sranje.
Hm, laku noć? DAAAAAAAAAA
Ovi zidovi duše imaju više nego ti.
Jezer ti gajde šta sam ga i ja onda sraćkala. Ma strašno. Kakva ljubav, kakvi novi osjećaji...? A Bože, to je sve bila neka "zaljubljenost" ili bolje rečeno "zaluđenost". No prošlo, hvala dragom Bogu. Bilo je i vrijeme.
Sad više s tim problema nemam, stvarno nemam, jer napokon imam normalnog dečka kojeg volim. Hm da volim. Baš mi čudno kad to kažem zato jer sam oduvijek, al baš oduvijek smatrala da ne možeš voljeti sa 15, 16 godina, a izgleda da sam se prevarila. Mislim, nije to ona ljubav jedna jedina koja će do kraja života trajati, no nekakva ljubav je. I jaka je, stvarno. Jer ja se ne sjećam kad sam se zadni put ovako osjećala, kad mi je ovako netko falio dok ga nema. Jer do sad svi su deči bili nešto onako, mislim, sviđali su mi se i ta sranja, ali nikad ovakvo nešto nisam osjećala. Jedva čekam da ga vidim, jedva čekam da ga zagrlim, jedva čekam da ga poljubim.
Meni je to čudno za sebe, jer nikad nisam takva bila. Općenito nisam nikad bila ona osoba koja pokazuje svoje osjećaje, koja plazi non-stop po nekome, nego sam ja to sve u sebi držala. No sada je sve drukčije. Sada me nije strah niti sram pokazati mu koliko ga volim. Ja to jednostavno želim, jer nije mi do toga da ga izgubim sada. To ne želim! Toga me strah. Jako.
Možda nekad i pretjerujem s nekim stvarima, no ne mogu si pomoći jer se ponekad bojim da mu ne značim toliko koliko on meni znači. Strah me da mu nekad idem na živce, iako on to ne pokazuje, no kad sam ja takva! I to me ubija!
Uvijek moram na ono najgore misliti, u svemu, u cijelom svom životu. Od kad znam za sebe tako je. I sranje mi je to veliko, jer samo mi živci odoše, i samo drugima dižem tlak.
Uplašim i sebe i njih.
Bez razloga tio napravim, samo zato jer sam takva.
A promijenit se nije lako, pogotovo ono s čim si se rodio. Ježi ga, kakav si takav si. I netko će te takvog voljet. Nadam se da hoće.
Jer stvarno više..... Ma ne znam. Sve je to dobro, ne smijem se žaliti za išta. Neću i ne smijem.
Ne želim!
NEE.
Nasmiješim se od uha do uha, i sve je dalje dobro. Samo dok se oko mene svi smiju i dok su sretni. Ja važna nisam.
Ne.
